Weekend je novi britanski indie koji se opisuje kao najbolje delo UK kinematografije ove godine i nešto je najlepše sto se može videti na ekranu
Posle nekoliko nedelja skoro non-stop poslovnih putovanja, potrebna mi je šok terapija ultra-odmora, što u mom slučaju znači nedelja dana kod mame i tate, uz stare igračke, domaću kuhinju i (veoma) rano kićenje jelke. Tako sam, posle još jednog trodnevnog maratona sastanaka skrenuo levo kod Singapura i pravac Pavlovići.
Sedim ovde u mojoj staroj sobi, borim se sa longitudnim mamurlukom jer mi je telo još uvek negde u uzbekistanskoj vremenskoj zoni, i gledam police mojih knjiga i drugih medijskih zapisa. Između DVD Absolutely Fabulous i Mile vs Tranzicija stoji film zbog kog sam prošle decenije proveo skoro nedelju dana u krevetu, uplakan i nem. Brokeback Mountain je bio the gej film moje generacije. Onako kako je trilogija Hajde da se volimo obeležila moje (očigledno palanačko) detinjstvo a Spice Word bio soundtrack mog puberteta, tako su me Heath Ledger i Jake Gyllenhaal doveli u ranu četvrt-vekovnu krizu.
Nije to bio prvi put da sam na ekranu video istopolni poljubac, seks i sličnu tematiku: Brokeback Mountain sam gledao celu deceniju posle prikazivanja Mog takozvanog života na Studiju B. Već godinama sam sa mamom gledao Will & Grace, a i tata je s nama nekada gledao one luckaste američke pedere iz Queer Eye for a Straight Guy. Ipak, Brokeback Mountain mi je pod nos gurnuo ono što sam retko primećivao (ili hteo da primetim): jačinu ljubavi između gej muškaraca i dubinu tragedije kada ista ne može da se afirmiše i ispolji.
Za vas klince koji mislite da je Brokeback Mountain nešto za razgledanje u muzeju kinoteke, evo sažete radnje: pre pedeset godina, dva kmeta-kauboja provedu zimu na američkoj verziji Stare planine gde se smuvaju (tj. zaljube se apsolutno u srodnu dušu). Kada siđu sa planine, odluče da moraju da se žene, ali ne uspevaju da zaborave jedan drugog. Dvadeset godina se viđaju svakih nekoliko meseci, idu na pecanje i u lov i tako „dišu“ par nedelja godišnje kada su zajedno, sami, u šumi. Na kraju jedan od njih strada i drugi nastavlja život samo sa sećanjem na jedino srećno vreme – one dane koje je proveo uz svog čoveka.
Scena za scenom u kojoj sam gledao najiskrenije izlive nežnosti između dva muškarca mi je davala retke primere gej interakcija koje nisu ni seksualne ni humorističke. Patnja koja je prouzrokovana ometanjem tih nežnosti je u meni budila samosažaljenje zbog sličnih sputavanja u mom životu (iako mnogo blažih), intra-zajedničku solidarnost, i retrospektivnu empatiju prema gej „precima“ koji su morali da žive u mnogo gorim okolnostima od nas. Dokrajčili su me natprirodni pejzaži, Dolly Parton sevdalinke i naravno božanstveni Jake Gyllenhaal u ulozi tragičnog ljubavnika, iako sam siguran da bih patio čak i da je njegovu ulogu igrao neko manje privlačan – recimo Velja Ilić.
Tako sam već u bioskopu isplakao bar par macchiato šoljica suza, a danima posle sam izlazio iz kreveta samo da bi si napravio još jednu šolju čaja. Ipak sam kauboja uspeo da oplačem i bacio se ponovo u život. Od tada sam gledao ogroman broj filmova u kojima je gej ljubav sastavni deo. Drago mi je što u istoj nedelji mogu da gledam A Single Man i The Kids are Alright. Možda zbog sve veće „normalnosti“ takvih scena, niti me posebno pogađaju niti me čine presrećnim. Vidljivost i afirmacija su davno postignute (bar među onom tankom većinom potpuno evolviranih sugrađana). Gledati gej poljubac na platnu mi je isto kao gledati reklamu za bonus akciju prenesi broj besplatni SMS Android. Next!
Zato sam bio iznenađen kada mi se desio film Weekend. Novi britanski indie koji se opisuje kao najbolje delo UK kinematografije ove godine je nešto najlepše sto se može videti na ekranu. Gledamo dva momka u engleskoj unutrašnjosti kako se upoznavaju u petak i opraštaju u nedelju, ali su tu, zajedno, tokom subote i za tih 24 sata vidimo celi ciklus jedne ljubavi u veoma koncentrisanoj dozi. Od prvobitne fizičke privlačnosti, preko seksa, do upoznavanja prvo činjenica pa posle ličnih karakteristika, pred našim očima se rađa i cveta ljubav između dvojice muškaraca. Sve je prirodno, svakodnevno, univerzalno, istinito da su svi koji su gledali film videli sebe u njima. Do nas u bioskopu su sedele tri (naočigled) strejt žene: suze su pljuštale kada su se momci rastajali na stanici. Casablanca, Breakfast at Tiffany’s, Romeo i Julija… i Weekend – u istom su rangu.
Iz bioskopa sam izašao sa osmehom na licu. Niko nije poginuo, niko nije bio rastavljen protiv svoje želje, nije bilo roditelja koji se protive vezi, sve je bilo na mestu. Ipak, trebalo mi je opet nedelju dana da me pusti emotivni utisak filma. Ovaj put nije bilo potrebno ćebe, bolovanje i čaj, ali sam zato proveo nekoliko sati tih desetak dana posle gledanja filma shvatajući svoju reakciju. Ključ razumevanja je u tome što Weekend prikazuje čistu realnost: Russell i Glen mogu bez problema da se upoznaju, da se zaljube jedan u drugog, da odluče da se rastanu, i da se poljube na peronu pred odlazak voza. Ali…
Iako ih niko nije ubio zbog tog poljupca, Russell je ipak veoma nesiguran kada na red dođe nežnost prema Glenu na otvorenom. Iako je Glenova porodica još od kada je on bio dete entuzijastično prihvatila njegovu homoseksualnost, on još uvek vodi bitke za uvažavanje i oseća samo delimičnu afirmaciju u društvu. Iako, da se predomisle i odluče da ostanu zajedno, Glen i Russell bi već sutra mogli punopravno da se venčaju, ipak razgovaraju o tome kako im često izgleda da se istopolne zajednice vrednuju isto kao i suprotnopolne samo površinski, u domenu prava i među ‘kulturnom rajom’.
Sve ovo zvuči tako poznato meni, otvorenom miljeniku svoje porodice i muškarcu koji je srećno venčan divnim mužem. I zbog toga me ovaj divan film i boli: podseća me da sam privilegovan što ne živim u eri represije iz Brokeback Mountaina, ali i da će moja deca isto tako gledati na početak 21. veka i smatrati da je period u kom su odrastali njihovi očevi bio – po njihovim tadašnjim standardima – brutalan i neprihvatljivo nepravedan. Ali, iako gledajući sebe u Russellu i Glenu sažaljevam negativne strane svoje sadašnje sudbine, uvek se setim filma sa osmehom na licu, za razliku od Brokeback Mountain, čije DVD korice mi uvek uvrnu stomak. Zbog pozitivne razlike između efekata ova dva kultna gej filma, već za deset godina očekujem film o gej vezi u kojoj nema ni miligrama patetike (niti razloga za to)… ovaj put možda čak iz srpske produkcije.
Marko Pavlović
