Pjer Paolo Pazolini je tokom svog, relativno kratkog, života uspeo da bude režiser, pisac, pesnik, scenarista, dramaturg, lingvista, glumac, slikar, političar, novinar i kolumnista.

Pazolini je rođen 1922. u Bolonji. Otac mu je bio aristokratskog porekla, ali je veći deo nasleđa prokockao tako da je svoj položaj u srednjoj klasi održavao vojničkom karijerom. Proslavio se kada je sprečio atentat na Musolinija. Sa druge strane, Pazolinijeva majka je bila seoskog porekla i radila je kao učiteljica.

Tokom prvih četrnaest godina Pazolinijevog života porodica se, što zbog potreba očeve vojne službe što zbog bekstva od kockarskih dugova, često selila. Na kraju su se vratili u Bolonju gde je Pazolini završio srednju školu i upisao studije književnosti.

Tokom studija Pazolini sa dvojicom drugova pokušava da pokrene pesnički list, ali zbog nestašice papira taj pokušaj neslavno propada. Tada je prvi put pomislio da bi mogao da snima filmove, ali je tu ideju ostavio za neka druga vremena. Nakon ovoga o svom trošku izdaje zbirku poezije pisane dijalektom majčinog zavičaja. Interesovanje za dijalekat ostaće stalni motiv njegovog kasnijeg stvaralaštva. Međutim, ovaj put mu se to obilo o glavu jer su fašisti, koji su tada vladali Italijom, dijalekte smatrali nepatriotskim i neitalijanskim tako da je štampa ignorisala izlazak ove knjige.

Kada je završio studije Pazolini počinje da radi kao profesor. Postaje simpatizer i član Komunističke partije za koju se u tom trenutku činilo da je bila sposobna da preuzme vodeću ulogu u antifašističkom pokretu i da preoblikuje italijansko društvo suprotstavljajući se hrišćanskim vrednostima.

Verovatno je Pazolinijeva homoseksualnost uticala na to da ne ostane samo još jedan anonimni profesor levičar. Dok je radio kao nastavnik veoma predano je koristio usluge iskusnih momaka, uličnih derana koji su za Pazolinija predstavljali otelotvorenje nevinosti i nesputanosti lumpenproleterijata neopterećenog ograničenjima buržoaskog morala.

Međutim, prvo ga lokalni sveštenik ucenjuje da batali politiku inače će njegova profesorska karijera da nastrada zbog skandala. Nakon toga Pazolinija prijavljuju karabinjerima kako je nakon pijanke tokom vašara masturbirao sa trojicom momaka mlađih od šesnaest godina. Iako su optužbe za širenje lošeg uticaja među omladinom i činjenje obscenih dela u javnosti odbačene, Pazolini je izgubio posao. Takođe je i isključen iz Komunističke partije. Uprkos ovome on se zaklinje da će ostati veran komunističkim idealima. Budući da nikada nije bi partijski, već angažovani intelektualac Pazoliniju nije teško da održi ovo obećanje.

Sudski procesi protiv njega vodiće se do kraja života tako da će u periodu od 1950. do 1975. godine biti započeta trideset i tri procesa.

Nakon svega ovoga Pazolini se konačno seli u Rim. Na početku živi u bedi i izdržava se dajući privatne časove. Istovremeno piše i uključuje se u kulturne krugove. Tri romana koja u tom periodu nastaju bave se temom adolescentskog mladića. Romanom Iskusni momci ovu temu razvija u rimskom kontekstu.

Kada je 1955. objavio roman Iskusni momci Pazolinija i njegovog izdavača tužili su sudu zbog povrede javnog morala. Napadali su ga i politička levica i desnica. Iako su optužbe odbačene, zahvaljujući i svedocima odbrane među kojima su bila slavna književna imena poput Moravije, Pazolini ostaje stalna meta tabloidne štampe.

Iskusni momci su prvi deo Pazolinijeve trilogije u kojima govori o rimskom lumpenproleterijatu, ljudima sa krajnje margine društva, onima koji su van svakog sistema, čak i obrazovnog i zdravstvenog. Prepušteni sami sebi (anti) junaci romana, uglavnom tinejdžeri ili deca, klošare ulicama Rima i rade sve ono što je potrebno da bi preživeli. Kradu, varaju, džepare, bave se prostitucijom. Mnogi od njih će na tom putu i poginuti ili ostati bez ruku ili očiju. Smrt ili tragedija neće uticati na ostale kompanjone da se za trenutak zamisle i promene živote. A, ipak, vreme i život će ih na kraju sve slomiti. Oni će postati drugačiji i nesrećni. Kudravog, kao uslovno glavnog junaka, upoznajemo na prvoj pričesti nakon koje on ispred crkve pokrade slepog prosjaka. U prvom poglavlju on skače u Tibar da bi spasao lastu koja se davi. Na kraju romana on ne želi da skoči u reku da bi spasao dete. Ovom scenom se na odličan način zaokružuje njegovo sazrevanje i odrastanje kada je novom autoritativnom društvu uspelo ono što nije uspelo fašizmu pre, da mu nametne svoju etičku ideologiju.

Budući da je ovo prvi deo trilogije na kojoj je Pazolini istovremeno radio Iskusni momci predstavljaju pre svega scenografiju za naredna dva romana. Zbog ovoga same ličnosti i njihovi unutrašnji život nisu previše duboko oslikani. Njihove avanture služe autoru da „naslika“ scene na kojima će se odvijati radnje druge dve knjige.

Pazolini koristi realistički stil kao oruđe protiv fašističke i demohrišćanske građanske klase. Upotrebljava dijalekt i žargon da bi dočarao društveno dno. U to doba je jedan satirični magazin objavio priču u kojoj pisac čije je ime zapravo anagram Pazolinijevog prezimena u svom ormanu drži dve male sluškinje sa juga zemlje. I onda, kada želi da piše, on ih vadi iz ormana i pušta ih da pričaju. Pazolini kaže kako nije imao dve sluškinje, ali je imao običaj da, u potrazi za žargonom, posećuje poslastičarnice i kafane u siromašnim krajevima grada i da tamo zapisuje razgovore koje čuje. Istovremeno je imao prijatelje sa margine koji su mu služili kao konsultanti za žargone. Koristeći žargon, vođen pre svega erosom, ali i estetskim razlozima, Pazolini se udaljava od građanske klase kojoj pripada, nakratko se oslobađa njenih potreba, da bi se poistovetio sa potrebama radničke klase.

Treba napomenuti da je ovaj roman nastajao u vreme dok je Pazolini još uvek bio zaslepljen verovanjem u Komunističku partiju i njenu moć da preobrati svet. Kasnije, tokom sedamdesetih Pazolini je osećao potrebu da se javno odrekne svoje filmske „trilogije života“ u kojoj je opevao seksualnu slobodu oslobođenu krivice. Bio je zgađen jer je vlast prihvatila svaku vrstu seksualnosti i, dajući joj potrošačku ulogu, svela je na robu. Nije želeo da njegova homoseksualnost postane pravilo. „Nedopustivo je biti tolerisan“, kazao je jednom prilikom. Shvatio je da ekonomski i medijski centri moći žele da sve uniformišu, da stvore planetarnu srednju klasu kojoj ništa nije sveto (ili prokleto) i koja sve spušta na svoj nivo. Sa gađenjem posmatra kako pripadnici lumpenproleterijata maštaju da postanu deo „normalnog sveta“, stide se svog starog kodeksa ponašanja i odbacuju svoju specifičnu kulturu.

Pazolinijev otpor ovoj „brutalnoj totalnoj nivelaciji sveta“, koja nije uspela fašistima i koju sada uspešno sprovode mediji i tržište, vidi u snažnom potvrđivanju sopstvene posebnosti, odvojenosti i nesvodljivosti.

Roman Iskusni momci je odraz vremena kada je kupanje u Tibru bilo moguće i u kome je pisanje o gej kruzingu u Vili Borgezi bilo nešto što bi moglo da izazove skandal. Danas, kada je previše prljave vode proteklo Tibrom, Iskusni momci deluje kao roman o alternativnoj (pra)istoriji koje se sve manje ljudi seća.

Piše: M. Aranđelović

Related Posts