Pre više od 30 godina, queer pop pravac je izbio na sam vrh zahvaljujući legendarnoj grupi Culture Club. Culture Club se, kako nam Boy George objašnjava, vratio na scenu, sa novom muzikom i novim pogledom na svet. Boy George je retka vrsta pop zvezde. Nikada ga nije previše zanimalo šta ljudi misle o njemu. Tako je danas a tako je bilo i pre 30 godina kada se Culture Club tek pojavio. To je bend koji se mogao roditi samo iz odmetničkog duha osamdesetih godina prošlog veka i bili su ponosni na to što postoje i izazivaju svet koji je polako marširao ka kapitalističkom konzervatizmu i tradicionalnim vrednostima. Kao frontmen benda , George je dobijao najviše medijske pažnje, i ona se ponajviše fiksirala na njegov androgin izgled. Uz vrstu humora koji nikoga nije štedeo, on se slavno igrao pitanjima koja su se odnosila na njegovu seksualnost i odgovor bi mu obično bio da „preferira dobru šolju čaja“ nego seks. George je kasnije, u svojoj biografiji „Take it Like a Man“ otkrio da je u to vreme bio u tajnoj vezi sa kolegom iz benda Jonom Mossom, dodavši da su se mnoge pesme Culture Cluba odnosile na aferu koju su njih dvojica imali. Ali Georgeov privatni život zadobija taman preokret 2005. kada biva osuđen u New Yorku zbog lažne prijave provale. Tri godine kasnije biva ponovo zatvoren zbog napada na muškarca u svom stanu, kada ga je lisicama vezao za zid i pretukao ga lancem. I dok bi mnoge zvezde iz sveta muzike nastavile spiralnom putanjom na dole zahvaljujući bezbrojnim izazovima koje predstavljaju slava i bogatstvo, Boy George se otresao svega toga, osvestio i proveo dosta vremena dozvoljavajući sebi da se izleči, i od tada je počeo da uživa u sopstvenom preporođenju.

Dok zauzimamo prijatne pozicije za intervju pred nama, George se pita šta je ono što čini umetnika:

Živimo u svetu gde je dosta izvrsnih izvođača, igrača, pevača, ali nekako se čini kao da baš svi pišu jednu istu pesmu. Čini se kao da se svi utrkuju da dobiju krznenu bundu, limuzinu, kuću – svi su svesni onoga što im se danas pruža. Ja pak mogu iskreno da izjavim da dok nismo pokrenuli Culture Club nisam imao ni pasoš, nikada nisam bio van granica zemlje.

Osvrćući se na ta neka nevina vremena, George se priseća da čak nije imao ni račun u banci.

Nisam imao nikakve određene aspiracije tada. Nisam želeo nigde ni da idem.

Živeo je od onoga što bi mu neko poklonio. I povremeno bi radio u prodavnici kako bi preživeo. Znači -˝Život˝. Zašto album Culture Cluba baš sada?

Pa, to je ono što mi radimo. Ja bih jako voleo da izdajemo po jedan album godišnje. Ono zašto sam voleo osamdesete je i bilo to što su ljudi non stop izbacivali nove albume. To što sam shvatio u zadnjih nekoliko godina jeste da ne pravim dovoljno muzike. Dosta pišem, dosta snimam, ali u smislu izdavaštva, time bih voleo da se bavim više. Nije bilo poente postojati kao Culture Club ako nema novog albuma. To je bio uvek problem i uvek je to bila neka vrsta poteškoće među nama, diskusija oko toga da radimo zajedno. Ja pre svega nisam neko ko je lud za prošlošću. Prošlost ume da bude lepa, ali previše nje i eto bora na licu. Potvrda tome je i što sam radio i druge stvari sve ovo vreme, eto DJisao sam, i jednostavno sam završio sa nostalgijom. Ono na šta sam ja skoncentrisan je šta je svrha mog života, šta je ono što ja radim, šta je moj cilj u životu. I zanimljivo mi je da su mi odgovori na ta pitanja bitniji danas nego kad sam imao 20 godina jer sam u to vreme i bio tipični 20-godišnjak koji je mislio da ima pravo koje niko ne može da mi oduzme, da bude ko god želi da bude. To tad nisam ni preispitivao.
Danas pak da bi se bavio umetnošću, moraš da budeš poistovećen sa brendom, cilj tvoje generacije je da je tvoj talenat upravo sredstvo kroz koje možeš da progovoriš. Malo je to veliki hajp danas da moraš da budeš poistovećen sa brendom. Evo, ja nisam poistovećen sa brendom. A ako mladi ljudi danas poveruju u ovu činjenicu, onda će biti u velikom problemu jer takva vrsta ponašanja nije održiva. A to je baš trendi reč danas – održivo-zar ne? (smeje se George)

Znam na šta misliš.

Zanimljivo je da živimo u vremenima kad svi misle da se mora ponašati samo na jedan način; tako interesantno… Taj nedostatak individualnosti. Ljudi ne žele da se izdvoje jer je internet danas dvostrano ogledalo svačijeg života i ono što se da primetiti u vezi mladih ljudi je da su oni samo zainteresovani za ono što njihovi prijatelji rade, za ono što je trendi, i šta je po zadnjoj modi. Oni su se toliko uživeli u tu ideju i priču brend ambasadora / fešn blogera / internet modela, ali ako nisi jedinstven, jednostavno ne ostavljaš nikakav utisak na kulturu današnjice. Ljudi su prosto uplašeni da danas pokažu ko stvarno jesu. Ja to nazivam ˝neutralisan netom˝. Našalio sam se baš pre neki dan da će se moj sledeći album zvati ˝Strah od imanja sopstvenog mišljenja˝. To je danas konsenzus, zar ne, da bi bio voljen – da dobijaš lajkove. Ja sam to prevazišao. Kad sam imao 19 godina i možda u svojim dvadesetim sam brinuo što me ljudi ne vole. Razlog tome može prosto da bude način na koji uđeš u prostoriju, način na koji je tvoj šešir nakrivljen, ono što nosiš, ono šta ljudi misle da si ti. To je jedna od čudnih stvari u vezi slave – kakva je to projekcija. Slavan si samo zato što ljudi misle da jesi , a ono na šta se ja ne oslanjam jeste upravo ta nostalgija kako bi preživeo, i eto očigledno je to razlika između mene i drugih ljudi . Nostalgija je… pročišćavajuća donekle, i ako u sve to ne možeš da ubaciš nešto novo onda za istom nema svrhe. A ja nisam neko ko je ili živeo u prošlosti ili se pak oslanjao samo na sopstvenu prošlost.

Tvoje celokupno postojanje i sve ono što si ti uradio je bio takav prelom u svemu do tada postojećem i sve je to bilo u vezi budućnosti. Pop muzika je u to vreme gledala u budućnost.

Ja mislim da je pop muzika tada bila u vezi ekspresije sebe samog, bila je u vezi imanja glasa. Moja generacija je uzgojena tako da joj je uvek bilo zabranjeno da se oglašava, a kada odrasteš bez glasa onda se naravno okrećeš muzici kao medijumu. To je bilo mesto gde ti je bilo dozvoljeno da budeš glasan, da budeš egzibicionista, da se pokazuješ i tome slično. Ali sam ja tada takođe želeo da promenim svet i ja to i dalje želim – mislim da se to ni danas nije promenilo. Naravno postojalo je dosta toga što je godinama odvlačilo pažnju, ali ono gde sam ja danas kao osoba, nema veze sa onim što sam ja kao osoba bio a što ljudi i dalje žele da budem. Ponekad se na koncertima pojavljuju ljudi koji nose moje fotografije iz 1983. i odbijaju da prihvate da imam 57 godina, i da imam bradu. To je tako uvrnuto. I oni žele te fotografije potpisane. Jednostavno oni sami ne žele da krenu dalje, zalepljeni su za ideju i žele da ostanu sa njom. Ja sam danas fokusiran na ono što sam danas i na to da na personalnom nivou stalno radim na poboljšanju samog sebe.

Koliko toga se ogleda u pisanju pesama?

Na ovom albumu ima toliko pozitive koja je drugačija u odnosu na stvari poput ˝Do You Really Want to Hurt Me˝ili ˝Let Somebody Love You˝. Mislim i da ima manje onoga ˝zavedi me˝. Ja nisam više taj tip osobe. Naravno, pesma za koju će se zakačiti svaka kredibilna dreg kraljica, na ovom albumu je ˝Resting Bitch Face˝.

Kakva je dinamika među vama četvoricom danas?

Pa u prošlosti smo Roy i ja bili taj neki kreativni nukleus benda, ali na ovom albumu se dosta pokazao Mikey, a Jon manje. Tako da tu ne postoji neka očigledna matematika, ali ono što je drugačije na ovom albumu jeste da smo bili jako otvoreniji na njemu. ˝Resting Bitch Face˝ je jako dobar primer toga jer na primer, ta pesma je vokalno bila u sasvim jednom drugačijem obliku no što je danas, a onda je Roy rekao ˝A da probamo da je uradimo ovako? , ja sam se složio i pesma je otišla u nekom pomalo Bowie pravcu. Pomalo je pesma nekonvencionalna i ideja mi se svidela, a ja sam se otvorio ka ideji toga da mnogo manje kontrolišem stvari.

Da li je bilo lako prepustiti kontrolu?

Pa bilo je jako lako, što me je iznenadilo.

Da li ti je to pričinilo zadovoljstvo i da li si iz toga izvukao lekciju o prošlosti?

Pa to jeste bila lekcija a pre svega u tome koliko satisfakcije može doneti nekom da mu prepustiš kontrolu. Takođe je to skinulo i dosta odgovornosti i pritiska s leđa. Delegiranje zaduženja ume da bude opuštajuće. Jednostavno kažeš sebi:˝Ne moram non stop da kontrolišem stvari.˝ Bio sam na spiritualnim seminarima, na vikendima posvećenim ojačavanju sebe, a posebno sam se time bavio devedesetih godina, i dosta puta mi je bilo rečeno da ću mnogo više naučiti ako slušam. Ono što ja uporno učim je da sebe uporno obogaćuješ kada konstantno učiš i imaš želju da se promeniš. I ja to činim ne gledajući previše stvari na TVu a gledajući mnogo više stvari na internetu kao na primer TED razgovore. Pažnju posvećujem ljudima koji imaju da kažu nešto interesantno o životu a onda to utiče na ono što ja pišem i na način na koji razmišljam, tako da se desi da se često vratim onome što u suštini kao osoba jesam.

A to je?

Ja sam dosta različitih stvari. Blizanac sam u horoskopu, tako da sam neka vrsta kulturološkog sunđera. Milion sam različitih ljudi od jednog dana do drugog. Multi-personalan sam, rekao bih, ali sam u suštini jedno sasvim pristojno ljudsko biće i to je ono čemu se uvek trudim da se vratim, a to je da i sa sobom i sa drugim ljudima budem strpljiv.

Velika ljubavna priča u kojoj si bio, znamo kako to izgleda. To je čovek koji nije mogao da ti uzvrati ljubav.

Ne bih znao kako se danas osećam povodom toga jer mi se u ovom momentu u životu čini da mnogi ljudi za koje sam mislio da ih volim, u stvari ih nisam voleo i nisam tada ni razumeo šta je ljubav. I to je pitanje: da li je to bila ljubav? Da li je to opsesija? Ne verujem da je ljubav. Mislim da je ljubav prosto jedna zemaljska svakodnevna stvar i mirna. Mislim da mi je zato što sam tu gde sam danas i zbog perspektive koju imam na ljubav danas, teško da pogledam u prošlost. Ne kažem da žalim išta od onoga što se desilo i da želim da promenim svoju prošlost.

Oduvek si imao taj neverovatni kvalitet alfa osobe. Postoji ta neka žestina u tebi koja odbija da se izvini zbog onoga ko je.

Znam da sam osoba koja ume da bude u konfliktu sa drugima i baš sam skoro o tome razmišljao. To je i stvar blizanca kao znaka a to je i stvar mene kao osobe, uvek se obraćam ljudima kao da ih znam od juče i dosta sam površan i bezličan. Ali ja ni ne kapiram da se tako ponašam. Nekim ljudima se to ne sviđa.

Kao gej osoba moraš da se boriš za sebe više nego što strejt osobe to moraju.

Pa kad si baš gej onako kako sam ja onda svet uopšte nije tolerantan kao što se nadaš da jeste. Suočavam se često sa onim što bih nazvao tihim neprijateljstvom. Srećem ljude kojima nije prijatno da sam ja to što sam i to se sasvim jasno vidi svuda.

Dve stvari koje si uradio i koje su te odbacile u mitološke visine jesu mjuzikl ˝Taboo˝ i najbolja pop autobiografija svih vremena ˝Take it Like a Man˝. Da li su one bile neki produkt organizacije u tvojoj glavi oko onoga što si mislio i što si bio ili je tu bilo nekog stupnja samokreiranja sebe kao mita?

Pa ja bih voleo da kažem da su mnoge stvari u mom životu bile isplanirane dobro ali nisu. Mislim da je lakše imati perspektivu svog života ako imaš neki uvid i onda možeš da kažeš, ˝Aha to je ono što sam mislio˝, a u stvari to uopšte nije ono što si mislio. Ako pogledam unazad, 90te su za mene bile spiritualna faza: do 1995. sam mislio da sam pronašao Sveti Gral i eliksir postojanja i bio sam veoma veoma srećan, a istovremeno i trezven i mislio sam da je tu bila tačka za mene. A onda sam nastavio da istražujem i došao do toga da vidim koliko u stvari život može da bude težak… moraš da budeš jako pažljiv kad počneš da misliš da si baš sve skapirao.

Koja je najperfektnija pesma sa sva četiri albuma Culture Claba koju bi ti izdvojio?

˝Color By Numbers˝. U stvari da možda ipak prisvojimo ponovo ˝Karma Chameleon˝? Oduvek sam imao utisak da je ta pesma stekla lošu reputaciju a ona je tako jebeno genijalna. Znaš li da je Prince voleo tu pesmu? I umeo je da je sluša iznova i iznova , bio je opsednut njome. Čitao sam baš nešto o tome pre par večeri. To je pesma koju smo baš uvek izvodili na koncertima. Jednostavno koncert bez ˝Karma Chameleon˝ nije koncert i ja sa tim nikad nisam imao problema. Ali srž problema leži u tome da ja mislim da je pesma nekako pogrešno shvaćena. Mislim, stihovi su srceparajući. Govore o tome kako sanjaš da te određena osoba voli i zbog toga što postoji neka lakoća u tome da se to dogodi postoji i nešto što je protiv te ideje. Baš poput pesme ˝Do You Really Want To Hurt Me˝. Ali to je oksimoron, ˝Karma Chameleon˝ je nešto poput srećno tužne stvari. A ˝Do You Really Want To Hurt Me˝ je ipak tužna pesma, iako se ja tokom koncerta smejem dok je izvodim, tako da i za nju kažem da je oksimoron. I to je stvar komfora ali i mizerije. Uvek se vraćam onom što je Joni Mitchell rekao: ˝Postoji neka uteha u melanholiji , kada ne postoji potreba za objašnjavanjima, i prirodna je poput vremena u ovom sumornom danu.˝ Postoji nešto što uliva komfor kada su bol i drama u pitanju. Na novom albumu postoji pesma ˝Runaway Train˝ koja je skroz u nekom drugačijem stilu. I čekamo da snimimo tu pesmu sa Gladys Knight. (glasan uzdah iznenađenja) Ah umukni!

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.