Ako se 31. avgusta u Bostonu zaista održi “Strejt Prajd”, pokret “Dveri” mogao bi da razmisli o zaštiti autorskih prava na ono što su oni lansirali još pre deset godina, a Amerikanci otkrivaju tek sada. Baš kao što su Boško Obradović i njegove pristalice nekada organizovali “Porodičnu šetnju”, američki desničari upravo organizuju svojevrsni “anti-prajd”. Suštinska razlika između ta dva skupa ne postoji, ideologija na kojoj počivaju potpuno je ista, ali ono što ih razlikuje s jedne strane pokazuje koliko je zapravo Amerika daleko, ali istovremeno i koliko je malo potrebno da se sroza na nivo Srbije.

Prva razlika između ovih skupova je to što je svaka dosadašnja porodična šetnja u Beogradu bila a priori dozvoljena, dok se o najavi skupa u organizaciji grupe “Super radosna i zabavna Amerika” mesecima debatovalo. Konačno, sve dileme razrešene su 6. juna, kada je gradonačelnik Bostona Marti Volš saopštio da je skup dozvoljen, ali je za CNN objasnio i zašto: “Dozvole za održavanje javnih događaja izdaju se s obzirom na njihovu operativnu održivost, a ne na osnovu vrednosti koje promovišu, ili uvažavanju uverenja njihovih učesnika. Grad Boston ne može ih zabraniti zbog onoga u šta veruju organizatori”. Volš je istakao da neće prisustvovati ovoj manifestaciji i da dozvola za održavanje ne znači da se Boston kao grad odrekao sopstvenih vrednosti.

Osim toga, za najavljeni bostonski “anti prajd” karakteristično je što se ne skriva iza navodnih “porodičnih vrednosti”, iza religije, sveštenstva i huliganskih grupa. Naprotiv. Već i sam izbor “kuma”, odnosno “grand maršala” ovog skupa govori da tu nema govora o promociji bilo kakve navodne tradicije.

U pitanju je naime Majlo Janopulos – britanski pisac i analitičar s aktivističkim i novinarskim iskustvom, poznat pre svega kao oštar kritičar islama, feminizma, socijalne pravde i političke korektnosti. Istovremeno, i to je ono što s ove geografske i društvene distance deluje više nego bizarno – Janopulos je deklarisani gej, u braku s partnerom koji nije poznat javnosti. No, sasvim u skladu sa svojim uverenjima, on jasno zastupa tezu da je homoseksualnost “nenormalna” i da predstavlja “izbor koji čoveku garantuje bol i nezadovoljstvo”. Najavljujući da će predvoditi bostonski skup, Janopulos je saopštio da se tokom čitave karijere zalagao za prava najugroženije grupe u Americi – strejt ljudi”. Organizatorima pritom nije smetalo to što je Janopulos u međuvremenu bio optužen zbog propagiranja pedofilije i što su mu leđa okrenuli svi s kojima je do tada radio.

Izbor ovakvog “kuma”, mnogi tumače kao pokušaj organizatora da dodatno antagonizuju pobornike i protivnike borbe za ljudska prava LGBT zajednice, ili jednostavnije rečeno – da naprave skandal, koji bi privukao više učesnika. Vrlo je verovatno da se iza toga krije strah od događaja od pre dve godine, kada je takođe gromoglasno najavljivana “Heteroseksualna parada” u Sijetlu. Na dan kada je trebalo da se održi, umesto očekivanih dve hiljade ljudi , pojavio se samo jedan čovek – organizator skupa, bloger Antoni Rebejo. Iako usamljen, on je trasu planirane šetnje prešao noseći crne i bele balone, kao i transparent na kojem je pisalo “Strejt prajd”. Međutim, vrlo je teško očekivati da se u Bostonu dogodi isto – ne samo zbog bolje organizacije, burnim debatama o dozvoli za održavanje skupa i izboru živopisnog predvodnika.

SWEET HOME ALABAMA

Ono na šta u ovom trenutku ukazuju svi važniji lideri LGBT zajednice, jeste činjenica da SAD iz 2017. nikako nisu isto što i SAD 2019. Populizam, tradicionalizam, netolerancija i sve ostalo što je na vlast i dovelo Donalda Trampa, u međuvremenu je ojačalo i vrlo se brzo odrazilo na ljudska prava i svakodnevicu LGBT ljudi.

U Alabami, u kojoj su legalizovani gej brakovi, predloženo je da se više uopšte ne daju tzv. “bračni sertifikati”, tj. dozvole za venčanje, kako bi se sprečilo da takav dokument legalno dobiju i gej parovi. Predlog je još u fazi rasprave, ali već postoje pravne službe koje odbijaju da homoseksualcima izdaju ove sertifikate. Istovremeno, državna televizija u Alabami odbila je da emituje crtani film “Albert” u kojem je prikazano gej venčanje dvojice miševa – likova u filmu. U čas 29 američkih država, LGBT ljudi otpuštaju se sa svojih radnih mesta i izbacuju iz iznajmljenih stanova samo zahvaljujući svojoj seksualnoj orijentaciji, dok u desetak država homoseksualnost nije dekriminalizovana (iako bi to moralo da se desi, nakon odluke Vrhovnog suda iz 2003. godine.

Na talasu svega toga, nije zato čudno što je jedan od organizatora bostonskog skupa istakao da je “mnogo ljudi kojima je neprijatno zbog mnogo toga što se dešava u SAD, ali se plaše da progovore o tome”. Nije, naravno, poznato šta bi to tačno moglo da bude – iako je LGBT zajednici u SAD život neuporedivo lakši nego u ostatku sveta, činjenica je da time ni na koji način nisu ugrožena prava strejt ljudi (kao što je, uostalom, slučaj i bilo gde drugde na planeti). Za sada međutim, i to je najveća razlika između dverjanske “Porodične šetnje” i najavljenog bostonskog hepeninga – u SAD, nikome iole ozbiljnom nije palo na pamet da gej osobe optužuje i proganja zbog navodne odgovornosti za slab natalitet, pa i druge društvene probleme. Tamo je njihova “odgovornost” tek u tome što postoje i što, eto, kod nekih izazivaju “neprijatnost”.

STRATEGIJA

S druge strane, međutim, različite LGBT grupe jedinstvene su u odluci da ni na koji način neće sprečavati ovaj “kontra miting”, ali ni da mu neće praviti nepotrebnu reklamu.

“Cilj LGBT parada ponosa jeste proslava i podsticaj, dok je cilj strejt parade da nas podeli. To je samo mamac. A najbolji odgovor na takav pokret – smešno je što ga uopšte i smatramo pokretom – jeste da mu ne pridajemo bilo kakvu pažnju. Sve ostalo bilo bi u njihovu korist”, rekao je za američki “Vox” Brajan Pendlton, koosnivač “Marša otpora” iz Los Anđelesa.

Ovakav metod “borbe” svojevremeno je primenila i ovdašnja LGBT zajednica – inače ne baš mudra i efikasna kada su u pitanju strateške stvari. A pošto su porodične šetnje sad već predmet opšte sprdnje, a nijedna posle 2009. nije privukla značajniju pažnju javnosti, čini se da im je uspelo. Ukoliko naravno ne računamo činjenicu da je lider Dveri danas poslanik u republičkom parlamentu, a da se stereotipi i zanemarivanje ljudskih prava LGBT zajednice nisu s mesta pomerili – uz manje, takoreći kozmetičke izmene, sve je isto kao i pre.

Pre 31. avgusta teško je prognozirati kako bi sve to moglo da izgleda ne samo u Bostonu, već i generalno u Sjedinjenim Američkim Državama. Donald Tramp diže zidove, maše nuklearnim oružjem, bratimi se sa severnokorejskim despotom, preti svima koji su “drugačiji” i najavljuje novu kandidaturu za Belu kuću.

Ipak, sudeći po ovdašnjem iskustvu, sve će biti dobro dok Janopulos ne uđe u Kongres, a predsednik za svoju glasnogovornicu ne postavi neku viđeniju lezbejku čiji će glavni doprinos biti to što je na nekom Prajdu mahnula papirnom zastavicom u duginim bojama. Tek bismo tada saznali kako zapravo izgleda “Super radosna i zabavna Amerika”.

Piše: Tamara Skrozza

Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:

3 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.