I za potrebe ovog broja Optimista donosimo vam hitar zbirni osvrt na pet novijih queer iili queerolikih filmova, koji su odskora, svi dostupni na… (naravno, znate već i samo dobro gde ih naći). Ovaj put pred nama i vama je planplanetarna lepeza filmske ponude na queer teme – Britanija, Mađarska, Latinska Amerika, Južna Afrika… i, gle čuda, SAD.

God’s Own Country
„Božija zemlja“ u svom naoko svedeno okviru, zapravo, pruža dosta toga raznolikog a intrigantnog – nesvakidašnju gej-romansu u okruženju britanskih zabitih i ubogih sela, prikaz mučne porodične dinamike, nadahnut presek jednog bolnog identitetskog lutanja, a tu je i širi, društveni okvir koji daje osnovu da Božija zemlja bude posmatrana i učinkovit prikaz ostrvskih prilika uoči Bregzita i tinjajućeg ali prisutnog rasizma Britanaca. Po pitanju dominantnog stila i izraza, ovaj film bi se mogao smestiti u dobro poznat referentni okvir hiperrealističkih britanskih filmova koji se kreću po stazi koju si prtili Majk Li, Ken Louč i ostali. Na suštinskom nivou, pak, „Božija zemlja“ očitava i uticaje iz književne baštine, a ponajpre se te odnosi ideje i zauzdanu refleksivnost znanu iz dela Tomasa Hardija i Dejvida Herberta Lorensa, sa kojima ih povezuje i taj pipavi spoj stvarnosnog, karnalnog i geografskog. Ukoliko je, međutim, ciljano svedemo prvenstveno na narativnu mu bit, „Božija zemlja“ se nameće i kao efektna i istinski dirljiva gej-romansa, u potpunosti lišena svega suvišnog, efemernog i, što je najvažnije, banalnog.

Land of the Storms
Nešto slično zatičemo i u izvanrednoj mađarskoj drami Viharsarok (Zemlja oluja), premijerno prikazanom još 2014. godine; ovo ostvarenje u fokusu ima romansu između mladog fudbalera koji se vraća u svoje selo i lokalnog momčeta koji mu pomaže u obnovi zapuštene kuće i imanja. „Zemlja oluja“ je, premda narativno i izražajno svesno pojednostavljena, data sva u finim detaljima koji nimalo usiljeno ovu tipsku priču oneobičavaju do mere jednog istinski uspelog, mladog, odvažnog i nadasve zanimljivog filma nošenog pričom na dobro poznate teme o nerazumevanju sredine prema drugima i drugosti, ali i nerazumevanja koji ljudi nose, pa i neguju prema samima sebi i sopstvenim bitima. Scenarista i reditelj Ádám Császi na mahove i promišljeno duhovito a ipak prvenstveno suptilno preispituje i suštinu hipermaskulinizacijskih mitova (u jednom trenutku videćemo kako mladi fudbaleri simultano onanišu dok zajedno gledaju pornić), a glavni glumac, ovde briljantni András Sütö, ovde gledaocima daruje zbilju unikatnu mešavinu prpošnosti, splina, tragizma i rešenosti da istraje na svome i vlastitom porivu za istinskom ljubavlju.

The Feels
S druge strane, „The Feels“, američki lezbijski indie rom-com, pruža tek nekoliko uspelih dijaloških razmena i par dostatnih glumačkih ostvarenja u povesti o tome šta se zgodi kada lezbijsko devojačko veče (zapravo, čitav “devojački” vikend) krene u čudnim smerovima kada jedna od nevesti otkrije da nikada nije doživela orgazam. Film u celini u značajnijoj meri ne odmiče od te (ipak rudimentarne i ne baš maštovite) polazne dosetke, te se brzo izrodi u puku pričaonicu na ne odveć intrigantne teme, pri čemu očigledni budžetska ograničenja prebrzo izbijaju u prvi plan. U krajnjem zbiru, „The Feels“ ostavlja utisak prilično traljavog i šepavog rom-koma na lezbo- i predbračne teme.

A Fantastic Woman
Srećom, tu su i filmovi poput sveže oskarovske „Fantastične žene“; naravno, još zadugo će ostati pitanje da li je baš ova (inače, svakako uspela i neosporno vredna) kolumbijska drama zaslužila Oskara u zaista ozbiljnoj i prestižnoj konkurenciji, ali, i mimo priče o nagradama koje gledaoce ionako ne bi trebalo preterano da zanimaju, Sebastián Lelio, scenarista i reditelj, je ovde pokazao i pružio dosta toga. Ovde, sveukupno gledano, imamo film neporecivih kinestetskih i zanatskih vrednosti, ali i primer priče sa izrazito zanimljivim ključnim likom u zbilja iznimno zaniljivoj situaciji, te priču koja na idejno planu spaja polemično, društveno angažovano, estetsko i emotivno. Osim toga, Daniela Vega naprosto očarava u ulozi trans-žene, konobarice i pevačice u noćnom klubu, prikazujući teret ali i teško zametljive ambivalentnosti, bez koje ni nema punoće života.

Inxeba (The Wound)
Premda višestruko nagrađivan i naširoko hvaljeno, južnoafričko-nemačko-holandsko-francuski film „Inxeba“ (Rana) pred iole upućenijeg gledaoca stiže kao zbir nimalo nadahnuto upotrebljenih i ukomponovanih opštih mesta o silnom balastu života sa tako krupnom tajnom, kao što je prećutan seksualni identitet. Doduše, stvar je donekle oneobičena i napravljen je izvestan (premda ne i preterano ubedljiv i upečatljiv) otklon u odnosu na očekivano i uvreženo time što se Rana odvija u ruralnim zabitima južne Afrike. Međutim, i na tom planu autori ovog na prvi pogled nesvakidašnjeg queer filma zastali su na tački jalovog i pravolinijaškog folklorizma, dok na širem planu ovo ostvarenje, koje će sigurno brzo skliznuti put zasluženog zaborava, ostaje ukopano u mulju stereotipnog i davnih dana još potrošenog.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.