Zbirka kratkih priča „Zovite me Esteban“ (koja to zapravo i nije jer su priče skladno povezane u jednu narativnu celinu) bavi se raspadom jedne porodice i jedne zemlje, prihvatanjem smrti i spremnosti da se nakon nje nastavi dalje.
Lejla Kalamujić rođena je 1980. godine u Sarajevu u kome i danas živi. Ovi podaci u velikoj meri nagoveštavaju sadržinu knjige „Zovite me Esteban“ jer se mladi autori u svojim prvim delima uglavnom „obračunavaju“ sami sa sobom te pišu o razlozima i okolnostima koje su ih načinile takvim kakvim jesu. A ova zbirka jeste tek drugo ostvarenje bosanskohercegovačke autorke.
Glavna junakinja svih priča je Lejla, devojka koja je imala svega dve godine kada je ostala bez majke. Njen otac, poštanski službenik, tugu zbog smrti voljene supruge pokušava da utopi u alkoholu zbog čega izaziva prezir i mržnju kod svoje ćerke o kojoj se brinu babe, dede i drugi rođaci. Onda započinje rat i konačni raspad Jugoslavije i Lejline porodice. U ratnom vihoru ona je rastrzana između babe i dede koji su ostali u Sarajevu i onih koji su otišli u Šid. Nakon rata Lejla pokušava da svoj život, poput kvazi država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, spoji u koherentnu i funkcionalnu celinu koristeći pomoć psihijatra, svojih prijatelja, preživelih rođaka i devojke. Zbog gubitka zemlje u kojoj je živela kao i porodice sa kojom je živela Lejla u jednom trenutku izgubi kontakt sa realnošću istovremeno uspostavljajući vezu sa svojom pokojnom majkom kao i sa Francom Kafkom, Brankom Miljkovićem i Elizabet Bišop. Konstantno okružena smrću, živeći u senci svoje mrtve majke, Lejla je izgubila osećaj o smrti i granici između dva sveta. Njen put ka ozdravljenju je put ka prihvatanju života i svesti o tome da je ona i dalje živa.
Tri motiva koji dominiraju pričama jesu autorkin odnos sa majkom, smrću i devojkom.
Iako mrtva i van sećanja autorke majka je i daje veoma ravnopravan akter priča. Poput Čarlsa Fostera Kejna u filmu „Građanin Kejn“ koji je rano odvojen od majke tako i Lejla pokušava da popuni tako stvorenu prazninu u životu. „Za mene je moja majka živjela kroz svoju smrt“, kaže u jednom trenutku naratorka. „To je bila njena prisutnost. Tek kasnije, ja ću smrt percipirati kao gubitak i rastanak.“
Smrt je takođe važan motiv u pričama. Cela zbirka je i nazvana „Zovite me Esteban“ po dva veoma mrtva Estebana. Jedan je Esteban iz Almodovarovog filma „Sve o mojoj majci“, a drugi je Markesov Esteban iz priče „Najlepši utopljenik na svetu“.
Ljubavni odnos glavne junakinje sa devojkom jeste motiv koji se javlja u poslednjem delu knjige. Kao deo finala ovaj odnos ima za cilj da pomogne Lejli na njenom putu ka konačnom isceljenju. Autorku ne interesuje problemi sa kojima se suočava LGBT zajednica u zlom okruženju koje ne gleda blagonaklono na istopolne veze već samo međusobni odnos između dve zaljubljene žene koje ljubav i požrtvovanje koriste kao lekoviti eliksir na putu ka celovitijem životu.
Na marginama ovih intimnih priča provejava i priča o raspadu Jugoslavije kao i o onome šta je nastalo nakon toga.
„Zovite me Esteban“ je vraški dobro napisana i ukomponovana poetična zbirka priča koja dođe kao pravo osveženje u moru ispovedne prepatetične proze i poezije. Sa druge strane, više od dvadeset godina nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini deplasirano je iznova i iznova pisati o već hiljadu puta obrađenim temama. Autor ovih redova je previše puta čitao dela bosanskohercegovačkih pisaca rođenih tokom osamdesetih godina koja se bave ratom. Možda je konačno došlo vreme da se oslobodimo mentalnih lanaca koji nas drže u prošlosti i da počnemo da se bavimo, ako već ne budućnošću, onda barem sadašnjošću?
„Vrijeme je da se ide. Vrijeme je.“ Ovim rečenicama se završava knjiga „Zovite me Esteban“. Nadamo se da će Lejla Kalamujić prihvatiti ovaj savet i u delima koja dolaze otići dalje i obrađivati neke nove teme. Onim što je pokazala u zbirci „Zovite me Esteban“ nagovestila je da zna kako i verujem da će imati šta da pokaže.
Piše: Milan Aranđelović
