Radnja drame „Hari Poter i ukleto dete“ započinje devetnaest godina nakon događaja opisanih u romanu „Hari Poter i relikvije Smrti“, naravno, na peronima Kings Krosa gde zatičemo ponosne roditelje koji svoju decu ispraćaju u školu za čarobnjake i veštice koja ovih dana posluje pod sigurnom rukom profesorke Mek Gonagal. Tu je bračni par Poter, Hari i Džini, koji ispraćaju starijeg Džejmsa i mlađanog Albusa Severusa. Društvo im pravi mala Lili koja još uvek nije stasala za školu. Uskoro im se pridružuje bračni par Hermiona Grejndžer i Ron Vizli koji su došli da isprate svoju ćerku Rouz Grejndžer-Vizli, kao i Drako Melfoj i njegov sin Skorpijus. Vreme je da deca ostave svoje ponosne roditelje na peronu devet i tri četvrtine i u Hogvorts Ekspresu potraže prijatelje za ceo život kao i malo slatkog čoko-šoka, ljutkastih vragolana, čak i nekoliko žele-puževa.

I tako mlađi sin slavnog Harija Potera započinje svoje veliko prijateljstvo sa, jedincem zloglasnog smrtoždera, dobrim Skorpijusem Melfojem. Albus Poter i Skorpijus Melfloj pokušavaju da isprave neke grehe svojih očeva (Šta si radio na Tročarobnjačkom turniru, tata?) i uleću u avanturu koja može imati nesagledive posledice po čarobnjački svet. Istovremeno Harija Potera, posle više od dvadeset godina, ponovo počinje da boli ožiljak na čelu. Povratak Voldemora?

Iako se nominalno vodi (ili reklamira) kao osma knjiga ili priča iz serijala o Hariju Poteru „Hari Poter i ukleto dete“ je prvobitno zamišljena (i realizovana) kao pozorišni komad. Njega je, uz asistenciju Džonija Tifanija i Džoane Rouling, napisao Džek Torn. Dž. K. Rouling je napisala priču koja je adaptirana za pozorišnu scenu. Premijera predstave je bila na londonskom Vest Endu i tek nakon toga objavljeno je štampano izdanje drame.

Velika je šteta što su, verovatno u želji da pobude emocije na lepa sećanja, previše prostora data matorcima, odnosno junacima ranijih avantura o Hariju Poteru, a ne Albusu i Skorpijusu koji su, u ono malo vremena koje im je dato na raspolaganju, pokazali da su likovi koji imaju potencijala da zadobiju simpatije publike.

Kada su u pitanju ovi junaci interesantno je, pre svega, da su se uloge pomalo obrnule. Sada imamo Drakovog sina Skorpijusa koji je bubalica i dobričina i, sa druge strane, Harijevog sina Albusa koji hvata krivine u učenju, samoživ je, egoističan, nemaran i bahat. Pitanje na koje ćemo dobiti odgovor do kraja komada jeste da li je u pitanju samo mladalački bunt ili je nešto iskonski zlo skriveno u njemu.

Druga stvar koja je zanimljiva u odnosima ova dva junaka jeste njihova seksualnost. U prvoj polovini drame veza između Skorpijusa i Albusa je mnogo dublja od običnog prijateljstva. Njihov odnos prelazi i granice homoerotike čineći ga očigledno ljubavnim. Međutim, tačno na polovini teksta njih dvojica započinju da, tako intenzivno i često, da to bode oči, svoj odnos imenuju kao prijateljski, da bi se sve završilo u srdačnom razgovoru dva ortaka o tome kome se koja… hm… riba više sviđa i kakve su im šanse kod njih.

Mnogi su zbog ovoga optužili autore za navlačenje gej populacije, a da, istovremeno, zadrže i konzervativnu publiku.

Poznato je da je Džoana Rouling rekla kako je, iako nigde u romanima to nije eksplicitno napisala, tokom pisanja uvek zamišljala da je Dambldor gej. „Dambldora sam uvek zamišljala kao homoseksualca, ali u smislu da to nije važno“, rekla je ona. „Knjiga nije o tome što je Dambldor gej. Ali sam od početka bila svesna da on krije tu tajnu.“

„Hari Poter i ukleto dete“ je mogao da se završi tako što bi Skorpijus pitao Albusa za sastanak i na taj način bi autori drame pokazali kako je publika upravo gledala jednu od najvećih i najemotivnijih dečijih ljubavnih priča istovremeno rušeći sve barijere između strejt i gej ljudi. To bi, nakon svega, delovalo kao prirodan i logičan završetak priče umesto isforsiranog i ničim izazvanog naglog interesovanja mladog Skoprijusa za Rouz. Umesto toga mi opet imamo još jednu priču o Hariju Poteru u kojoj nema ni jednog jedinog gej junaka. Naravno, Džoana Rouling za nekoliko godina može reći kako su Albus i Skoprijus zapravo gej, ali to se ne računa kao ravnopravno prikazivanje gej likova u pričama. Važno bi bilo da tokom gledanja predstave ili čitanja priče ljudi znaju o čemu se tu radi i da su LGBT osobe sastavni i normalni deo društva. Ako to uradite naknadno onda je to ponovno diferenciranje i isticanje seksualnosti kao nečega što razlikuje jednu grupu ljudi od druge. Poenta je da svi budu jednako prisutni tokom priče.

Razočaranje je još veće kada se zna da je Džoana Rouling uvek podržavala LGBT zajednicu. Čuven je njen odgovor na Tviteru izvesnoj @anakocovic21 koja je imala primedbu na gej Dambldora jer ga nikada nije videla kao gej osobu. Autorka joj je odgovorila da je to možda zbog toga što gej ljudi izgledaju kao… ljudi. Takođe je na pitanje jedne tviterašice da li na Hogvortsu postoje gej učenici odgovorila ilustracijom na kojoj piše da „Ako smo nešto naučili od Harija Potera to je da niko ne bi trebalo da živi u ormanu“, očigledno aludirajući na Harijev tretman koji je imao kod Darsijevih.

Pitanje koje se prosto nameće jeste a gde su oni? Prosto je fantastično magično da proglasiš Hogvorts prijateljskim LGBT mestom na kome ni jedno dete ne bi trebalo da skriva svoju seksualnost, a onda ga konstantno, iz knjige u knjigu (a sada u dramama), prikazuješ kao mesto u kome se LGBT osobe i dalje skrivaju. Jedino autuješ Dambldora i to van (kon)teksta. Ako jedan od najmoćnijih čarobnjaka u istoriji nije imao snage da se autuje ni svojim najbližim prijateljima kako možemo očekivati da deca koja nemaju magične moći ni zaštitu Hogvortsa smognu snage za to? Navodno jedini gej lik živi bez ljubavi skrivajući se od svih. Sasvim suprotno od onoga što autorka piše na Tviteru.

Ako autori nisu našli za shodno da glavne junake drame prikažu kao gej, onda su mogli da iskoriste nekog sporednog lika. U drami „Hari Poter i ukleto dete“ pojavljuje se ukupno četrdeset i dva lica. Statistički je nemoguće da su svi oni strejt. Ipak je baš to slučaj.

U pozorišnom komadu postavljenom na Vest Endu Jecajuća Mirta, govoreći Hariju i Skorpijusu o pokojnom Sederiku Digoriju, kazala je kako je slušala mnogo zaljubljenih devojčica i dečaka koji su mrmljali ljubavne bajalice upućene Sederiku. Publika je to shvatila kao konačni dokaz da u Hogvortsu postoje gej učenici. Ali su već u štampanom dramskom tekstu koji se ovih nedelja prodaje u celom svetu izbačene dve male reči „i dečaka“. Zašto?

Poznati su rezultati istraživanja koja pokazuju kako su deca koja čitaju knjige o Hariju Poteru tolerantnija i otvorenija prema LGBT osobama. Mislim da se tu mešaju babe i žabe, odnosno da se nalaze veze tamo gde ih nema jer se mešaju uzrok i posledica. Deca nisu postala tolerantnija zbog toga što su čitala o avanturama Harija Potera već su ljudi koji su otvoreniji za nove ideje i stavove zainteresovaniji za čitanje knjiga. Upravo ih njihova otvorenost za nove ideje i nagna da ih potraže i u knjigama (Ovo očigledno ne važi za ljude koji čitaju samo one svete knjige, naprotiv). Verujem da su deca bila isto toliko tolerantna i pre čitanja knjiga Džoane Rouling i da ona nema mnogo udela u njihovim stavovima.

Sa druge strane, naročito mi u Srbiji, znamo kako reči nekih pisaca mogu da doprinesu porastu opšte šovinističke histerije u društvu, tako da je možda bolje imati na svojoj strani gej frendli pisca koji, makar van knjiga, šalje poruke mira i tolerancije nego da agituje protiv.

Piše: M. Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.