Prilično friška legenda kaže da je film „Jednačina nepoznatog“ (Équation à un inconnu), davno zagubljeni dragulj kvir erotskog filma, decenijama bio bezmalo potpuno nemoguće naći i pogledati sve dok film nije ponovo pronašao reditelj Jan Gonzalez tokom istraživanja za film „Nož u srce“, prikazanog i na ovdašnjem Festivalu kvir filma Merlinka. Na njega ga je tokom narečenog istraživanja uputio reditelj Erve Žozef Lbrun (autor filma Mondo Homo 2: A Study of French Gay Porn in the ’70s (2014)), koji je bio i istorijski savetnik upravo na pomenutom Gonzalezovom filmu „Nož u srce“. Gonzaleza je taj „izgubljeni“ film toliko obuzeo da je ušao u trag izvornim negativima u jednoj francuskoj filmskoj laboratoriji, naručio novu kopiju na 16 milimetara i onda nju iskoristio kako bi se stvorio validan i tehnički ispravan DCP sa titlovima, a kako bi film bio podeljen sa što je moguće širom publikom.

Film u režiji misterioznog Ditriha de Velsa (koji se kretao i delao i pod imenima Fransis Savel i Franc Salijeri, bivšeg slikara i umetničkog direktora prvog transvestitskog kabarea u Parizu, La Grande Eugène, prati priču o privlačnom mladom pastuvu koji na svom motorciklu jezdi kroz poduži niz seksualnih susreta i okršaja, počev od fudbalskih svlačionica pa sve do snovolike orgije, koja i predstavlja kulminaciju filma. „Jednačina nepoznatog“ (Équation à un inconnu) je jedini de Velsov film, a on je, kažu, kasnije sarađivao sa Džozefom Luzijem na filmovima „Gospodin Klajn“ (1976) i „Don Đovani“ (1979). Jednačina nepoznatog iz davne, sada možda i pomalo mitski varljive 1980. godine, živi novi (distributivni) život, i sada, eto, osvežena, neosporno se smatra najboljim gej erotskim filmom svih vremena.

Mimo sve ove zavodljive faktografije, mimo te aure izgubljenog/zaturenog/skrajnutog filma sa podosta misterije čak i u tom činjeničnom aspektu, „Jednačina nepoznatog“, pa čak i uz današnja, dakle, manje ili više cinična gledanja, ostavlja utisak zrelog i ozbiljnog filma, proisteklog iz promišljenog pristupa i uz podosta jasne i usredsređene svesti o mogućnostima filma kao medija ili jezika pripovedanja i na planu kvir filmova za odrasle. Iako kreće iz tog ne samo nominalnog sveta drugosti i andergraunda, ovaj film se skladno nadovezuje na glavninu erotskog filma francuskog podneblja te ili okolnih era (filmove Žista Žekina – „Emanuela“ 1 i 2 i/ili „Povest o O“, nepobitno remek-delo žanra). On, uz to, otvoreno baštini i ono što je nasleđeno, a što počesto biva uzimano i kao datost unutar domena kvir filmova za odrasle, te se tu na barem inicijalno tipski pristup te epohe nadovezuje odrešitost i beskompromisnost kakvu sebi mogu da priušte samo filmovi za odrasle i oni koji ih stvaraju. Na sve to, Jednačina nepoznatog odlično funkcioniše i kao dokument svog vremena, a kako stiže iz godine koje su prethodili pojavi i potonjoj hitroj eksploziji AIDS-a, gledaocima može da ponudi i rečit i živopisan uvid u nekadašnju gotovo ničim zauzdanu bezbrižnost kruzing-scene. U tom pogledu, ovaj film dobacuje i do tačke, recimo, angerovske likovnosti u kojoj je filmu sve dopušteno, te, kao fantazma, ne mora da se odgovorno ophodi prema bilo čemu što se smatra društvenim ili antropološkim kontekstom ili širom i značajnom odrednicom vremena.

ČITAJTE:  Američka uspeh priča: Uspon Sare Polson

Sa druge strane, poput mnogih ne samo francuskih trubadurskih spevova davno minulih doba, ovo ostvarenje donosi i eteričnost povesti o lutanju, o traženju smislu pa bilo to i putem dimenzije putenosti – ovo je, dakle, i upečatljiv prikaz potrage, potrage za bliskošću, za ljubavlju, pa možda i smislom postojanja, koji ume da zbuni i da ionako sluđeno-nesnađenim jedinkama sugeriše da je smisao moguće uočiti i iznaći i iz kontre, iz negacije, iz poricanja nužnosti poželjno što zaumnjijeg doživljaja sveta. U tom smislu, ovo je oda ničim sputanom hedonizmu (a koji je, eto, sticajem okolnosti ili usudom, tu ovaploćen u vidu promiskuiteta bez zadrške), i to je, uz tu antropološku vrednost, kao i neporecivu kinestetsku artikulisanost i pismenost, jedan od ključnih aduta u prilog ovom ponovo „rođenom“ remek-delu. Ovaj film, reklo bi se, ciljano narativno rudimentaran, je, pored svih ostalih, već pominjanih izdašnih mu osnova za analize ovog ili onog tipa, filmoloških, estetskih, socioloških, kulturoloških, esnafskih…, film koji se lako oseća, koji uspeva da dotakne i uznemiri i na planu emotivne spoznaje i emocionalnog doživljaja filma kao pripovedačkog i vizuelnog medija. I kao što je već pomenuto, završni segment i zbilja predstavlja istinsku i savršeno ustrojenu i oblikovanu kulminaciju filma, pri čemu narečena orgija, data u efektnoj oniričkoj oblandi, zaista ostavlja jaku impresiju lepote vešto nijansirane likovnosti i tragizma koji vreba tu, iz prikrajka.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 58 – februar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.