Priča o dometima nove ekranizacije znamenitog komada „The Boys in the Band“ mogla bi da krene i pomalo kriptično i sa boka, naglašeno faktografski; recimo, ovako – Ryan Murphy je za 11. decembar najavio premijerno prikazivanje filmske adaptacije brodvejskog mjuzikla „The Prom“ na Netflksu, sa Meryl Streep, Jamesom Cordenom, Nicole Kidman, Kerry Washington, Keegan-Michaelom Keyom u značajnim rolma, dabome, sa pričom o nesrećnoj Emi, tinejdžerki kojoj je zabranjeno da dođe na školsko matursko veče sa svojom devojkom. A, osim toga, Ryan Murphy je obznanio da će, između ostalog, naravno, za Netflix uraditi biografsku seriju o velikom Andyju Warhalu… A sve to će, kanda, dok ovaj broj magazina „Optimist“ dođe u vaše ruke i pred vaše oči biti tek deo, reklo bi se, tog neprekidnog rafala medijskih objava na temu radova u toku i planova u toku kada je u pitanju uvek orni pregalac Ryan Murphy.

Ali čemu ovaj i ovakav uvod u konkretnom slučaju kritike nedavne saradnje Rayana Murphyja i Netfliksa – filma „The Boys in the Band“? Zapravo, to podsećanje na Murphyjevu, sada bi se to sigurno moglo označiti i definisati i tako i upravo tim rečima, autorsku i producentsku maniju prilično dosta toga i rečitog i preciznog govori i o kvalitetu onog što on pod plaštom te očito obostrano lukrativne saradnje. A tu stvari vidno variraju – od zaista loših radova (poput serije „Hollywood“), preko veoma upitnih (kao što je serija „Ratched“), pa sve do izvrsnih (što dokumentarni film „Circus of Books“ svakako jeste). A negde na polovini puta (po pitanju kvalitativnih dometa gledano) nalazi se ta narečena nova ekranizacija „The Boys in the Band“. Koju je, da zabune ne bude, Murphy „samo“ producirao – dok je za režiju zadužen bio Joe Mantello, na prvom mestu glumac, ali i čest Murphyjev saradnik. Mantellu (1962) je ovo tek druga režija celovečernjeg igranog filma (sada već prilično davne 1997. godine režirao je simpatično ostvarenje „Love! Valour! Compassion!“), što se u neku ruku u slučaju ovog najnovijeg rediteljskog mu rada i jasno vidi. Baš kao što se dosta brzo očita i ogoli ta njegova fascinacija izvornim tekstom iz pera Matta Crowleyja, kojem je pristupio idolopoklonički i upadljivo bojažljivo.

ČITAJTE:  Važno je biti... Divajn

To, naravno, ne mora da u samom startu predstavlja krupan minus, jer pomenuto u isti mah lako može biti duboko promišljenog autorskog krovnog koncepta po kome fokus ima biti upravo na ovom Crowlyjevom opšte poznatom tekstu i njegovom neprolaznom značaju barem u domenu queer pozorišta dvadesetog i dvadeset i prvog veka. Međutim, „The Boys in the Band“ Mantella i Murphyja na prvom mestu jeste logorejična i razmahana pričaonica, a što, recimo nije bio slučaj sa onim što je početkom sedamdesetih godina prošlog veka od iste građe napravio i pred gledateljstvo doneo maestro William Friedkin (što u tom trenutku jeste bio čudan izbor za autora njegovih preferenci, fascinacija i njegov autorskog stila i izraza). Naprosto, tamo gde je Friedkin sa dosta uspeha a bez intruzivnih intervencija uspeo da prokrvi i razigra tekst i time prevaziđe njegovu zdravorazumsku teatarsku suštinu i prirodu, Mantello, pak, bira da poslušnički na ekran prenese baš ono u tekstu napisano i istaknuto. To ga, nimalo iznenađujuće, u sijaset navrata dovodi dosta blizu tačke ekranizovanog i raskadriranog pozorišta, pa, samim tim, i dela koje ne koristi dobar deo prednosti trenutka u kome nastaje. Naravno, ta starostavnost, koja se, pomalo začudno, najmanje iscrpljujuće u aspektu vizuelnog i pojavnog, može biti i prednost, posebno ako se ciljano i svesno u vidu ima pomalo svečarska, odnosno, komemorativna nota ove ekranizacije, budući da je Crowley umro nedavno – u martu prošle godine.

S druge strane, Mantello i Murphy čvrsto u fokusu tokom 120 minuta trajanja ove verzije drže njenu idejnu bit, a to je ukazivanje na ono posebno i nepremostivo bolno – toksičnu komunikaciju (i, gle čuda, neretko i znatno širu i sveopštu toksičnost odnosa unutar onih koji su katkad i veoma bliski unutar queer zajednica i mikro-zajednica). U tom smislu i po toj osnovi ovo je adaptacija sasvim na mestu – u žiži je Crowlyjev višeznačan i britak tekst na, sada je to već potvrđeno, univerzalnu i neprolaznu temu, koja, pak, jasno ukazuje u pravcu prilično mračne i onespokojavajuće studije ljudskih karaktera i brojnih , često i duboko ukorenjenih i bezmalo neporavljivih slabosti koji ih određuju, pa i pokreću. Za one koji se po prvi put susreću sa pomenutim tekstom, premda opterećena svojim očiglednim teatarskim izvorištem, ova ekranizacija nudi sasvim dovoljno. To ide u paketu sa očekivano umešnom rekreacijom ere, odnosno, besprekornim scenografsko-kostimografskim dostignućima, dok po pitanju glume , preciznije, glumačkih kreacija koje zatičemo i pratimo u ta dva sata stvari prilično variraju – u rasponu od zrelih a neusiljenih (Matt Bomer), zauzdano manirističkih (Zachary Quinto), pa do evidentne autoreciklaže (Andrew Rannells, znan, između ostalog i iz serije Girls), sve do iritantnosti prenaglašene karikaturalnosti i lažiranog mraka Jima Parsonsa.

ČITAJTE:  Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka

U krajnjem zbiru to „The Boys in the Band“ dovodi negde dosta blizu same sredine puta – do tačke doslovne ekranizacije koja ignoriše stavku da se ipak znatno drugačije i hrabrije može u 2020. godini, ali i tačke dela koje nesporno čini na čast svom polazištu i ključnom nadahnuću. A sve to bi možda bilo vidno drugačije da Ryan Murphy manje radi, odnosno, da nauči da se (barem tu i tamo) uobroči.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 56 – oktobar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.