Nekako neizostavna stavka u biografiji svih cenjenijih i istovremeno probitačnijih glumaca i glumica (barem u anglosaksonskom kutku planete) je da u nekom trenutku naprosto moraju da daju oduška jakom porivu da se pokažu i dokažu i kao reditelji/rediteljke. Obično mudro za svoje rediteljsko prvenče oni biraju kamernije priče o zakrvljenim porodicama koje uleću nove (i, gle čuda, katarzične) klinčeve tokom velikih praznika, ali nekad, doduše retko, može to i znatno osobenije, ličnije, pa i ambicioznije. Kao što je slučaj sa prvim filmom koji je režirao decenijama unazad ikonični i jedinstveni Rupert Everet.

Naime, Everet je rampu postavio znatno više, odlučivši se za biografski film o očito dragom i inspirativnom mu legendarnom piscu Oskaru Vajldu. Everetov „Srećni princ“, biopik nastao kao britansko-italijansko-belgijsko-nemačka koprodukcija, premda nazvan isto kao i jedno od (ako ćemo pošteno) efemernijih Vajldovih dela, zapravo predstavlja biografski film koji zahvata i pokriva samo pozniji deo piščevog burnog života, s posebnim osvrtom na dane koji su prethodili i koji su sledili čuveno mu utamničenje zbog izazivanja javne sablazni. To svakako odgovara i Everetovoj krštenici, što je posebno važno imajući u vidu da je on hrabro ali i promišljeno odlučio da glavnu/naslovnu ulogu dodeli upravo – sebi samom. U tom smislu ovaj i ovakav „Srećni princ“ jeste i tipičan rediteljski debi potvrđene glumačke veličine (a Everet, mimo konkretnog učinka na polju glume poslednjih godina, to svakako jeste). Tome treba dodati i sasvim očekivani zahvat po kome značajan deo ostatka glumačkog ansambla čine kolege-prijatelji i osvedočeni saborci i saputnici – to se ponajpre odnosi na Kolina Firta, s kojim je Everet u više navrata delio ekran i scenu, a tu su i Tom Viliknson, Džulijan Vadam, Beatris Dal, kao i mlada Emili Votson.

Ukupno uzev, Everetov „Srećni princ“ predstavlja dovoljno upečatljivo i dovoljno vešto artikulisano filmsko delo, što je posebno važno, očigledno izniklo iz snažne Everetove vezanosti za Oskara Vajlda, njegovu neprolaznu znakovitost i njegov značaj i mimo granica queer pokreta i LGBTQ baštine, te njegovu nesvakidašnju i zbilja unikatnu javnu personu, borbenu, vitalnu i u zlo vreme i počesto nošenu i evidentnim kontradiktornostima. Sve to Everet uspeva da uhvati i prikaže u samo 105 minuta ovog svog scenarističko-rediteljskog rada, uz dužno poštovanje prema polaznoj filmičnosti kao nužnoj postavci na planu sedme umetnosti. Premda, naravno, u najboljoj mogućoj postavci stvari ovaj film iziskuje pomnije poznavanje Vajldove biografije i barem poznatijeg dela njegovog literarnog opusa, „Srećni princ“ može da se podiči i izvesnom dozom univerzalnosti, a to najupadljivije biva u onom aspektu priče i njenih značenja u kojima Everet nastoji i uspeva da u prvi plan progura motive važnosti ličnih izbora, suštinskog nepristajanja na društvena uslovljavanja, autodestruktivnosti kao, kanda, jednog od nužnih puteva dokazivanja vlastite samosvojnosti i atipičnosti.

Srećni princ upravo tu, na polju značenja i pratećih implikacija, i ostavlja najjači utisak, prilično elegantno transcendentirajući ka priči koja podseća na krunske (a danas, nažalost, neretko skrajnute) elemente borbe queer pokreta za samobitnost i samopoštovanje. Kao lik za sebe, Everetov Vajld je zaista osebujan junak – ciničan, ali i gorljivo zaljubljen u život (i dekadentne životne poteze), razočaran ali i vitalan, te predan čarima i virovima solipsizma, istovremeno i neprikriveno željan društva, bliskosti i potvrde drugih, potvrđeno bliskih ali i trenutnih saputnika. Everet se u dovoljnoj meri i Vajldovim čuvenim prezrivim odustajanjem od pisanja kao prvenstveno kreativnog čina (ovde možemo da podsetimo na njegovu glasovitu izjavu u kojoj veli „da je pisao kada ništa nije znao o životu, a da sada, kada o tome zna dosta toga, nema više o čemu da piše“. U tom smislu, „Srećni princ“ je precizan odraz jednog turbulentnog i prevratničkog dela života slavnog i voljenog pera, ali i očekivano donekle bojažljiv portret jednog izmučenog i preosetljivog uma.

Ostavimo li to po strani, u „Srećnom princu“ u rediteljskom viđenju Ruperta Evereta se imaju pohvaliti i sveopšta zrelost izrade, domaćinski bogat i raznolik muzički skor za koji se postarao veliki Gejbrijel Jard, te maštovita filmska fotografija prekaljenog Džona Konroja, koja u sebi spaja zavodljivost sepije i sugestivnost jake palete boja. Filmova poput ovog „Srećnog princa“ i u Britaniji ima u izobilju, i u formalnom smislu ovo ostvarenje skladno uleže u već siguran kalup, ali Rupert Everet, srećom po nas, gledateljstvo i po sebe, kao nekog ko se u zreloj dobi prihvatio misije za proširenje vlastitog područja borbe, je uspeo da iz ove priče u samu žižu izgura ono najrelevantnije po njega samoga, kao pripovedača, i po ovaj trenutak u kom na površinu ponovo izbijaju razmahani bigotizam i suštinska i duboko ukorenjena netrpeljivost prema drugom i drugačijom.

Ukoliko taj sud nikako ne izgubimo iz vida, „Srećnom princu“ možemo oprostiti i tu na mahove očiglednu rutiniranost, kao i tragove (doduše, sasvim očekivanog) mega-actinga (prenaglašeno-nezauzdane glume). Ono što je najvažnije, Everet na konto ovog rediteljskog mu prvenca nam daje dovoljno osnova u veru u njegove rediteljsko-pripovedačke veštine, što ćemo, nadajmo se, brzo moći da proverimo – kad/ako uspe da na velike ekrane prenese i željenu priču o gej romansi u disko-eri sedamdesetih godina prošlog veka u Parizu.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.