Situacija u Srbiji nikada nije bila povoljna za pripadnike LGBT+ populacije, stoga masovne migracije svuda po svetu nisu ništa iznenađujuće. Moja priča je počela pre sedam godina kada sam se zabavljao sa dečkom iz Vašingtona i provodio leta u Americi putujući s njim obilazeći univerzitete, jer mi nikada nije bio cilj da samo spakujem kofere i odem bez ikakvog cilja. Vremenom sam shvatio da ću morati da načinim taj sledeći korak i preselim se u Ameriku, što me je veoma radovalo, jer je jedino što me je vezivalo i što me i dalje vezuje za Srbiju jesu moji roditelji. S druge strane, razumem ljude koji su pohrlili “trbuhom za kruhom”, ali su definitivno izabrali pogrešnu zemlju za to. Problem nije otići, ostati (čak ni ilegalno), ali nedostatak ambicije u državi koja zaista pruža mnoštvo mogućnosti je ono što me je uvek frapiralo.

Znam uspešne slučajeve gde su zbog homofobije u Srbije ljudi dobijali politički azil, i bez obzira na trenutnu vladavinu Donalda Trampa stvari se neće preko noći tek tako promeniti. Propale azilantske priče su uglavnom zasnovane na slaboj dokumentaciji, neuverljivoj potpori neophodnim dokumentima i pre svega onom srpskom “ma znam ja kako to funkcioniše”. Ako ste bili turistički u Americi nekoliko puta, i to duže, kao ja na primer četiri puta po tri meseca, politički azil teško da može da pije vodu jer će vas prvo pitati zašto ste se uopšte vraćali ako je tako loše kod kuće.

Ja sam svoj put gradio preko studentske, potom radne vize preko koje sam došao do zelene karte, a u međuvremenu se venčao. Mogao sam to i drugačijim redosledom – da se venčam i dobijem zelenu kartu akonto toga. Ono što naši građani uglavnom prave kao greške su nezainteresovanost za poznavanje američkih zakona i propisa i to što više veruju šta su rekli Pera, Laza i Mika, jer je njima neko sredio papire. To što je nekome pošlo za rukom da, na primer, zbog jakog umetničkog portfolija aplicira za umetničku vizu, a advokati predlože da aplicira za zelenu kartu, pa je i dobije, ne znači da ćete i vi.

Kako sam i dalje živeo u Vašingtonu za vreme izbora, i uživo pratio taj neslavni 8. novembar, mogu da kažem da sada nakon što sam se preselio u Los Anđeles, ne vidim neke veće promene. Ljudi drame jer Tramp pokušava i donekle uspeva da svojim amaterskim i detinjastim potezima ugrozi položaj imigranata, ali ljudi zaboravljaju da Amerika nije Rusija i da njome ne vlada jedan čovek. Tu je senat, kao i dve partije koje se oštro suprotstavljaju predsedniku.
Mene dele dve godine do državljanstva, i kao mnogima, moji prvi poslovi nisu bili ništa senzacionalni – radio sam stvari koje nisam nikada pre – bio bartender, kelnerisao, stažirao u marketinškoj firmi za minimalac, i to je sve bio razvojni put. Jedina stvar koja me je uvek gurala napred je to da imam prostora i kapaciteta da napredujem.
Ljudi često zaborave da vreme brzo prolazi i bezrazložno se zalepe za Njujork, kao da je jedini grad u celoj Americi u kom vredi živeti, pa makar planirali da kelnerišu do kraja života, što mi je takođe neshvatljiv koncept. U redu, dogodi se da većina ljudi dođe na B1-B2 turističkoj vizi s namerom da ostane ilegalno, tj. duže od 6 meseci, ali pak izlazi iz zemlje baš pred istek tih šest, pa od zarađenog novca putuju po Meksiku, ili okolnim zemljama i onda se vrate pa iznova sve isto. Na kraju oni koji shvate da u Americi bez obrazovanja ili građenja neke ozbiljnije karijere nema normalnog života, obično posegnu udaji/ženidbi za novac (što može da košta bilo gde između 10 i 20 hiljada dolara, ili besplatno ako imate nekoga od poverenja), ali u tom slučaju ono što treba da znate je da pre isteka dve godine na takozvanoj “marriage based zelenoj karti” morate podneti zahtev za otklanjanje uslova kako biste dobili trajnu, na kojoj možete aplicirati za državljanstvo ako želite.

Veliki gradovi poput Njujorka, San Franciska, Čikaga, Los Anđelesa, Sijetla, Nju Orleansa, Atlante i Vašingtona su poprilično liberalni i može se reći preplavljeni gej populacijom. Naročito Vašington. Na vama je gde sebe vidite i šta želite da radite u životu. Moja glavna briga za one koji ostaju ilegalno, a ne razmišljaju o sređivanju svoje legalne situacije je zdravstveno osiguranje. Svi znamo da su medicinski troškovi u Americi jako visoki i ako nemate dobro (ili pak nikakvo osiguranje) dovodite sebe u jako opasnu situaciju – em ne možete natrag kući, em ne možete da izvršite medicinsku intervenciju koja je potrebna. Zapravo, možete, jer u određenim bolnicama primaju ljude bez dokumenata uz minimalnu ili nikakvu doplatu, ali je kvalitet usluge često loš.

Druga stvar su porezi. Ukoliko ste u braku, lakše podnosite poreze zajedno i faktički dok ste na zelenoj karti jedino ne možete da glasate i nemate prava na određene kredite i pozajmice, ali postoje izuzeci.

Poenta svega ovoga je da bili gej ili strejt, ili bilo koje orijentacije, sa Trampom ili bez njega, životu u Americi treba pristupiti taktički. Iako možete živeti ilegalno godinama, pa i decenijama, dovodite sebe u nepovoljnu situaciju i trošite dragoceno vreme. Jer umesto što freelancujete za novac koji ne prijavljujete i ne gradite kreditni skor ili radite u uslužnoj delatnosti, mogli ste već izgraditi karijeru u sektoru koji vas zanima i za koji ste stručni ili za koji pak želite da se usavršite.

Homofobičnih napada ima svuda, a naročito u državama koje nisu na obalama, jer često zaboravljamo da Ameriku ne čine Njujork, LA i Majami. Premda, moram reći da se i u gradovima sa velikim procentom LGBT+ populacije takođe događaju izolovani napadi, i nažalost, ponekad organizovani poput onog u Orlandu 2016. Igrom slučaja ja sam bio u Orlandu devet dana pre nego što se to dogodilo, i ni na kraj pameti mi nije bilo da bi se takav zločin dogodio u gradu koji je uglavnom podeljen na Disneyland/Universal studios zabavu i penzionerska naselja. Da, neposredno pre toga su bili Gej dani u Orlandu, ali se incident dogodio nakon.

Sve u svemu, što se same imigracije tiče, ne znam šta bih rekao onima koji pokušavaju da dobiju azil nakon što smo dobili premijerku koja je javno deklarisana lezbejka, no treba uzeti u obzir da imigraciono odeljenje svaki slučaj zasebno analizira. Šta god radili, dobro znajte da svaka priča i svaki argument moraju imati potporu. Pre par godina ste mogli samo da odete i napišete tragičnu priču koju priložite uz neophodnu dokumentaciju i u većini slučajeva azil bi bio odobren. Kriterijumi nisu pooštreni zbog Trampa već zbog nemarnosti azilanata koji dolaze sa identičnim i neuverljivim pričama.

Amerika je zemlja u kojoj se radi dosta više nego u bilo kojoj evropskoj, ali ako imate dovoljno snage da prevaziđete svoj ego, da se izborite za sebe a pritom poštujete protokole, sve je ostvarivo. Lični savet je da sve dobro proverite pre nego što učinite, s pravnog aspekta, i bolje platiti advokata ako treba nego se pred imigracionim odeljenjem praviti pametan. Moj intervju za zelenu kartu je bio gotov za 10 minuta, znam ljude koji su dobili istu i pre mene (meni je trebalo pet meseci od prilaganja ličnih i poslovnih dokumenata), ali nažalost znam i slučajeve koji su upropastili svoju šansu da sve prođe glatko zbog nemarnosti rekavši drugačije stvari od onoga što su podneli u dokumentaciji, te ih je imigraciono odbilo i reklo da će ih ponovo kontaktirati za drugi intervju. Taj drugi intervju može da bude za dva meseca ili čak do tri godine, je im u tim slučajevima niste više prioritet, ukoliko niste u mogućnosti da nađete nekoga da interveniše za vas. Sve u svemu, u pogledu imigracije, seksualna orijentacija ne igra značajnu ulogu, ali vaša ozbiljnost i posvećenost sopstvenoj budućnosti svakako da igraju. Za sada niko koga znam nije imao poteškoća otkako je Tramp stupio na vlast, što ne znači da neće, jer kao što je poznato, njegov kabinet svakog dana pokušava, a ponekad i uspeva da menja zakone, no to se ipak sve odvija mnogo sporije i manje dramatično nego što Amerikanci prikazuju. A to vam govorim iz višegodišnjeg iskustva života u Vašingtonu.

Piše: Viktor Vilotijević Harrison

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.