Moram da pišem tekst o Paradi ponosa, kakav smor, kakva dosada, kakav drag (što bi rekao RuPaul). Smor jer su sve priče u vezi Parade ponosa u Srbiji odavno ispričane i sve je poznato, ali uprkos tome mi svake godine imamo isti scenario, sa istim glumcima, istim režiserima i istim krajem. Parada ponosa je postala kao RTS, dosadna reprizina repriza, puna arogancije, laži i samodovoljnosti. Povod za ovaj tekst su pre svega izjave članova organizacionog odbora Parade ponosa Bobana Stojanovića i Gorana Miletića, kao i njihovo saopštenje u kojem najavljuju novu šetnju za 31. maj 2014. godine sa sloganom „Ponos nikad veći“, jer imam potrebu da reagujem na malicioznost, laži i manipulaciju.

U tom saopštenju koje je poslato medijima 4. oktobra kaže se da je „treća uzastopna zabrana Prajda u Beogradu prvi put u Srbiji podigla LGBT zajednicu. Do sada nedovoljno vidljiva, zatvorena i podeljena, LGBT zajednica u Srbiji se pobunila i rekla odlučno NE uskraćivanju osnovnih ljudskih prava i sloboda“, misleći na noćni Prajd.

Srpski LGBT aktivisti su izgleda opčinjeni da u svemu budu prvi i da im bude prvi put, te taj epitet kače svuda, naročito tamo gde mu nije mesto. Ne bi to ni bio toliki problem da motiv koji stoji iza toga nije malograđanski, da se zaboravi sve što su drugi radili, naročito ako nam predstavljaju konkurenciju. Pošto su (ne)organizatori Parade ponosa izgleda zaboravili, red ih je podsetiti da se LGBT zajednica u Srbiji pobunila i izašla na ulice 2001. godine (bez obzira na konsekvence i broj, zajednica je izašla na ulicu), da se 2009. godine pobunila i izašla ispred Sava centra i prekinula projekciju filma „Milk“ kada je zabranjena konferencija GSA, da se 2011. godine pobunila i izašla pred Vladu Srbije i protestovala protiv nasilja, kada je jedna lezbejka napadnuta nožem.

Ali, idemo dalje. Parada ponosa dalje kaže da „od 2009. godine postoji nastojanje LGBT aktivista da se u Beogradu održi Parada ponosa. Za to vreme ona je četiri puta zabranjena, a 2010. godine Parada, iako održana pod pokroviteljstvom države, rezultirala je velikim neredima što je pojačalo negativnu sliku o LGBT zajednici u Srbiji“.

Izgleda da (ne)organizatore moramo da učimo srpskoj LGBT istoriji, jer aktivisti nastoje da održe Paradu ponosa od 2001. godine, ali ovde imamo mnogo zanimljiviju tvrdnju da je Parada ponosa 2010. godine održana pod pokroviteljstvom države i da je stvorila negativnu sliku o LGBT zajednici. Iako bih se složio s tom tvrdnjom, pitam se koja bi razlika bila da se Parada ponosa 2013. desila? Ona ne bi bila pod pokroviteljstvom države? Ona ne bi rezultirala velikim neredima i ne bi pojačala negativnu sliku o LGBT zajednici u Srbiji? Šta su (ne)organizatori planirali drugačije od 2010. godine? Ovo je taktika da se anulira i ono malo pozitivnih efekata koje je parada 2010. godine imala, jer je (ne)organizatorima već postalo muka da ih prozivaju kako nisu sposobni da organizuju Paradu ponosa, a imali smo jednu uspešnu 2010. godine. Zbog toga pokušavaju da je proglase neuspehom i ponašaju se kao da se ona nije desila. Izgleda da ogromnu energiju ulažu u to, jer tvrdnju da je Parada ponosa 2010. godine bila neuspešna uspeju da proguraju čak i kad ih pitate koje im je omiljeno cveće. Umesto da se trude da budu bolji u svom poslu koji (ne)obavljaju, oni svoju energiju troše na klevetanje tuđeg rada i to sve zbog svoje arogancije i zlobe, a odgovornost za neuspeh shvaljuju na druge.

Na tom tragu nekoliko dana nakon ponovne zabrane na Facebooku se oglasio jedan od (ne)organizatora, Goran Miletić koji kaže: „Najveći gubitnici ovogodišnjeg Prajda su trenutno odgovorni političari ove države i deo LGBT aktivista koji su protiv Prajda/organizatora Prajda. I jedni i drugi su ispali toliko kratkovidi da nisu u uspešnom Prajdu mogli da vide i svoj interes, već razmišljaju prilično kratkoročno, misleći da im ona jadna zabrana ide u korist. Shame on you!“

Odlično da smo došli do (dežurnih) krivaca zašto se ni ove godine nije desila Parada ponosa. Krivi su političari i mi koji ne podržavamo Prajd i njegove (ne)organizatore. Naravno nikakvu krivicu, ni odgovornost ne snose oni koji već tri godine sede u organizacionom odboru i ne uspevaju da organizuju šetnju, a na svaku kritiku reaguju agresivno i arogantno.

Tako isto i Boban Stojanović odgovara na pitanje Optimist magazina da li je organizacioni odbor bilo gde pogrešio (strana 11). Oni su dali svoj maksimum, Prajd 2010. godine je bio neuspešan, a za sve su krivi drugi LGBT aktivisti. Kako kaže, Paradi ponosa se priključilo jako puno ljudi, posle svakog događaja na Pride Weeku ljudi su grebali i rukama i nogama da se priključe, morali su štapom da ih teraju kolika je navala bila. Sve je bilo savršeno, sve je bilo divno, čak je i noćni Prajd bolji od planiranog u sred bela dana. Nigde nisu pogrešili i zato idu dalje i organizuju (?!) Paradu ponosa za 31. maj od Slavije do Trga Republike.

Pitanje koje postavljam jeste da li ćemo (ne)organizatorima, koji su svakako postali štetočine, dozvoliti da nastave da čine štetu? Već postoje inicijative da će lezbejska organizacija „Labris“ organizovati Dyke marš sledeće godine, druge organizacije planiraju da organizuju diskusije sa LGBT populacijom kako i šta činiti sa Paradom ponosa, a po prvi put imamo slučaj da su se LGBT osobe koje nisu do sada bile aktivistički aktivne uzele stvar u svoje ruke i lepile pro-gej nalepnice širom Srbije. I to je jedini pozitivni rezultat ovogodišnje Parade ponosa. Dogorelo je do noktiju i LGBT zajednica je rekla dosta i aktivirala se. Iskreno se nadam da će se roditi nove aktivističke inicijative u Srbiji, jer LGBT aktivizmu su potrebni novi ljudi, jer mi „stari“ LGBT aktivisti smo suviše kompromitovani i više ne možemo da predvodimo pokret. Možda tek sa novim ljudima budemo imali uspešnu Paradu ponosa, jer ono što je sigurno sa trenutnim LGBT aktivistima nećemo daleko dogurati.

Piše: Predrag Azdejković

Related Posts