Pozorišna umetnost zauzima posebno mesto na kulturnom planu svakog društva. Kao jedna od najstarijih umetničkih formi, još od antičke Grčke, pa do savremenih pozorišnih tendencija, odoleva svim novijim društveno–tehnološkim novinama, kao što su televizija i internet. Živa reč i interakcija sa glumcem i scenom, nešto je što će uvek postojati u njenoj biti i zadržati esenciju svoje prvobitne zamisli, da prenese poruku društvu, da edukuje, podseti, zapita, ali i zabavi publiku. U sebi objedinjuje više umetničkih pravaca i jedinstvena je po tome što je svako izvođenje predstave neponovljivo i specifično za samo taj poseban trenutak – vizuelno, glumačko, muzičko i literarno. Umeće pravog reditelja trebalo bi da bude da razne aktuelne društveno-socijalne ili ekonomsko-političke teme budu vešto i adekvatno provučene u scenskom čitanju. Iako metropola, Beograd po tom pitanju je (po)dosta umetnički konzervativna sredina. Ovo su neke od najboljih i najuspelijih predstava u godini za nama u Beogradu.

Tradicionalno konzervativnije i poprilično koherentno Narodno pozorište, sa dolaskom novog direktora drame (Željko Hubač) dalo je šansu dva veoma angažovana reditelja, sa veoma jasnom vizijom i karakterističnim scenskim pristupom. U pitanju su Andraš Urban, koji je režirao „Rodoljupce“, Jovana Sterije Popovića i Miloš Lolić koji je režirao Šilerovu „Mariju Stjaurt“. Prema dosta parametara to su možda i dve najbolje beogradske premijere ove sezone.

Andraš je uspeo da, po mnogima najbolji Sterijin tekst prikaže i iznese u punom sjaju, veoma efektno, hrabro i angažovano. Sjajan ansambl dobio je priliku da iskoči iz forme standardnih uloga i gledaocima prikažu jedan smeliji i zahtevniji scenski nastup. Dinamično, sa minimalnim izmenama na originalnom tekstu dodatno je istakao svu aktuelnost i savremenost, današnjeg društva. Posebno se izdvaja scena gde se muškarci obučeni u improvizovane ženske suknje (neki i sa cipelama na štikle i brusevima) međusobno bore zbog svojih (malograđanskih i ideoloških) zalaganja. Sjajno scenski predstavljeno rešenje o simbolici muškosti kada testosteron ne može da reši važna politička pitanja. Snažna i važna predstava koja će svakako i festivalski obeležiti ovu pozorišnu sezonu kod nas.

MARIJA STJUART foto Narodno Pozoriste

Opet, u „Mariji Stjuart“ na jedan veoma, umetnički sofisticiran i minimalistički način prikazane su sudbine dve velike kraljice, njihov sukob i borba za presto Engleske, Marije Stjuart i Elizabete II. Iako se u realnosti zapravo nikada nisu srele, pisac je veoma slikovito zamislio kako bi izgledao taj njihov susret, što je i reditelj veoma maštovito scenski prikazao. Iako su jezik i čitanje veoma blisko Šekspirovskom, publika je dobila jednu savremenu i modernu predstavu. Puno simbolike, sjajan kostim iz tog vremena, uz autentičan scenski pokret i scenografiju prikazana je sva raskoš i mogućnosti velike scene. Ostaće zapamćena, pomenuta scena susreta dve kraljice u kojoj je prikazana sva međusobna ljubav i mržnja, gordost i predrasude, bes i strast, gde se međusobno kraljice (glume Nada Šargin i Sena Đorović) gađaju blatom, verbalno i fizički sukobljavaju i sve to završava jednim simboličnim poljupcem. Sa ove dve predstave Narodno pozorište svakako staje na umetničku stepenicu više i na putu da povrati renome koji je imao decenijama iza nas.

Prica o vojniku, foto Nenad Sugic

Bitef Teatar, kao najmlađe gradsko pozorište se duhom i svojim programom godinama trudi da očuva i održi duh savremenih pozorišnih tendencija, pre svega kroz društveno angažovane projekte i predstave isključivo umetničke vrednosti. Izbegavajući da se prilagodi pretežno komercijalnim tendencijama daje opciju jednoj drugoj publici da zadovolji svoje drugačije umetničke potrebe. Direktor Miloš Latinović, poprilično hrabro i smelo smišlja repertoar i kao rezultat toga je da se čak tri predstave nalaze na listi preporučenih. „Crvena ili samoubistvo jedne nacije“ je autorski projekat Minje Bogavac u režiji Vojkana Arsića, zatim savremena plesna predstave „Priča o vojniku“, svetski poznatih koreografa Gaja Vicemana i Ronija Havera i predstave „Crvena ljubav“ po tekstu čuvene Aleksandre Kolontaj u dramatizaciji i režiji Olge Dimitrijević.

Crvena ili samoubistvo jedne nacije (koprodukcija sa Centrom E8) je nastala kao kombinacija originalnog teksta, isečaka iz dnevne i nedeljne štampe, sa tekstom sa grafita, teksta govora nekih političara i songova estradnih pevačica. Predstava, koja je od samog početka imala snažan marketing i vernu beogradsku publiku, veliku popularnost u unutrašnjosti je dobila zbog pokušaja cenzure i zabrane igranja (songa Jebi se Srbijo!). Mlada autorska ekipa je ovom predstavom dala Srbiji do znanja da se glas mladih može i mora čuti. Zanimljivo je da su ovaj Minjin tekst u praizvedbi izvodile devojke dok je u ovoj predstavi ta uloga u potpunosti prepuštena mladim beogradskim glumcima. Oni se bore za ženska prava, improvizuju ženske uloge i ponašanja, šminkaju se, simuliraju seks. Upečatljiv scenski pokret nastao je kao proizvod umetničko–scenskih radionica svih aktera u predstavi. Poruka je snažna: demografski smo nacija koja izumire i dalje postoji nasilje nad ženama jer mi to kao društvo ne shvatamo alarmantnim.

CRVENA LJUBAV foto Marko Radojicic

Predstava „Crvena ljubav“ nastala je po motivima romana „Slobodna ljubav“, ruske spisateljice i revolucionarke i feministkinje Aleksandre Kolontaj. Bavi se revolucionarnom idejom ljubavi, drugim rečima, dovodi u pitanje patrijarhalne i kapitalističke društvene mehanizme koji su oblikovali današnje ljubavne odnose i proizveli njihove, još uvek aktuelne, društvene forme. Ovom važnom delu rediteljka je prišla na jedan precizan, zanimljiv i neobičan način. Minimalističkom i svedenom pozorišnom estetikom dodatno je istakla značaj teksta. Predstava nas vraća na preispitivanje nekih, opšte prihvaćenih društveno-socijalnih tekovina, koje se danas podrazumevaju, a za koje se spisateljica toliko borila. Pitanje o pravima žena, društvenom poretku, značaju ljubavi i porodice, odnosu kapitalizma i buržoazije, seksualnim i ekonomskim slobodama, večitog sukoba istoka i zapada. Možda najzanimljivija scena je kratko učešće same rediteljke, Olge Dimitrijević u ulozi tipa koji pokušava da zavede devojku. U predstavi je inače muzičarka Ana Ćurčin sjajno obradila neke od najpoznatijih folk pesama sa domaće estrade što nas dodatno propituje kao društvo.

Savremena predstava „Priča o vojniku“, na jedan vizuelno plesno dramski način govori o antiratnoj tematici i suludosti ratovanja. Muziku je komponovao Igor Stravinski 1918. godine. Originalni libretto je malo prerađen kako bi podstakao moralnu dilemu mladog vojnika koji se vraća iz rata. Тo je i postignuto jednostavnim pitanjem – Kako se jedan pošten čovek nosi sa činjenicom da je ubijao ljude sa druge strane rovova? Predstava је intenzivnog plesa, govora, muzike, putovanje kroz imaginarne, ali i istinite događaje i emocije. Scena je sjajno koordinisana odličnom muzikom, scenskim pokretom igrom svetla i zanimljivim kostimima. U jednom trenutku Nikola Tomašević (jedan od naših najboljih baletskih igrača) skida sve sa sebe i u igri svetla i tame igra ples života i smrti. Divna prilika da i Beograd pogleda jednu os najboljih svetskih koreografija i sjajne plesače.

odlazni tefminal foto uk vuk

Pozorišna scena UK Vuk Stefanović Karadžić je prošle godine, u jednom trenutku, bila pred zatvaranjem. Dolaskom nove uprave, na čelu sa Svetozarem Goncićem, ponovo je zaživela. Data je šansa mladim pozorišnim stvaraocima da pokažu sjaj ove umetnosti. Dve predstave se posebno izdvajaju. „Odlazni terminal“, mlade i perspektivne rediteljke Tee Puharić, i „Kaza Novak“ u režiji Stevana Bodrože. Obe su praizvedbe rađene prema originalnim tekstovima mladih domaćih dramskih stvaralaca.

„Odlazni terminal“, prema tekstu Jelene Paligorić govori o aktuelnim problemima i dilemama mladih ljudi, o studiranju, poslu, odlasku u inostranstvo, ljubavi. Vode svakodnevne živote koje žele da promene. U dinamičnom scenskom konceptu tu je i originalna muzika koju koja se izvodi uživo i daje sjajnu atmosferu. Okuplja sjajnu ekipu mladih glumaca od kojih je svakako najupečatljiviji Aleksandar Meda Jovanović, koji će svojim intermeco nastupima zabaviti i nasmejati publiku. Dođite na odlazni terminal da vas njihovi stjuarti (sjajna ideja da glumci promene polne uloge) sprovedu kroz vrtoglavi let jedne generacije.

„Casa Novak“, prema tekstu Tamare Bijelić, je pre svega porodična drama čiji rasplet vodi konačnom razrešenju snažnih konflikata i njihovih repova koji su se dugo vukli za članovima jedne moderne, disfunkcionalne tj. moderno-disfunkcionalne porodice. Drama o ženskoj autonomiji i (ne)mogućnosti njenog ostvarivanja, o potisnutoj, mentalitetskoj malograđanštini. Drama preispituje i modele ženske seksualnosti i postavlja pitanja o različitim vrstama ženskih identiteta i rodnih uloga. Tu je i dosta domaće muzike ih 80ih. Najzapaženije uloge su ostvarile Vanja Milačić, Ana Stefanović i Tijana Čurović koje na zanimljiv način upoznaju (svoju) porodicu o prirodi svoje seksualnosti.

Teatar Le Studio je novije, intimno i više nego autentično pozorišno mesto u srcu Beograda, na Dorćolu. Mala scena, gde gotovo nestaje klasična razlika između gledaoca i glumaca. Mladi i kreativni autorski tim, predvođen rediteljem Žan-Batistom Demarinjijem već četiri godine se trudi da publici da jedan poseban i nesvakidašnji ugođaj. „Kabare Čikago“ njihova najnovija produkcija koja okuplja izuzetne mlade stvaraoce i njihov svakako najzahtevniji poduhvat. Napravili su mjuzikl vodvilj na maloj sceni i dali potpuni intimni ugođaj publici. Sintisajzer i truba su sasvim dovoljni da muzički iznesu predstavu. Songovi na engleskom su sjajno uklopljeni sa dramskim delovima na srpskom jeziku. Duhovit i ironični kabare vodvilj o prolaznosti slave i grotesknosti medija u društvu željnom krvi i skandala. Zavaljeni u kauč, dok pijete piće u domaćem, a svakako neobičnom ambijentu. Ovo je predstava za veliku decu, ima puno scena sa polunagim i zgodnim devojkama koje svakako ne promovišu tradicionalne vrednosti. A sve opet umetnički na dosta visokom nivou posvećeno. Zvezda večeri je svakako drag performerka Dekadenca.

Jugoslovensko dramsko pozorište je jedna od najeminentnijih pozorišnih ustanova kod nas. Danas, među retkima koje angažmanom velikih reditelja današnjice doprinosi razvoju umetničkih sloboda, kreacija i društvenog angažmana u najznačajnijim dramskim stranim i domaćim tekstovima. „Uobraženi bolesnik“ Molijera u režiji velikog Jagoša Markovića doneo je jedno drugačije – savremeno čitanje ovog klasičnog teksta. U veoma bogatoj produkciji, sjajnim kostimima, nesvakidašnjoj scenografiji i u sjajnom ansamblu, bolesnik dobija jedno aktuelno značenje. I posle toliko vekova i danas društvo boluje od mnogih bolesti, gde je svakako posebno istaknuta, ona uobražena. Svakako je najzanimljivija i najkreativnija pojava Radovana Vujovića koji je maestralno i glamurozno odigrao suprugu Dragana Mićanovića. Nekada je potrebno da na komičan način obradimo i prikažemo one ozbiljne i aktuelne.

bajka o pozoristu2

I na kraju, ovog pozorišnog pregleda je svakako jedna od najboljih komedija poslednjih godina na beogradskoj sceni, „Bajka o pozorištu“ Zvezdare Teatar. Iako premijerno izvedena pre više od godinu dana svojim originalno postavljenim tekstom Vladimira Đurđevića (po motivima vodvilja Cage aux Folles, Žana Poareta, prema kome je Majk Nikols režirao film Veridba (Birdcage)), u režiji Marka Misirača zaslužuje posebno mesto na domaćoj repertoarskoj sceni. Sjajno upakovana kvazi bajka sa političko – porodičnim i društveno angažovanim elementima na najbolji način prokazuje svakodnevicu u kojoj živimo. O položaju kulture, umetnosti i pozorišta u našoj zemlji i kako je politička elita kod nas doživljava. O političkoj i kulturnoj sceni kod nas i travestije u svim njenim oblicima. Miloš Samolov je dao jednu od svojih najupečatljivijih uloga gde je sjajno preneo, prvo lik partnera, a zatim i supruge, takođe sjajnog Tihomira Stanića.

Piše: Marko Radojičić

Related Posts