Kada govorimo o procesu koji je pred nama povodom stvaranja prava relevantnih za LGBT zajednicu, a u kontekstu Modela zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, valja napraviti dve osnovne distinkcije: proces stvaranja prava i postupak donošenja zakona. Proces stvaranja prava je znatno širi proces koji u velikoj meri nije normativno definisan jer je političke prirode za razliku od postupka donošenja zakona koji je jasno definisan Ustavom i zakonima Republike Srbije kao i ratifikovanim međunarodnim aktima.
Postupak donošenja zakona se u osnovi sastoji od tri dela: priprema za donošenje zakona; izrada prednacrta, nacrta i predloga zakona; donošenje (usvajanje) i objavljivanje zakona. Proces priprema za donošenje zakona podrazumeva pre svega utvrđivanje potreba za donošenjem zakona, utvđivanjem ciljeva koje treba ostvariti i aktivnosti koje treba stimulisati. Izrada prednacrta, nacrta i predloga zakona je kako proceduralno tako i sadržinski znatno komplikovaniji proces od prethodno pomenutog, jer pre svega stavlja ideju (zakon) pod kritičku lupu stručne i opšte javnosti. Pod pretpostavkom da se akumulirao određen stepen građanske ili političke volje pristupa se oceni potrebe tj. analizi stanja relevantnog za područje koje zakon uređuje na osnovu koje se izrađuju osnovne teze koje su u stabilnim okolnostima sadržane u predlogu zakona. Od trenutka predloga, prednacrta i nacrta zakona, sam tekst zakona je izuzetno podložan promenama, često u delovima ali neretko i u celini. Kako proces traje tako se povećava vidljivost inicijative te se u formiranje predloga uključuje sve veći broj aktera koji iznose svoje stavove po pitanju teksta predloga. Ovaj deo procesa se naziva konsultativni, koji potom vodi ka javnoj raspravi posle čega se pristupa pisanju predloga propisa i obrazloženju. Rasprava se pre svega odvija u užim, pomoćnim telima a zatim u nadležnom organu i parlamentu. Pre samog momenta ulaska predloga zakona u skupštinsku proceduru treba postići maksimum podrške i minimum konsenzusa oko sadržaja predloga zakona kako bi zakon izdržao parlamentarnu proceduru gde mnoge predložene norme mogu biti izmenjene do neprepoznatljivosti. U slučaju da parlament izglasa zakon on stupa na snagu po objavljivanju u Službenom glasniku.
Paralelno sa pomenutom formalno pravnom procedurom odvija se politički proces zagovaranja (lobiranja) za usvajanje zakona. Ovaj proces je od izuzetne važnosti za usvajanje zakona jer priprema društveno-politički teren i pravilno artikuliše ideju tj. ciljeve predloženog zakona gde potencijalno amortizuje otpor određenih društvenih grupa i sprečava proizvoljna tumačenja predloga. Inicijalno treba obezbediti što širu podršku organizacija civilnog društva ali i drugih aktera iz apsolutno svih segmenata javnog života voljnih da podrže inicijativu i to pre samog iznošenja inicijative u javno-politički narativ. Na ovaj način se formira svojevrsna vidljiva opozicija u odnosu na tradicionalno negativan odnos društva prema LGBT temama koja može da ohrabri i druge građane da slobodno iznose svoja pozitivna iskustva i stavove o LGBT zajednici. Sa druge strane treba obezbediti političku i institucionalnu podršku, prvenstveno nadležnim resorima i političkim predstavnicima treba pomoći da uvide društvenu i sistemsku potrebu za usvajanjem ovakvog zakona. Takođe, treba obratiti pažnju na društveno- političke okolnosti u momentu kada se planiraju intenzivnije aktivnosti po pitanju zagovaranja za zakon gde se mora uzeti u obzir svaka društvena promena koja potencijalno može da stavi predlog zakona van političke agende.
Kao i obično, veliki stepen odgovornosti za uspešnost ovog procesa pada na direktne korisnike zakona, LGBT zajednicu, od koje se prirodno očekuje da će uzeti aktivno učešće, kako u kritici tako i u promociji predloga zakona. Naime, za razliku od drugih tema koje „dele“ LGBT zajednicu, tema pravnog regulisanja istopolnih zajednica može da deluje kao faktor ujedinjenja jer reguliše pitanja iz privatne sfere u ta, tako voljena, četiri zida.
Piše: Mladen Antonijević Priljeva

0 Shares