Ako neko spolja, uz malo zle volje, pročita naslove poslednjih nedelja, mogao bi da pomisli da je Stevan Filipović opasan neprijatelj studenata, pa čak i pretnja njihovoj bezbednosti. Reditelj, montažer, profesor Fakulteta dramskih umetnosti, javno autovani gej muškarac i dugogodišnji saveznik protesta – najednom se našao u središtu optužbi da „targetira“, „razjedinjuje“ i „ugrožava“. Kako je došlo do toga da se Studentski pokret u blokadi od svih mogućih aktera, oštro i imenom, ogradi baš od njega?
Da bismo razumeli ovaj sukob, moramo da ga posložimo hronološki, bez mitologizacije i idealizacije bilo koje strane.
Stevan Filipović, rođen 1981. u Beogradu, ušao je u javnost kao reditelj filmova „Šejtanov ratnik“, „Šišanje“ i „Pored mene“, dela koja su ga postavila kao autora zanimljivog spoja žanra i društvenog angažmana. Danas je profesor montaže na Fakultetu dramskih umetnosti, dugo godina prisutan u javnom prostoru i kao komentator političkih i društvenih procesa, naročito onih koji se tiču mladih i obrazovanja.
U decembru 2021. godine Filipović se javno autovao kao gej. Taj čin bio je važan trenutak vidljivosti u konzervativnoj sredini, jer je po prvi put jedan profesor FDU-a i uspešni reditelj otvoreno govorio o sopstvenoj seksualnoj orijentaciji, homofobiji i ličnim iskustvima. Time je za mnoge postao i simbol hrabrosti u LGBT zajednici. Istovremeno, tokom narednih godina, deo aktivista povezanih sa trans pokretom javno se od njega ograđivao zbog njegovog neslaganja s određenim rodnim terminologijama i načina vođenja rasprave. Dakle, već pre studentskog sukoba, Filipović je bio figura koja ne ulazi u političke konflikte „čista“, već sa vidljivim i kontradiktornim naslagama ranijih polemika.
Kada 2024. i 2025. godine izbijaju studentski protesti, Filipović se veoma aktivno uključuje: gostuje u emisijama, piše tekstove, analizirajući strukturalne slabosti protesta, opstrukcije, infiltracije i načine na koje režim nastoji da razbije studentsku energiju. U jednom trenutku postaje i meta desničarskih pamfleta, tabloidnih napada, pa i kvazi-patriotskih grupa koje ga targetiraju zbog njegovog gej identiteta i navodnog „urušavanja tradicionalnih vrednosti“. Time je jasno da se Filipović nalazi u poziciji u kojoj ga režim već dugo vidi kao protivnika – i to protivnika savršenog za demonizaciju.
Kada na sve to dodamo i činjenicu da je studentski pokret u međuvremenu postao organizaciono složen, pun unutrašnjih neslaganja, različitih ideoloških senzibiliteta i realnih pritisaka, lakše je razumeti zašto je njegov tekst izazvao snažnu reakciju. U kolumni simboličnog naslova „Izlazak iz Matriksa“, Filipović je pokušao da javnosti objasni šta se po njegovom mišljenju događa unutar pokreta: kako režim vešto koristi proceduru plenuma i radnih grupa da iscrpljuje najaktivnije studente, kako negativni akteri proizvode beskrajne mikro-krize i zašto stalna ograđivanja, glasanja i „visoki saveti delegata“ zapravo služe usporavanju i razjedinjavanju.
Međutim, ključni problem nije bio samo u sadržaju, već i u tonu. Kada je rekao da su plenumi „imaginarne institucije“ koje su u prvoj fazi protesta bile korisne, ali sada postaju kočnica, mnogi studenti su to doživeli kao omalovažavanje. Za njih su plenumi simbol autonomije, direktne demokratije i prostora u kojem prvi put u životu imaju glas. Kada neko s velikim medijskim uticajem i profesorskim autoritetom taj proces predstavi kao mehanizam manipulacije, studenti to ne čuju kao analitičku dijagnozu – već kao delegitimaciju njihovog identiteta i borbe.
Kada je ukazao na infiltraciju ljudi bliskih režimu, na destruktivne pojedince i na glasanja o lustraciji koja su prolazila zahvaljujući malom broju prisutnih u plenumima, Filipović je ušao u zonu izuzetno osetljivog terena. Studenti su to prepoznali kao javno iznošenje unutrašnjih podela, što u politički nestabilnoj atmosferi lako može da ohrabri režimske tabloide, a oslabi ionako krhku unutrašnju koheziju. U zemlji u kojoj se protesti prate i pritisci vrše i kroz tabloide, i kroz policiju, i kroz univerzitetske strukture, pitanje bezbednosti studenata nije apstraktno. Otuda i najteža optužba iz saopštenja: da je svojim opisima i komentarima doprineo da pojedini učesnici budu prepoznati, što može da ih izloži riziku.
Na Filipovićevu kolumnu reaguje i aktivista Ratibor Trivunac, stariji učesnik blokada, anarhista, čovek koji je nekada bio optužen u montiranom procesu za „međunarodni terorizam“ i koji opisuje kako je zahvaljujući odbrani Srđe Popovića oslobođen. Njegov tekst predstavlja suprotan ugao: za Trivunca je Filipović predstavnik liberalnog sloja koji želi da studentski pokret svede na projekat parlamentarne borbe, dok stvarna snaga pokreta leži u antikapitalističkom, direktnodemokratskom, plenumski organizovanom otporu. U toj perspektivi, Filipović nije samo pogrešio u tonu, već je postao glas koji odvraća studentsku borbu od njenog izvornog cilja.
Ubrzo potom, pokret „Studenti u blokadi“ objavljuje saopštenje kojim se eksplicitno ograđuje od njega, optužujući ga za targetiranje i narušavanje bezbednosti učesnika protesta. Taj trenutak predstavlja vrhunac javnog sukoba. Nije u pitanju samo neslaganje oko političke strategije – već javni prekid poverenja.
Zašto baš on? Prvo, zato što je jedini koji je iz pozicije saveznika otvoreno progovorio o problemima unutar pokreta. Drugo, zato što je odbio da idealizuje studente kao homogeni blok dobra, što mnogima nije prijalo u trenutku kada se protest oslanjao na simboličku moć generacije koja „zna šta hoće“. Treće, zato što je već bio meta – i režimskih tabloida zbog svoje seksualne orijentacije, i dela LGBT scene koja mu zamera „transfobične“ stavove, i dela studentske levice koja ga vidi kao previše „liberalnog“ da bi razumeo njihovu borbu.
Drugim rečima: svi konteksti u kojima je godinama funkcionisao – filmski, politički, aktivistički, LGBT – u jednom trenutku su se prelomili u istoj tački.
A gde je u svemu tome pravda?
Pravda za Stevana Filipovića ne znači da je on nepogrešiv, niti da studenti nemaju pravo na osećaj povređenosti zbog tona njegovih tekstova. Pravda znači da razlikujemo oštru kritiku od javnog linča, neslaganje od demonizacije, pogrešan izraz od namernog zla. Filipović je u ovim procesima ponekad bio nespretan, ponekad previše direktan, ali nikada nije delovao iz pozicije moći koja želi da slomi studentski otpor. Naprotiv, upravo zato što je želeo da im pomogne, govorio je o stvarima koje mnogi znaju, ali se ne usuđuju da javno izgovore.
Za LGBT zajednicu, koja dobro zna kako izgleda kada se proglašava krivcem za sve – od moralnih kriza do političkih lomova – važno je da prepoznamo i opasnost kada jedan od retko vidljivih gej profesora i javnih ličnosti postane zgodna meta koju je lako napasti sa svih strana. Ne zato što ga treba štititi po svaku cenu, već zato što je politički i moralno odgovorno odbraniti princip: kritika treba da postoji, ali napad na integritet čoveka, naročito onog koji pripada ranjivoj manjini, mora imati granice.
Slučaj Stevana Filipovića zato nije samo studentska drama – to je ogledalo političke kulture u kojoj živimo. Ogledalo u kojem se vidi kako brzo jedni drugima postajemo neprijatelji, kako lako zamenimo argument difamacijom i kako često zaboravimo da su naši saveznici ljudi koji takođe greše, preispituju se, uče i menjaju se.
Ako postoji pravda za Stevana Filipovića, ona počinje jednim jednostavnim priznanjem: nije on neprijatelj studenata. Neprijatelj je sistem koji nas sve tera da se međusobno lomimo umesto da razgovaramo. I kada to zaboravimo – nismo samo izgubili Stevana. Izgubili smo i sebe.
Piše: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
