Đorđev je mag svog vremena, nostalgični šarmer, kavaljer svetskog glasa. Pojavio se odeven u nonšalantnoj crno- beloj kombinaciji, nasmejan, sa raskošnim buketom najmirisnijeg prolećnog cveća. Dubokim naklonom je izrazio poštovanje spram moje malenkosti, ljupko me poljubio u ruku i elegantno spustio svoju zadnjicu u fotelju od pruća. Povetarac se nemirno poigravao sa njegovom prosedastom kosom dok smo naručivali posluženje od konobara…

Markiza (pompezno): Dobar dan, Bojane! Drago mi je da se konačno srećemo, i to na obali ovog prekrasnog jezera u Belom hotelu. Kako se osećate ovih dana, žudite li za nečim?
Bojan (pomalo stidljivo): Ovih dana jedino za čim žudim je vreme; sve ostale svoje žudnje sam uspeo da zadovoljim, ne znam, da li je to dobro ili loše kad se kaže, zato što su žudnje veliki pokretači, ali trenutno jedino žudim za vremenom.
Markiza: Dakle, tvoj protok žudnje je vreme. To je zbilja prekrasno. No, prešla bih na jednu daleko važniju temu u vezi sa ovim razgovorom. Priznaću vam jednu stvar. Često sebe počastim nekom dobrom predstavom, pobornica sam događanja uživo, ali posebno me atmosfera teatra podstakne na maštarije i ludosti. Kakav je Vaš odnos prema teatru?
Bojan (zamišljeno): Teatar je moje radno mesto; ja imam odnos love&hate sa teatrom, naravno, love uvek pobedi na kraju. U nekom trenutku sam shvatio, valjda, kad sam bio mali da je teatar nešto čime želim da se bavim, da je teatar taj kontejner koji može da sadrži sve moje umetničke ambicije te pokušavam da vidim čime ću da ga punim i kako ću da ga praznim.
Markiza: Čula sam da ste veliki pornofil, pa bih rekla da svu svoju strast transponujete na Vaš lični teatar.
Bojan (smeh): Ja u teatru krećem od nečega što me interesuje u tom trenutku, može biti i lično, od nečega o čemu želim da učim, pa tako i od pornografije. Čini mi se da ona nema samo mesto u zamračenoj sobi, u listanju časopisa, gledanju u ekran, nego treba proveriti kako ta pornografija funkcioniše kada se na trenutak izvede iz domena ličnog, intimnog i privatnog. Zapravo, mene je u tu celu priču uvukla rediteljka Ana Miljanić 2005. godine kada sam bio njen saradnik na jednoj divnoj predstava koja se zvala upravo Pornografija 1, 2 … 4, i koja se baš bavila pornografskim diskursom – od teoretskih tekstova koji su bili vezani za seksualnost i pornografiju, pa do transponovanja pornografskih videa na scenu, te praćenja pisanja o seksualnosti koje potiče iz pera ne literarnih ili teorijskih, već stručnjaka iz života. Mislim, pre svega, na jedan deo predstave u kojem su korišćene ispovesti čuvene Merlinke, pesme iz zbirke poezije Mleko i pivo Nele Šukare violinistkinje beogradske opera i striptizete, i Staklenac Uroša Filipovića, prvi roman na ovim prostorima koji se bavi cruisingom. Prema tome, ljubav i interesovanje prema pornografiji u teatru je kod mene probudila Ana, i posle sam ja nastavio na svoj način…
Markiza: Usudiću se da kažem da i Vaša saradnja sa prezgodnim mladim hrvatskim glumcem (Stipe Kostanić) ima tu čar pornografskog u sebi!
Bojan: Jeste, svakako. U pitanju je bio jedan ozbiljan zadatak gde smo obrađivali pornografski tekst Psi francuskog pisca Ervea Gibera, napisanog 1982. godine, koji je skandalizovao sve ljude koji su okruživali pisca uključujući Patrisa Šeroa, Mišela Fukoa i Margarit Diras (svi su prezirali taj tekst).
Markiza (za sebe): Ne iznenađuje me to uopšte! Margarit je svejedno bila užasno vulgarna, nadobudna i nikada nije znala da se našminka.
Bojan (srčući svoj konjak): Tekst Psi predstavlja jedno kripto ljubavno pismo upravo Mišelu Fukou, i na nekih tridesetak strana temeljno istražuje pitanje žudnje, seksualnosti i sado-mazo odnosa. Obojica jako volimo Gibera, a Stipe je uspeo da preko njegovog prevodioca dođe do tog rukopisa pogodnog za scenu i pozvao me je da radimo zajedno. Bio je to veliki izazov – kako inscenirati pornografiju i izvesti je u teatru kao poeziju? Meni je u toj predstavi uzbudljivo da posmatram kako se lica publike transformišu u prvih pet minuta: od šoka do uživanja, te kako se do kraja predstave prepuste toj vožnji kroz pornografski rollercoaster.
Markiza (nameštajući svoj šal od muslina): I tu već dolazimo do ekstenzije pornografije otelovljene u tvojoj novoj predstavi, ako bismo to uopšte mogli da nazovemo predstavom, Protok žudnje.
Bojan: To je samo početak predstave. Ovaj projekat je direktno inspirisan radom sa Anom Miljanić, na Pornografiji 1, 2 …4 koja je definitivno bila jako značajna za mene, a mislim i za Beograd te 2005. U Protoku žudnje proučavam odnos između žudnje i gradskog pejzaža, baš inspirisan momentima cruisinga i hustlinga. U pitanju je moja kolekcija monologa iz književnosti koji se na direktan način bave tom temom. Za sad sam uradio prva tri monologa u Beogradu, ove godine planiram da to radim u Zagrebu, da pridružim neke nove tekstove. Korišćeni su fragmenti Ervea Gibera iz njegovog dnevnika, Gorana Ferčeca Cruising/Kruženje i Aleksandra Bendera Text with Changing Parts u kom glavnu ulogu ima Markiza koja stiže u “grad B” i peca taksiste.
Markiza (iznenađeno): Oh, da, ja jesam često u gradu B, ali imam vozača! Ako je pisao o meni, silno je pogrešio.
Bojan (smeh, pa nastavlja): Predstava je zamišljena kao šetnja kroz grad tokom koje se, u stvari, taj glas žudnje nalazi u slušalicama i kao fiksirani performer vodi publiku kroz gradski pejzaž. Dakle, glas obezbeđuje neku vrstu titla, zvučne sinhronizacije za ready made teatar koji se već dešava na ulicama i na tim posebnim mestima žudnje. U ovom slučaju to su bili taksi, zatim park na Ušću, kao legendarno mesto za cruising tj. pecanje, i tramvaj.
Markiza: Ali ono što je posebno zanimljivo u tom projektu, složićemo se, jeste to da sama publika postaje akter!
Bojan: Publika je tu prepuštena samoj sebi – onoliko koliko želi da se ubaci u taj film predstave, toliko će im predstava biti zanimljivija. Da, to je nešto što me je zanimalo kao reditelja: da u predstavi obezbedim 50% a da sve ostalo ostane na gledaocu koji postaje koautor.
Markiza (mrtva ozbiljna): Tom aktivnom ili pasivnom gledaocu?
Bojan (smeh): …da, ili aktivnom ili pasivnom! Međutim, mislim da ta podela između aktivnosti i pasivnosti uopšte ne treba da se uzme tako zdravo za gotovo. Pobornik sam one Ransijerove teze da i u pasivnosti u teatru ima jako puno aktivnog učešća.
Markiza: Evidentno je da Vas transformacije vrlo privlače! Stoga mi recite, molim Vas, da li i Vi, poput mene, volite da se kostimirate?
Bojan: Jako volim da se kostimiram, ali moji kostimi su vrlo diskretni i nevidljivi (smeh). Uvek nosim ovaj kostim, i postoji čak striktan kod po kojem se oblačim, ali čini mi se da to možda (ponavljam) nije toliko vidljivo (smeh)!
Markiza (nameštajući muštiklu): Da ne zvuči kao otrcana fraza iz nekog talk showa, recite nam u par rečenica na čemu sada radite?
Bojan: Radim na nastavku Protoka žudnje, koji doživljavam kao neku svoju kolekciju koju ću produžavati i raditi dosta dugo.
Markiza: Dakle, to je projekat u konstantnom nastajanu? Samim tim što se on transponuje na javni prostor, čini mi se da je on u konstantnom nastajanju odnosno da on iznova nastaje sa svakim od recipijenata koji učestvuju u njemu? (sebi u bradu) Kako sam ovo krasno sročila!
Bojan (fokusirano): Da, i sa svakim gradom u kojem se organizuje; svaki grad ima neki svoj protok žudnje.
Markiza (dopunjava Bojana): …Ima neki svoj perverzni moment!
Bojan: Radim na tome, ali radim i na jednom projektu koji se bavi partizanskom poezijom odnosno poezijom koja je nastala neposredno pred i tokom Drugog svetskog rata. Dakle, poezija kao legitimno sredstvo borbe uz oružanu borbu. Poezija, umetnost, koja nije ni propaganda i autonomije umetnosti na način građanskog društva, gde je umetnost “lepi predmet želje”. U toj predstavi opet sarađujem sa Stipom Kostanićem.
Markiza (zaneseno): Fascinantan primerak mediteranske lepote!
Bojan (ozbiljno): Zatim, radim na još jednom kolektivnom projektu koji se zove Poligon i koji pokušava da napravi jednu interaktivnu koreografiju, ali i na jednom projektu koji bi trebao da se dogodi u Amsterdamu u oktobru.
Markiza: I najzad, za kraj ovog flambojantnog intervjua, recite mi kako posmatrate monarhističku arhitekturu, da li vas impresionira? Da li su za pozorišta izgrađena u tom stilu dovoljno kvir za Vas?
Bojan: Šta bi to bila monarhistička arhitektura?
Markiza: Zaboga, pa imperijalna arhitektura!
Bojan: Bio sam u Rigi u januaru mesecu, i u pitanju je jako zanimljiv grad. Prestonica Letonije u kojoj se sukobljavaju dve imperijalne arhitekture – pruska/ nemačka i ruska. To je stvarno čudo jedno kako to izgleda! Priznaću, meni se takva arhitektura sviđa kao ruševina, uz puno patine, daleko više preferiram modernu arhitekturu.

ČITAJTE:  Majkl Lukas: Ako možete, napustite Srbiju

Razgovarala: Markiza de Sada