Sva je prilika, ni „Call me by Your Name“, sa sve povremenim a zdravorazumskim reprizama, ne može da bude dovoljan. Duga je ova zima. U to ime… u to ime, evo zbirnog osvrta na još pet sveže dostupnih a recentnih queer filmskih naslova; binarno gledano, ima tu naslova i igranih i dokumentarnih, i za bate i za seke. I za kompletiste, naravno.

All Male All Nude
(Gerald McCullouch, 2017)
Gorepomenuti dokumentarni film, u režiji mahom (epizodnog) glumca Geralda McCulloucha, svakako može da posluži svrsi kao dovoljno rečit dokument o svetu američkog gej-striptiza, odnosno, života najvećeg i najtraženijeg gej-striptiz kluba na tlu SAD (kluba „Swinging Richard’s“, u gradu Atlanta). Nažalost, McCulloch je ovde izabrao da naprosto beleži i opaža na prvu ili drugu loptu, te se u prilično nerezonski ravnom ritmu smenjuju ispovesti nekolicine naoko raznorodnih plesača i prizori njihovih nastupa i priprema za nastupe u pomenutom klubu. Nažalost, jer, premda ovo ima smisla pogledati, samoj priči o ovom mini-fenomenu sigurno bi dobro došlo više polemičkog žara i slojevitosti da razbije ovu pomalo rutininerski postavljenu opservaciju.

Freak Show
(Trudie Styler, 2017)
Ovo ostvarenje dolazi sa preporukom učešća na nekoliko viđenijih festivala u čijem fokusu prvenstveno američki indie/nezavisni filmovi, kao i nekoliko krupnijih glumačkih imena (uz rasponu od velike Bette Midler, preko mladih Abigail Breslin i AnneSophije Robb do aktuelne Laverne Cox); ipak, ponajviše pažnje privlači to što je ovde reč o celovečernjem rediteljskom prvencu Trudie Styler, dakle, Stingove supruge. „Freak Show“ je, sveukupno gledano, dovoljno simpatičan i pitak film jasnih ideja/poruka inkluzivnog i emancipatorskog tipa i pregledne naracije, koji, pak, na širem planu zastaje na tlu opštih mesta za ostvarenja ovog tipa i ovolikog zamaha. Danak rediteljskom i pripovedačkom neiskustvu Trudie Styler je, na nesreću, platila baš na iznimno važnom aspektu – insistirajući na pravu na posebnost i vlastite izbore uvek i svugde, ona je ovu priču o nesrećnom ali propošno-borbenom gej tinejdžeru koji poželi da se nadmeće za titulu Homecoming Queen nepotrebno opteretila balastom suštinski nesimpatičnog ključnog lika, omladinca već u mladim godinama ogrezlog u, čini se, nepovratni narcizam. Da ne bude zabune, i „Freak Show“, uprkos svemu, zavređuje gledalačku šansu.

Princess Cyd
(Stephen Cone, 2017)
Sa polja prekookeanskog indie filma stiže i ova drama o letnjem odmoru nesnađene tinejdžerke koja posećuje rođenu sestru svoje pokojne majke, inače, cenjenu spisateljicu, u pokušaju da sazna više o sebi i svojima. „Princess Cyd“, film koji većim delom zastaje na tački ne baš nadahnjujuće ilustrativnosti, nakon predugog uvoda i podosta teškoća u mapiranju odnosa među likovima, u drugoj polovini ipak dobacuje do poente o samospoznaji i mogućnosti atipičnijih životnih izbora. Iako je, ukupno uzev, u pitanju upotrebljiva lezbo-drama, scenaristi i reditelju Stephen Conu, autoru i umereno zapaženog takođe queer ostvarenja „Henry Gamble’s Birthday Party“, na dušu se mogu staviti i brojne izlišne i zbunjujuće aluzije i nepreciznosti, kao i očigledan glumački nesklad između iskusne i pouzdane Rebbece Spence, u ulozi tetke, i mlađane Jessie Pinnick, koja tumači lik zbunjene Cyd, a posebno između njih dve i ostatka nedostatnog glumačkog ansambla.

Scrum
(Poppy Stockell, 2015)
Poppy Stockell uspeva da u nepun sat trajanja ovog australijskog dokumentarnog filma o pripremama članova tima za svetski kup gej-ragbi klubova dosegne do ravne intelektualističke egzistencijalne zapitanosti nad stanjem sveta i dominantnih svesti u njemu, kao i da suptilno razdrma mačističku postavku ovog (inače, prilično homerotičnog) sporta. Junaci ove priče i zaista su ljudi od krvi i mesa na koje ne pada senka bespogovorne aktivističke ostrašćenosti, te ova priča o izražavanju putem tako grubog i nasilnog sporta daje povoda da bude posmatrana i kao priča znatno šireg implikacijskog zanosa. Osim toga, „Scrum“ zaslužuje pohvale i na vizuelnom planu, jer su se ključni autori dobro pokazali i na sinematskom planu i mimo očigledno ne baš raskošnog budžeta uz koji je nastajao ovaj izrazito zanimljiv i uspeo „mali“ dokumentarni film.

The Untold Tales of Armistread Maupin
(Jennifer M. Kroot, 2017)
Rediteljka ovog ostvarenja u potpunosti postiže zacrtano na polju pop-kulturnog ustrojenog dokumentarca, izabravši jednostavan ali neosporno učinkovit pravac kretanja – u ovom filmu naprosto sve je podređeno šarmu i vibrantnoj ličnosti krajnje osebujnog Armisteada Maupina, znamenitog novinara, hroničara, pisca, autora čuvenog serijala „Tales of the City“ i gej-aktiviste. Maupin, u svojoj neodoljivoj kozerskoj i unikatnoj pojavi, sa lakoćom nosi teret centralnog lika povesti koja u isti mah govori i dosta toga o erama u kojima je živeo i stvarao i San Francisku, toj snevanoj koti za mnoge ličnih sloboda željnih. Osim podosta arhivskih ilustracija, ove neispričane priče o gospodinu Maupinu svojim svedočenjima kazuju i njegovi prijatelji, saborci, poštovatelji i obožavatelji, poput Iana McKellena, Laure Linney, Olympije Dukakis, Neila Gaimena, Jonathana Groffa…

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.