Još malo povoda za očaj iz drugog plana, ali i podosta povoda za krupnu gledalačku radost pružio nam je široko koncipirani i bogati program nazvan „Gej Britanija“, kojim je BBC dostojanstveno, inteligentno i sveobuhvatno obeležio pedeset godina od delimične dekriminalizacije gej seksa na tlu Velike Britanije. Ovdašnji gledaoci mogli su nanovo da se prisete izrazito tužne istine da suštinski gledano mi, ovde, i dalje brojimo svaki queer momenat, pa bio on i na četvrtu, petu decimalu, u domaćim filmovima i televizijskim sadržajima, ali i da istovremeno uživaju u zbilja bogatom i zanimljivom televizijskom sadržaju na gorepomenutu širu temu.
Dvodelni TV film (ili dvodelna mini-serija) „Čovek u narandžastoj košulji“ (Man in an Orange Shirt) donosi u vremenskom smislu dvojni prikaz, u dovoljno čvrsto umreženoj priči koja spaja dva veka i premošćuje jaz od sedamdeset godina, homoseksualnih muka u tzv. realnoj dimenziji života u Velikoj Britaniji. Prva polovina tiče se egzistencijalne drame i burne romanse dva istinski zaljubljena i uzneta britanska vojnika, koji će, po povratku sa ratišta a u osvit ženidbe jednog od njih, nastojati da pod teretom konspiracije i paranoje (usled restriktivnih zakona glede gej seksa i veza) da koliko mogu sačuvaju, ali i prebrode tu svoju golemu ljubav i vezanost. Drugi deo tiče se silnih muka unuka jednog od njih da preživi i zauzda i pobedi samoga sebe i vlastite slabosti u današnjoj Britaniji u kontekstu pakla brzopoteznog i/ili tzv. aplikacijskog seksa (app-sex). Okolnosti su drastično različite, ali obe priče teku pod mračnom i teško probojnom senkom krupnih rizika po bezbednost u najkonkretnijem mogućem egzistencijalnom smislu a postoje i izvesne rime, te „Čovek u narandžastoj košulji“ na kraju te svoje trke sa obiljem motiva i pitanja koje pokušava da ilustruje, pokaže i razreši ipak ostavlja utisak dovoljno zaokružene i neosporno smislene celine.
Jedina nevolja u ovom sasvim uspelom televizijskom radu, čiji su autori u potpunosti i elegantno savladali polazne svečarske i namenske okvire ovog svog dela, jeste ta sveukupna neravnoteža između prve i druge polovine; naime, prvi deo „Čoveka u narandžastoj košulji“ dosta rano stiže na kotu istinskog i krajnje uverljivog tragizma, pružajući priču, nošenu i stilom i sadržajem u podjednakoj meri, te se javlja i žal što se taj deo nije izrodio u samosvojni film bioskopskih/ili festivalskih pretenzija. Premda, sveukupno gledano, ta prva polovina „Čoveka…“ vidno zaostaje za i dalje neprevaziđenim remek-delom reditelja Bejzila Dirdena, filmom „Žrtva – Sacrifice“(1963), ona istovremeno ostavlja zbilja odličan utisak u -svakom smislu zbilja ambicioznog televizijskog (i filmskog) proizvoda koje snažno poentira po svakoj zacrtanoj osnovi. Ljubav Majla i Tomasa, tako burna u danima poratnog prividnog spokoja, jeste upečatljiva i nepatvoreno tragična, a u nekom idejnom smislu može se posmatrati i kao nastavak onog predočenog na kraju znamenitog Forsterovog „Morisa“ (naravno, i njegove nezaboravne filmske adaptacije s kraja osamdesetih godina prošlog veka): S druge strane, druga, ovovremenska polovina, iako sasvim korektna, upotrebljiva i smislena, u suštini ipak nudi skup (doduše, vešto primenjenih) opštih mesta na planu prikaza izazova i problema gej života danas (u Britaniji ali u značajnoj meri i u ovom našem restriktivnijem i zadrtijem ovde). Osim toga, Oliver Džekson-Koen i Džejms Mekardl, koji tumače glavne uloge u tom starostavnom delu ove mini-serije, u glumačkom smislu pružaju znatno više od Džulijena Morisa i Vanese Redgrejv, koji čine glumačku glavninu te druge polovine, nudeći efektne, dostatne ali ipak tek vrlo dobre kreacije.
Na drugom tasu ovde postavićemo dugometražni dokumentarni rad nazvan „Queer as Art“, koji je takođe prikazan u okviru pomenute BBC televizijske sofre na gej teme u svrhu obeležavanje te sitnije ali svakako dalekosežnije pobede ljudskih sloboda nad rigidnošću državno-birokratskog aparata večito na braniku vazda ugrožene države i nacije. U formalnom smislu, ovo dokumentarno ostvarenje, čiji autori pokušavaju i uspevaju da na tom ograničenom prostoru i minutaži od tek jednog sata sažmu i podsete na doprinos i međusobnu vezu LGBT zajednice u Britaniji i sveta umetnosti i popularne kulture u drugoj polovini dvadesetog i početkom dvadeset i prvog veka, jeste konvencionalno ostvarenje koje, to nije sporno, vešto spaja izdašnu arhivsku građu, brzu i učinkovitu montažu i brojne izjave savremenika, pripadnika LGBT soja i umetnika i izvođača značajnih postignuća.
Ta „talking heads“ (izraz koji označava ovakav pristup dokumentarnom izrazu, oslonjenom na izjave sagovornika) ovde u potpunosti pije vode ali krajnji rezultat ipak (svesno i ciljano, doduše) u međama očekivanog, svečarskog, tipskog i uvreženog. S druge strane, pak, odličan je izbor pokaznih slučajeva i pratećih ilustracija, a vrlo dobar je i odabir sagovornika, od kojih ogromna većina ima šta zanimljivo i značajno da kaže i zna kako da to izloži na efikasan , privlačan i artikulisan način. Mada iole upućeniji u britansku savremenu umetnost, visoku i pop-kulturu u nekom, nazovimo ga tako, faktografskom smislu ovde teško da išta svežije mogu da saznaju, „Queer as Art“ jeste vrlo dobar i vešto izbalansiran i rečit televizijski dokumentarni rad koji u potpunosti ispunjava svrhu i čini na čast i autorima i učesnicima. Pomalo iznenađujuće, film počinje izjavom znamenite vizuelne umetnice i dobro poznate osobenjakinje, davnih, baš davnih dana samoautovane Magi Hambling koja jetko i srdito kaže da je svako grupisanje i određivanje ljudi, pa bilo ono i po osnovi njihovih srodnih rodnih i polnih identiteta, čisto sranje; time u dobroj meri nenadano „Queer as Art“ već u svom prvom minutu nedvosmisleno podseća na značajan polemički potencijal queer pitanja, kojim je i ovaj film mogao u nekom zamašnijem i primetnijem opsegu da se pozabavi.
Piše: Zoran Janković
