I na skorašnjem uzorku odmeravano, američki nezavisni (indie) film ostaje sigurna luka za kvir teme i sadržaje, a tu je sada, dolaskom sumanuto neumornog Rajana Marfija na njihov platni spisak na nekoliko godina barem, i svemoćni Netfliks. I u načelu, dobro je što je tako. Ali hajde da odvagamo kako tu stvari stoji kvaliteta radi, od slučaja do slučaja. Do slučaja (jer za ovu priliku imamo ih tri). I , ponovo, dobro je što je tako.
Veći deo pandemijske 2020. godine protekao je, između ostalog, i u stalnim najavama konačne distribucije hvaljenog filma inače glumice Klije Dival – „Happiest Season“. Iskusniji su tu lako prepoznali marketinško raspirivanje pažnje i gledalačkih apetita, a upravo oni su možda i bili prvi koji su, nakon što su koncem godine za nama, film i pogledali imali hrabrosti da ustvrde da je poprilično mršava vajda od Dival u smislu njenih rediteljskih veština ili, daleko bilo, osobenosti. Sveukupno gledano, Kija Dival je ovde isporučila manje ili više ono ili onoliko koliko je pružila svojim prvencem na polju celovečernjeg igranog filma pre četiri godine – ostvarenjem „The Intervention“. Dakle, u par rečenica samo – „Happiest Seaason“ je pitak i komunikativan film na dobro poznate teme, produkciono i bazično esnafski znalački upakovan (čime je dobacio do tačke upotrebljivog proizvoda, a i to je nešto), dok, na drugoj, strani slabo tu ima ičega intrigantnijeg ili iole nesvakidašnjijeg. I taj je film dovoljno šarmantan skup nedvosmisleno opštih mesta, dok dobar deo šarma tu zapravo proističe iz pouzdanih, možda i zicer-rešenja kojih se rediteljka držala.
Počev od osnovnog zapleta, „Happiest Season“, reklo bi se, dragovoljno hrli put te riznice oprobanih i stereotipnih zahvata i odluka – mlada žena se, Božića radi, vraća u dom svojih dobrostojećih i krajnje uprizorenih roditelja, a svoju devojku/verenicu tom prilikom predstavlja kao samo cimerku. Naravno, teško da je išta prevratničko ili odvažnije i moglo da proistekne iz takvog „temelja“, te gledaocima onda ostaje poprilično rutinski sročena dramedija zabune, ukrašena prikazima sitnih primera ekscentrizama, naravno, na putu ka sigurnoj srećnoj završnici. I, nimalo iznenađujuće, ima tu i zabavnih dijaloških razmena, ima tu i onog hitro zavodljivog duha filmova o porodičnim praznicima, a ima, a čini se da je upravo to, istureno na poziciju ključnog aduta, i sijaset poznatih i dragih glumačkih lica – tu su: Kristin Stjuart, Mekenzi Dejvis, Obri Placa, Den Levi, Meri Stinbrdžen, Viktor Garber, Alison Bri…
Sa druge strane, već pominjani Rajan Marfi je, ponovo sasvim očekivano, dao sebi oduška, i to u naglašenoj meri, u slučaju ekranizacije brodvejskog hit-mjuzikla „Matursko veče“ (The Prom) za potrebe Netfliksa. Potka priče kreće od misije samoljubivih pozorišnih glumaca koji stižu u gradić „u dubini teritorije“ Amerike kako bi pružili samozvanu podršku devojci kojoj škola ne dopušta da na narečeno matursko veče povede svoju devojku. I oni će, gle čuda, i tamo ponovo naleteti na vlastitu narcisoidnost. A narcizam je, reklo bi se, i udarna odrednica Marfijevog rediteljskog pristupa (i) u ovom konkretnom slučaju – on naprosto ovde radi šta mu je volja, potpuno nesvesan odgovornosti koju daruju potpuno odrešene ruke, te, baš kao što se ključni deo zapleta (devojka u klinču sa isključivom sredinom) tu nešto i ne primećuje u kontrastu sa egomanijakalnim „podržavaocima“ sa Brodveja, tako ni priča niti njene najvažnije ideje ne mogu da prodišu i zaigraju šta i kako treba usled Marfijog narcističkog „slepila“ i, čini se, neutažive i krajnje iritantne potrebe za prenaglašavanjem ama baš svega i svačega što mu se tu našlo na putu. Ovo nije kvir film, kvir aspekt je tu tek ciljano skrajnuti i političko-korektni ukras, ovo je parada neumerenosti, ali i slučaj kada se, uprkos silnom upinjanju i podosta olakšavajućih okolnosti i ispunjenih preduslova, ipak ne dobaci do kempa, ali se zato stiže na par koraka do ambisa iz koga zjapi nepromišljeni i zatupasti treš na prvu loptu. I ne pomažu tu značajnije ni Meril Strip, Nikol Kidmen, Džejms Korden (on u nepojmljivo lošem glumačkom izdanju), Keri Vošington, Trejsi Alman…
Srećom, tu je Alan Bol, koji, na svu sreću (a to mu se počesto dešavalo – kao u serijama „True Blood“ i „Banshee“ ili kasnijim epizodama „Dva metra ispod zemlje“) nije posegnuo za prvoloptaškim, pa onda i brzo kvarljivim senzacionalizmom, već je svojim filmom „Ujak Frenk“ (Uncle Frank) podsetio da je prilično kadar za suptilniji i vidno zaumniji i zahtevniji pristup i filmskom pripovedanju i filmu kao mediju u celini gledano. „Ujak Frenk“ je možda i najzreliji rad iz domena američkog kvir filma na uzorku 2020. godine, a da, pritom, ne donosi suštinski ništa nova i da kreće od reklo bi se, ciljano pojednostavljenih oprečnosti – njujorški boem, dendi gej, Frenk, u pratnji svog dugogodišnjeg partnera i mlade i dobrohotne rođake, dolazi, sahrane radi, u svoj prezreni rodni grad u američkoj zabiti, gde će, naravno, morati da se uhvati u koštac sa duhovima prošlosti, starim nesporazumima i sukobima i možda i nepopravljivim bigotizmom nekih nominalno mu bliskih.
„Ujak Frenk“, iako u lako primetnom i nespornom zaostatku za ostvarenjem „Towelhead“ / „Nothing is Private“ (2008), prethodnom Bolovom filmskom režijom, nas podseća na nekoliko značajnijih i vrednih stavki i sastojaka; potentnost priče koja je usredsređena na dovoljno oneobičene likove/junake u intrigantnim situacijama, privlačan spoj melanholije i promišljenog cinizma, važnost iznijansirane ideje-vodilje, kao i nepatvorene empatije prema vlastitim junacima, smiren i osvešćen pripovedački pristup, pun takta i sposobnosti da se, mimo brojnih smetnji i izazova, prevashodno sagleda dobrobit celine… I, naravno, izvrsna i nadahnuta gluma ponajpre Pola Betanija i Pitera Makdisija, ali i ostatka glumačkog ansambla (Margo Martindejl, Džudi Grir, Stivena Ruta, Stiva Zena, Lois Smit, pa i mlađane Sofije Lilis) značajno pomaže. Krajnji rezultat onda teško može da izostane, a „Ujak Frenk“ je neporecivo superiorniji u odnosu i na poprilično srodan a samo solidan film „Falling“ u režiji Viga Mortensena, o kome smo pisali u prethodnom broju Optimista.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 58 – februar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply