Želeo sam da tekst o Stivenu Fraju započnem spiskom mesta gde se sve drogirao (a spisak je poduži i uključuje i Bakingemsku palatu, zamak Vindzor i Gornji i Donji dom parlamenta), ali sam odustao od te ideje jer, ako već želim da tekst započnem dugačkim spiskom, onda mogu da iskoristim i listu svega onoga što je ovaj slavni Britanac radio i čime se bavio u životu. Fraj je bio glumac, scenarista, pisac, dramaturg, novinar, pesnik, komičar, televizijski voditelj, promoter ateizma, reditelj, predsednik fudbalskog kluba Norič Siti, lažov, bipolarni depresivac, narkoman, lopov, robijaš da bi ga, na koncu, sunarodnici proglasili za nacionalno blago. Tokom svoje bogate karijere pokušao je i da apstinira od seksa, ali i da izvrši samoubistvo. Kasnije je na osnovu ove epizode iz svog života snimio dokumentarnu seriju „Stiven Fraj: Skriveni život manijakalnog depresivca“ za koju je dobio nagradu Emi.

Stariji ljudi u Srbiji su ga upoznali pre svega u seriji „Crna Guja“ gde je najviše ostao upamćen po ulozi generala Melčeta u četvrtoj sezoni ove serije, a (naj) mlađa publika je mogla da ga vidi u seriji „Seksualno obrazovanje“. Između ove dve vremenske krajnosti Stiven Fraj je tumačio uloge u filmovima kao što su „Hobit“, „Riba zvana Vanda“, „V kao Vendeta“, „Šerlok Holms: Igra senki“, „Vajld“… Njegovoj karijeri (i globalnoj slavi) doprinelo je i prijateljstvo i saradnja sa Hjuem Lorijem koji je širokom narodnim masama poznati i kao doktor Haus iz istoimene televizijske serije.

Nakon zlatnih godina koje je proveo nesrećan, zatim izlaska iz pakla droge, depresije, pokušaja suicida i raka prostate Stiven Fraj je svoju sreću našao u braku sa komičarem Eliotom Spenserom. Frajovi prijatelji kažu da ga je upravo Spenser izvukao iz kandži depresije i da mu je konačno vratio osmeh na lice.

O svom životu Stiven Fraj je napisao, ne jednu, već čak tri autobiografske knjige „Moab is my Washpot“, „The Fry Chronicles“ i „More Fool Me“.

U početnoj knjizi Fraj opisuje prvih dvadeset godina svog života. Od najranijih dana i sećanja na svog brata, roditelje, sestru i kuću u kojoj je živeo, preko pripremnih škola i internata u kojima je proveo veći deo mladosti, sve do „konačnog pada“. Bilo je to „doba prvih“… prvih laži, prvih ljubavi, prvih ljubavnih iskustava, prve ljubavne patnje, prvog izbacivanja iz škole, prvog pokušaja samoubistva, prvog bekstva od kuće, prvih krađa, prvog hapšenja, prvog pritvora, prvog suđenja i prve presude. Ovo je takođe knjiga u kojoj su opisani i prvi glumački koraci na daskama koje život znače.

U ovoj duhovito i šarmantno napisanoj knjizi saznaćemo kako je Stiven Fraj iskrivio svoj nosa i zašto ga nikada nije ispravio, šta misli o batinama kao pomoćnom nastavnom sredstvu, o grehu, krivici, putenosti, homoseksualnosti, hedonizmu…

Knjiga započinje gotovo bajkovito. Kao i na početku prve knjige o Hariju Poteru i u ovde zatičemo dečaka na železničkoj stanici za internat, putovanje vozom prilikom koga upoznaje svog novog školskog druga, a knjiga se završavao kao tragedija o jednom mladiću koji je izbačen iz škole i koji je nakon pokušaja samoubistva i niza krađa završio u zatvoru. Mnogi događaji opisani u ovoj knjizi iskorišćeni su u romanu „Lažov“.

U ovoj knjizi zanimljiv je i sam naslov. U reizdanju, koje je autor ovih redova čitao, Stiven Fraj u uvodniku piše da ga je, nakon objavljivanja knjige, najviše ljudi zapitkivalo o značenju naslova. U pitanju je deo citata iz Pslama 60. Naime, starozavetni Jevreji su dosta pazili na svoju čistoću, dok su, istovremeno, nosili sandale i živeli u pustinjskom pesku koji im je redovno prljao stopala. Zbog čistoće tokom pranja prljave noge nisu stavljali direktno u lavor sa čistom vodom nego su noge polivali sa vodom dok su ih držali iznad lavora (washpot). Dakle ovde ovaj termin znači nešto prljavo i odvratno. Moab je bila država koja je ulazila u sukob sa Izraelcima oko kontrole nad Palestinom i koju je, na koncu, porazio kralj David. Pričalo se da su u ovom kraljevstvu ljudi koristili male lavore za ispiranje nogu, što je izazvalo božiji prezir, i da je zbog toga valjalo pokoriti ovo kraljevstvo.

Poenta je da Fraj svoje rane godine smatra štrokavim, a ovu knjigu smatra nekom vrstom pročišćenja. Objašnjenje i poruka je malo nategnuta, ali, hej, to je Stiven Fraj. Uzmi ili ostavi.
„The Fry Chronicles“, napisana tri godine kasnije, nastavlja tačno tamo gde se prvi deo autobiografije završio i prikazuje narednih sedam godina u životu slavnog Britanca. U ovoj knjizi Fraj piše o odlasku na koledž, da ne kažemo Kembridž, gde se pridružuje glumačkoj trupi, upoznaje i počinje da sarađuje sa Emom Tompson, Hjuem Lorijem, Rouanom Etkinsonom… Ovo je, takođe, knjiga „privih“. U njoj su opisani prvi pozorišni nastupi, prvi napisani skečevi, prve produkcije, prve reklame, prve serije, filmovi, prvi mekintoš, prvi komšija Daglas Adams…

U ovoj knjizi uranjamo u svet engleskih komičara osamdesetih godina minulog veka. Knjiga prikazuje kako su iza kulisa izgledali glumački počeci slavnih komičara i glumaca. Fraj otkriva da sebe nije video kao glumca, već kao profesora na nekom univerzitetu. Kada je shvatio da može i da glumi sebe je, opet, video u „ozbiljnim“ ulogama i Šekspirovim dramama, a ne kao komičara.

Knjiga započinje pričom o zavisnošću od šećera i cigareta da bi se završila sa zavisnošću od kokaina.

I tu dolazimo do trećeg, i najkritikovanijeg, dela autobiografije „More Fool Me“ iz 2014. godine. Početna trećina knjige započinje prepričavanjem događaja opisanih u prve dve knjige, a poslednja trećina su, zapravo, Frajevi dnevnički zapisi vođeni tokom rada na romana „Nilski konj“.

U preostaloj trećini ovog dela autobiografije Faj (uglavnom) govori o zavisnosti od kokaina, kao i o radu na serijama, filmovima, scenarijima u periodu od 1986. do 1993. godine. A tu je i anegdota o poseti princa Čarlsa i lejdi Di domu porodice Fraj. Ovoj knjizi nedostaje ono što su prve dve imale – emocije i urednika.

Ono što se između redova ove knjige neprekidno provlači jeste, očita, činjenica da je Stiven Fraj razmaženo i privilegovano dete iz britanske srednje klase kome su sva vrata uvek bila otvorena i čije su greške i životni padovi tako lako i diskretno gurani pod tepih i zaboravljani. Toga je svestan i sam Fraj koji na više mesta u knjigama otvoreno priznaje da je sve to tačno, podsećajući čitaoce da čak i on, kao takav, ima pravo da bude uzbuđen, uplašen, nesiguran, nesrećan… Kao i obično ponovo je u pravu.

Stiven Fraj je jedna od nekoliko osoba (ostale su Džon Kliz, Teri Pračet, Nil Gejmen i Stiv Martin) zbog kojih sam otvorio nalog na Tviteru jer sam pročitao članak u kome se kaže da je ova, tada nova, društvena mreža mesto na kome možemo pročitati duhovite i inteligentne opaske i stavove nabrojanih ljudi. Ovo dosta govori o današnjem uticaju koje ovo razmaženo derište ima na obične ljude. I dobro je što je to tako. Jer je to Stiven Fraj. Osoba u koju možemo imati poverenja i koja je uvek na našoj strani.

Piše: Milan Aranđelović

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

10 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.