U istraživanju „Postupanje državnih organa u slučajevima napada na LGBT osobe“ koje priprema Labris i YUCOM, biće detaljno opisan slučaj u kojem sudija oštećenog naziva „NN peder“ i donosi oslobađajuću presudu jer su okrivljeni „dobili napad homofobije koji se manifestovao tako što su počeli da im se znoje dlanovi, prolaze im žmarci, pa su morali da ga prebiju“.
Za one koji to nisu znali: Republika Srbija je država čiji Ustav garantuje ravnopravnost svih građana i građanki. U istoj toj Republici Srbiji, postoji Zakon o zabrani diskriminacije, niz drugih zakona koji svojim odredbama eksplicitno zabranjuju diskriminaciju, a u krivično zakonodavstvo nedavno je uvršten i zločin iz mržnje. Pošto je pomenuta država istovremeno i država u kojoj je sudstvo (zvanično) nezavisno, reklo bi se da postoje svi uslovi za sudsku zaštitu građanskih prava LGBT osoba.
No, kako na ovoj geografskoj širini i dužini funkcionišu neka prilično iracionalna pravila, sve gorenavedeno nije garancija nizašta. Građani i građanke su ravnopravni samo u retkim segmentima svakodnevice; diskriminacije ima toliko, da se više i ne primećuje; pred sudovima pravdu može da dočeka samo neko ima debele živce ili naleti na raritetne primerke ne-homofobičnih sudija.
IZVRŠAVANJE PONAŠANJA
Poslednja u nizu (u najmanju ruku) čudnih presuda, jeste ona koja je u novembru prošle godine doneta u procesu protiv Dragana Markovića – Palme. Predsednika Jedinstvene Srbije tužila je Gej strejt alijansa, zbog izjave koju je u avgustu 2011. dao medijima: “Mi smo protiv svakog skupa gde homoseksualci demonstriraju ulicama Beograda i žele da prikažu nešto što je bolest, da je normalno”.
Prvostepenom presudom utvrđeno je da je Marković izvršio težak oblik diskriminacije, ali je tu presudu Apelacioni sud ukinuo i vratio postupak na ponovno suđenje. Iako je proces vodila ista sutkinja, presuda je ovaj put bila potpuno drugačija – ne samo da je tužba odbačena kao neosnovana, već je u obrazloženju presude iznet niz teza koje bi same po sebi mogle da budu osnova za neku novu tužbu. Između ostalog, tu se, naime, navodi: „Opravdano se postavlja pitanje da li je tuženi, izražavanjem svog mišljenja, izvršio ponašanje koje se može inkriminisati kao diskriminatorsko ponašanje. S tim u vezi, sud ne treba da predstavlja državni organ koji će utvrđivati da li je došlo do diskriminatorskog ponašanja svaki put kada se neka od socijalnih kategorija… nađe uvređenom, ili po sopstvenom vrednosnom sudu diskriminisanom“. Obrazloženje u kojem se na ovakav način degradiraju sve „socijalne kategorije“ koje bi mogle da budu žrtve diskriminacije, a kojim se istovremeno sudstvo oslobađa svake odgovornosti, na neki je način stavilo u drugi plan čak i tužbu na koju se odnosi – čini se zapravo da je ono u suštini uvredljivije od Palminih mudrolija.
MORAO SAM DA TE BIJEM
Ovo, naravno, nije jedini slučaj u kojem se vrlo jasno vidi da domaće sudstvo još nije u potpunosti doraslo ovako „osetljivim“ temama. Naime, čak i kad sud uvaži tužbu, čini se da konačna presuda ne odgovara težini počinjenog krivičnog dela. U tom smislu, ilustrativno je da je zbog „širenja rasne i druge diskriminacije“, Mladen Obradović iz Obraza kažnjen osmomesečnim zatvorom, iako je njegovo krivično delo podrazumevalo vrlo eksplicitan poziv na linč učesnika Parade ponosa 2009.
Isto tako, čudno je blaga i presuda protiv osobe koja je u septembru 2010. u Bečeju prebila Daniela Pintera „nanoseći mu telesnu povredu u vidu otvorene rane u predelu desne obrve“. Iako je jedini Pinterov „greh“ bilo to što je gej i što je plesao na podijumu diskoteke, presuđeno je da mu tužilac isplati iznos od 138 hiljada dinara (tri prosečne plate) na ime „pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog naruženosti nastalih usled fizičkog napada“. Nešto više – 1600 evra, moraće da plati osoba koja je svom kolegi na poslu govorila „Pederčino, gadiš mi se!“, „Treba te staviti na kolac“, „Sve vas treba pobiti“. Prvostepenom presudom je, inače, bilo određeno da je tužba neosnovana, pa je Apelacioni sud doneo presudu.
U istraživanju „Postupanje državnih organa u slučajevima napada na LGBT osobe“ koje priprema Labris i YUCOM, biće detaljno opisan slučaj u kojem sudija oštećenog naziva „NN peder“ i donosi oslobađajuću presudu jer su okrivljeni „dobili napad homofobije koji se manifestovao tako što su počeli da im se znoje dlanovi, prolaze im žmarci, pa su morali da ga prebiju“.
Imajući u vidu ove i ovakve presude, kao i cenu advokata, dužinu i tok sudskih procesa, logično je zaključiti da će tužbe ubuduće podnositi samo LGBT osobe koje imaju pravnu i svaku drugu podršku neke organizacije – samostalno, takav proces teško da bi neko izgurao bez posledica po mentalno i fizičko zdravlje. Šta ćemo, međutim, sa stotinama onih „običnih“ ljudi – ponekad čak i ne-autovanih, koji se svakodnevno suočavaju s najrazličitijim problemima, a nemaju kome da se obrate, ili ne znaju pravu adresu za to?
ŠUM NA VEZI
Iako za sada ne postoji uređena statistika sudskih procesa koji se tiču seksualne orijentacije, bilo da su u pitanju fizički napadi ili diskriminacija, podaci iz već pomenutog istraživanja Labrisa i YUCOM-a vrlo ilustrativno pokazuju da između državnih institucija i LGBT zajednice postoji priličan „šum na vezi“, kao i da LGBT osobe ne veruju državnim institucijama. Tokom 2013. godine prijavljeno je svega pet slučajeva napada na LGBT osobe, dok ih je u proteklih pet godina bilo 29. Pošto su autorke istraživanja MUP-u, tužilaštvu i nadležnim sudovima poslale zahteve za pristup informacijama od javnog značaja i dobile podatke o toku svakog od tih prijavljenih slučajeva, ustanovljeno je da su neki slučajevi prosleđeni tužilaštvu, da u nekim podnete krivične prijave, a da su neki i dalje u procesu obrade. Ono što je ovde važnije jeste da je u samo četiri od svih tih slučajeva policija evidentirala seksualnu orijentaciju kao motiv napada. U jednom slučaju, u izveštaju policije stoji da je razlog napada „najverovatnije seksualna orijentacija“, dok je u druga tri utvrđeno da su napadači bili vrlo eksplicitni, pošto su uzvikivali: „Eno pedera! Udarite ih!“ i „Da li si ti gej? Da li si ti gej?“.
U ovoj priči, policija je inače jedan od većih problema. Kao važan faktor ne samo u neposrednom pomaganju napadnutima, već i u sudskim procesima koji posle toga slede, ona se ponekad pokazuje kao nepremostiva prepreka ka pravdi. Jedna od ispitanica u dubinskim intervjuima koji su sprovedeni u ovom istraživanju, ovako opisuje susret s policijom: „Kada sam se obratila policiji, mislila sam da će me oni zaštiti, međutim, ponašali su se kao i oni koji su mi pretili. Pokušavajući da me zastraši i nakon što me je čvrsto uhvatio za lakat, jedan od policajaca mi je rekao: ’Da li znaš ko sam ja kada ne nosim ovu uniformu?! Obučen sam u crno i nosim duboke čizme!’“
RAVNOPRAVNOST? MA, DA…
Kad sve saberemo i oduzmemo, čini se da su LGBT osobama zapravo odsečeni svi putevi ka ravnopravnom, zakonom regulisanom tretmanu u sudovima. Presude koje su do sada donete uglavnom su skandalozne, uglavnom preblage, vrlo često praćene obrazloženjima koja bi mogla da uđu u anale beščašća. Sudije koje te procese vode ponekad su i otvoreno homofobični, bez ikakve želje da makar prikriju svoje stavove – u nekim slučajevima, kao u onom u kojem je oslobođen Dragan Marković-Palma, isti sudija u stanju je da, uz iste dokaze, donese dve potpuno kontradiktorne odluke.
Slična, ako ne i gora neosetljivost, primetna je i u policijskim redovima, ali o tome nemamo mnogo svedočanstava. Zbog totalnog nepoverenja u sistem (baš čudno, zar ne?), malo je LGBT osoba koje su uopšte usude da obrate policiji, pa su njihovi međusobni susreti više eksces, nego pravilo.
Ova situacija poražavajuća je za imidž našeg pravosuđa – posebno u kontekstu višestrukim reformama sudstva i usklađivanju s pravilima Evropske unije. Ono što je na svakodnevnom planu ipak važnije jesu efekti na život pojedinca, kako onog koji se usudio da uđe u sudsko vrzino kolo, tako i onog kojem to na pamet ne bi palo. „Ne znam zaista šta bi trebalo da se desi, pa da podnesem tužbu protiv nekoga“, kaže za Optimist mladić koji radi kao profesor i zbog potencijalnih problema na poslu ne želi da se autuje. „Čak i da svi znaju da sam gej, svaka takva tužba neminovno privlači pažnju javnosti i samo bih još gore stradao. Pritom, sto posto sam siguran da bi neko kao ja na sudu sigurno izgubio“.
Koliko god bilo strašno to što je malo LGBT osoba koje bi se usudile da podnesu tužbu zbog kršenja svojih ljudskih prava, glavna odgovornost ipak je na pravosuđu i policiji. Tek kada se oni budu senzibilisali za ovu tematiku, svoj posao radili po zakonu, a svoje lične stavove ostavili kod kuće, biće nade da će se više ljudi odlučiti da i praktično potvrdi svoju ravnopravnost.
Do tada, Ustav i raznorazni zakoni ne znače ništa, osim mrtvog slova na papiru.
Piše: Tamara Skrozza