ILGA-Europe, najveća evropska mreža LGBTI organizacija civilnog društva ove godine je proslavila svoj dvadeseti rođendan velikim balom na Kipru, sa više od 450 gostiju iz celog sveta u paradoksalnom ambijentu bogate, podeljene, (post)konfliktne Nikoziije koja je, za svega nekoliko godina, od jedne homofobične sredine doživela procvat LGBTI prava i vidljivosti zajednice kroz organizaciju prve Parade ponosa, menjanja pravnog okvira i drugih značajnih koraka koji obećavaju dalju inkluziju LGBTI osoba.

Polećem za Kipar iz Beograda, koji je jedan od retkih gradova u Evropi koji ima direktan let (bravo AirSerbia), pa je čitav avion pun aktivista i aktivistkinja iz Srbije, regiona i sveta koji imaju istu destinaciju – hotel „Hilton“, Nikozija. Žena pored mene na tom privilegovanom direktnom noćnom letu je odmah primetila moju trans* narukvicu i zastavu duginih boja na mobilnom telefonu i oduševljeno želela da čuje sve šta se dešava u Srbiji i kakvo je zaista trenutno stanje prava i svakodnevnog života LGBTI građana i građanki. Amnesty Internatinal nikad ne spava!

„Power to the people“ je bio slogan ove trodnevne konferencije o kome smo mnogo pričali, uglavnom međusobno. Jovanka Todorović (GaytenLGBT) smatra da „sam slogan ide ruku pod ruku globalnom pokretu koji sve više podseća na to da vlast treba da se plaši moći pojedinca a ne obrnuto, što je do sada bilo preovlađujuće tumačenje. Kao i uvek, ILGA Europe prati globalne trendove“, dok se Jelena Vasiljević (Labris) i ja slažemo da je u određenoj meri bio neadekvatan za kontekst u kome smo se našle: tačno, asocira na pokret oslobađanja i preuzimanja moći od strane pojedinaca i pojedinki, međutim, iako su učesnici i učesnice bili iz raznih zemalja i regiona u kojima je situacija i dalje problematična (Rusija, Moldavija, Balkan), nikako nije mogao da se postigne osećaj kolegijalnosti i kolektivnog delovanja, osnaživanja i preuzimanja te moći. „Power to the people from the Hilton hotel“, kako je konstatovala Jelena, komentarišući glamuroznost kao opozit aktivističkom delovanju.

Jovanka smatra da „ILGA Europe konferencija sve više postaje mesto za dogovore oko budućih aktivnosti, dogovore oko partnerstva na projektima“, te da je prevaziđen koncept konferencije kao takve i da sve više ova konferencija postaje mesto bilateralnim/trilateralnih susreta, mesto gde se rađaju ideje za regionalne projekte. Sa druge strane, Jelena naglašava da su upravo ti sastanci i prostor namenjen za „networking“ bili netransparentni, da su se ljudi kretali u čoporima i ostajali nepristupačni, osim ako se unapred međusobno ne poznaju.

Od 450 učesnika i učesnica većina od onih 420 koji nisu bili iz balkanskih zemalja retko su poznavali kontekst, pa i ukoliko uspeš sa nekim da popričaš najviše reči potrošiš na objašnjavanje i dobiješ po neki sažaljivi pogled ili komentar kako je divno što radimo sve što radimo u „takvim“ uslovima. Kako su se ljudi mahom kretali po blokovima i često bi ti rekli da ne možeš da sedneš sa njima za sto jer imaju sastanak, tako smo se mi bivših YU zemalja uglavnom držali zajedno. Što je bilo dosta fino i maltene subverzivno, bar su se svi pitali kako to da „neprijateljske“ organizacije (šta god to značilo) sede za istim stolom, piju kafu, pevaju karaoke, vodaju se naokolo i ko zna o čemu dogovaraju. Zabava!

Jelena kaže da su joj karaoke jedan od najzanimljivijih delova konferencije. Saglasna sam, baš smo pokidali. Nedostajala nam je samo Slovenija, pa da budemo jugoslovenska postava na Evrovizijskom takmičenju!

Jovanka ističe da su se kao najznačajnije teme nametnule intersekcionalnost i trans egzistencija (prava, transfobija, vršnjačko nasilje). Jelena ponosno pominje lezbejsku radionicu kao posebno produktivnu, na kojoj je dogovoreno da se održi prva evropska lezbejska konferencija, a Jovanka se slaže i dodaje: „Kao da je svih 40 i više žena samo čekalo trenutak kada će neka od nas reći naglas – ’potrebna je lezbejska konferencija’!“ Ističemo da su već formirani organizacioni timovi i slažemo se oko „neverovatne energije i čudesnog tajminga“ dok iščekujemo taj revolucionarni skup!

Važno je pomenuti da se tokom konferencije dešavao izbor za odbor ILGA-Europe, što je na čitav skup bacilo svetlo politike u malom, jer se unaokolo lobiralo, ubeđivalo i dešavale su se male kampanje. To nije nužno loše, ali Jelena komentariše sistem glasanja kao fleksibilan, bez uspostavljenog monitoringa i svakako kao neinkluzivan, s obzirom da je svaka organizacija članica imala pravo na po dva glasa – „muški“ i „ženski“ u odnosu na pozicije u odboru, bez posebnih modela glasanja za trans* i interseks osobe.

Na konferenciji su, takođe, bili prisutni predstavnici i predstavnice fondacija i institucija, dakle donatori, pa je opšti utisak taj da ti ljudi često nisu mogli ni da dišu, jer su se svi bacali na njih kao predstavnici i predstavnice srpskog naroda na sadnice trešanja onomad na Trgu Republike.
Na moje pitanje da se sumira ono što je ILGA-Europe postigla za svog života i na koji način to utiče na Srbiju i region, Jovanka naglašava da je „puno urađeno, nešto našom zaslugom, nešto u sklopu paketa globalizacije i generalnog napretka. U svakom slučaju, čeka nas još posla, ali sada je, na sreću, vreme za neke delikatnije teme“, jer smo, pored ostalog, uspeli da pređemo put „od krajnje nevidljivosti do teme broj 1 udarnih TV, internet i radio vesti“. Jelena naglašava da ILGA-Europe ima kvalitetne resurse i da je samo pitanje na koji način se oni koriste.

Sve u svemu, bila je to jedna zanimljiva rođendanska zabava, produktivna na način koji možda nisam očekivala. Valjda kao i uvek, upoznaš neke nove ljude i otkriješ zajedničke stavove i slične pristupe. Možda je tačno da svi imamo isti cilj, iako nam se strategije razlikuju, i u tom smislu je samo važno da shvatimo svoju ulogu u tom trenutku zahtevanja i preuzimanja moći: za nas, naše zajednice i naše živote. Power to the people – samo je stvar kako to percipiraš i šta sa tim uradiš.

Piše: Anđela Čeh

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.