Dok je aktuelna sezona u žižu vratila Kejt Buš, prethodna sezona planetarno sumanuto popularne serije „Stranger Things“ skorije pridošle ljubitelje popularne kulture snažno je podsetila na ubojitost savršene pop-pesme, Morodorove „Neverending Story“ (u izvođenju Limala), koja je poslužila kao važan ukras u slučaju istoimenog nemačkog filmskog blokbastera. Nastavimo li tim tragom, u trenu ćemo stići do puke faktografije koja kaže da je tu „Beskrajnu prič“u režirao Volfgang Petersen. A ovaj prikaz u fokusu ima njegov rani film, odličnu gej dramu sa primesama priče iz zatvorskog života, i na nova gledanja izvrstan film naslovljen „Posledica“ (Die Konsequenz / The Consequence) iz poodavne 1977. godine.
Film, zapravo, u međuvremenu postojano potvrđivan filmski klasik, proistekao je iz romana švajcarskog autora, Aleksandera Ciglera, a priča poprilično i, sva je prilika, namerno pojednostavljenog zapleta tiče se burne i zabranjene ljubavne veze između dva muškarca tada i tamo. Glumac Martin Kurat (u filmu, kanda, u poznijim tridesetim, a u romanu znatno mlađi) dospeva u zatvor zbog zavođenja maloletnika; u zatvoru, a tokom rada na pozorišnoj predstavi po tekstu jednog od zatvorenika, njega zavodi baš mladi sin jednog od čuvara. Tu počinje njihova, nazovimo je tako, višeetapna romansa, tokom koje će mladi i vazda buntovni Tomas strpljivo čekati da Martin odsluži zatvorsku kaznu, nakon čega bi svili „porodično gnezdo“. Naravno, tek na toj tački počinju još ozbiljniji problemi, oličeni u silnom i gorljivom nerazumevanju Tomasove porodice, kao i šire sredine, usled čega Tomas dospeva u popravni dom, ispunjen okrutnošću i zadrtošću i ostalih štićenika i tamošnjih autoriteta, a naporedo sa tim, mi u „Posledici“ pratimo Martinove složene napore da Tomasa izbavi iz doma… Film je u smislu događaja i zaokreta prilično bogat za svojih samo 100 minuta trajanja, te je možda najmudrije sa predočavanjem zapleta ciljano zastati upravo na gore navedenoj tački.
„Posledica“ je tek drugi dugometražni bioskopsko-festivalski film u karijeri tada mladog Volfganga Petersena (1941), nakon čega će (uz „most“ u vidu par televizijskih filmova) uslediti glasovita njegova „Podomornica“ (Das Boot, takođe sa Jirgenom Prohnovim u ključnoj roli); sve upravo nanizano jeste čista faktografija, ali je to iznimno važno kao kontekst, i to u oba pravca. Naime, Petersen već u „Posledici“ pokazuje zadivljujuću i donekle zbunjujuću zrelost i u pristupu i u krajnjem izvođenju, što pomenuti film čini dodatno vrednim pažnje. Sa druge strane, nakon „Podmornice“ (a uz izuzetak narečene „Beskrajne priče“), Petersen će se okrenuti naglašeno mačistički odrešitim ostvarenjima, jasnih žanrovskih belega – pomenimo tu ostvarenja „Enemy Mine, In The Line of Fire“, „Outbreak“, „Air Force One“, „Troye“… U tom smislu i uz ta saznanja, čini se da je „Posledica“ definitivno Petersenov najintimističkiji film, koji je, apstrahujemo li čitavim tokom njegove berićetne karijeru neporecivu zanatsku veštinu, teško dovesti u analogiju sa tim pobrojanim, docnijim bučnim blokbasterima.
I upravo tako, „Posledica“ je film sav u finesama, a, pritom, i film istine koji ni jednog trena ne izneverava svoju naturalističku bit; Petersen u „Posledici“ čini ono što i ostavlja snažan utisak najučinkovitijeg rešenja po pitanju osnovnog i polaznog pristupa – od samog početka pred nama je ostvarenje lišeno bilo kakvog senzacionalizma; šta više, Petersen kroz prikaz evolucije i devolucije ljubavi između posve nesnađenog i sluđenog Tomasa i znatno smirenijeg i zrelijeg Martina predstavlja kao datost, time nas, između ostalog, podsećajući da je poriv za ljubavlju, bliskošću, razumevanjem, empatijom i osećanjem iskrenog i gotovo pa opipljivog pripadanja nešto što svi nosimo u sebi bezmalo na nivou egzistencijalnog instinkta, kao vida borbe za opstanak unutar ovo i ono malo života što nam je dato na čuvanje i krckanje. Petersen (u slučaju „Posledice“ i jedini scenarista) na takvu, zdravorazumsku i osvedočeno plodnu osnovu umešno nadograđuje prikaze bigotizma i represivnosti kao suštine svakog društva u kojem većina duboko strahuje od drugosti nesporno vidno slabije i ugroženije manjine. Pominjana suptilnost je prisutna na svim nivoima; tako ćemo u jednom trenutku krajnje delikatno biti suočeni sa prikazom Martinovog posrnuća dok ga Tomas čeka na toj „uslovnoj“ slobodi – Martinovu preljubu ispratićemo tek kao dovoljno sugestivan i jasan nagoveštaj, kroz špijunku na vratima zatvorske ćelije, na par sekundi samo… Sve to, uključujući i impresivnu upotrebu crno-bele tehnike i besprekornu glumu Jirgena Prohnova i Ernsta Hanavalda (kao i svih ostalih), doprinosi da dobrovoljno zažmurimo pred odveć upadljivim neuverljivostima u samoj priči (Tomas se uvuče u Martinovu zatvorsku ćeliju, te izađe iz nje nakon čitave noći bez većih problema, a Martin se nešto kasnije pod lažnim identitetom čak infiltrira u Tomasov popravni dom, i to na poziciju psihologa-vaspitača). Baš kao i što vodi ka neupitnom krajnjem sudu – da je „Posledica“ i sa gledalačke tačke 2022. i dalje izuzetan film i malo je reći značajna stavka u sveukupnoj istoriji istinskog kvir filma.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 66 – jun 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
