Jedna od najčešćih laži koje, čak vrlo cinično, neprestano ponavljamo je ta da nismo robovi modne industrije i da ne živimo po nametnutim načelima lepote. Kult lepote i kult tela, kao društveni konstrukti koji dominiraju našom stvarnošću, do te mere su internalizovani da ih prosto više i ne primećujemo. Bez obzira da li pratimo modne trendove svi znamo koje boje idu zajedno, koji se materijali ne mešaju i svi znamo da se trenerka i cipele naprosto ne nose zajedno. Ukoliko, svesno ili ne, prekršimo nešto od toga, reakcija okoline će nas opomenuti. To su matrice od kojih je prosto nemoguće pobeći. Nemoguće je u ovom delu sveta živeti izvan uticaja modne industrije, isto kao što je nemoguće živeti izvan kapitalizma (da, salonski levičari, nemoguće je!) jer je, naprosto, nemoguće živeti izvan ideologije. Da je kult tela jedna duboko ukorenjena matrica pokazuju najčešće „izuzeci koji potvrđuju pravilo“, floskula koja je, ma kako paradoksalno zvučala, potpuno tačna. Nijedno pravilo se ne može prepoznati ukoliko se ne identifikuje kao incidentno ono što odstupa od tog pravila, ono što odstupa od matrice. To se desilo nedavno kada se Stavros Louca, momak sa 195 kilograma, pojavio na izboru za Mr Gay UK. Od prvobitnog zgražavanja njegovom pojavom, preko senzacionalističkog oduševljenja u toku izbora, do negiranja njegovog postojanja nakon proglašenja pobednika – sve je oslikavalo dobro utemeljenu matricu. Lukizam. Lukizam se u literaturi često definiše dvojako – kao pozitivni stereotipi o ljudima koji se smatraju fizički privlačnim, ali i kao diskriminatorno postupanje prema osobama koje to nisu. U oba slučaja, lukizam je grubo kršenje ljudskih prava i jednakosti jer predstavlja jednu od osobina koja ne spada u zasluge pojedinca, te služeći se logikom liberalizma, poput boje kože, nacionalnosti ili veroispovesti, ne sme biti osnov drugačijeg postupanja, nebitno da li je to postupanje pozitivno ili negativno. Anti-lukizam bi, u tom slučaju, bila liberalna doktrina, međutim u neoliberalnom hiperpotrošačkom društvu postoji samo jedan zakon – zakon profita, te doktrine diktiraju razvijene industrije. Samim tim, lukizam, iako potpuno suprotan liberalnim načelima, u liberalnom društvu ostaje dominantan pod uticajem modne i kozmetičke industrije, najčešće maskiran u koncept ”zdravog života”. Stavros je taj lukizam osetio na svim osnovama. Na prvom mestu, zgražavanje i čuđenje što je on uopšte tu, pored mladih teretana batica, oslikava internalizovani lukizam. Čak i oni kojima je to kul, prepoznaju njegovu pojavu kao incident, čime osvešćuju postojanje matrice po kojoj se prosto ne očekuje da se tako nešto dogodi. Stavros je osvojio simpatije publike, međutim to treba uzeti sa rezervom jer u velikoj meri ne predstavljaju odstupanje od lukizma, već senzacionalističko uživanje, slično uživanju u cirkuskoj tački ili u nastupima drag kraljica. Isto kao što oduševljavanje Končitom nije smanjilo transfobiju, ni oduševljavanje Stavrosom ne ljulja temelje lukizmu. Nakon proglašenja, mediji su preneli informaciju da je drugi kandidat, zgodni batica, odneo pobedu i izludeo masu, a Stavrosu je javljeno da je diskvalifikovan zbog toga što donji veš nije obukao kako treba. Naime, učesnici izbora u jednom momentu treba da se pojave u donjem vešu, a ne predviđajući da će se ikada desiti da se toliko krupna osoba prijavi na takmičenje bili su samo mali brojevi. Stavros se snašao i pojavio se noseći gaće na glavi, što je iskorišćeno kao osnov za diskvalifikaciju. Stavrosov incident u medijima je potpuno izbrisan.
Na najčešćem udaru lukizma su žene i gej muškarci. Feminizam već dugi niz godina vodi borbu protiv lukizma, a verovatno najpoznatiji tekst koji je, po mnogima radikalno, a zapravo potpuno realno, za kreatore lukizma targetirao masovne medije je ”Mit o lepoti” Naomi Volf. Gej kultura pak neguje kult tela, a za osobe koje imaju određen tip tela vezuju se mnogi stereotipi, najčešće oni vezani za seksu- alnu ulogu. Tako će napucane teretana strejtluk batice biti prepo- znate kao aktivci, dok će mršavi gejevi sitnije građe biti etiketirani kao pasivni.
U jednom član- ku od pre par godina Brian Moylan putem ”Vodi- ča za sve gej muškarce” klasifikuje ove stereotipe u razne kategorije kao što su sitni i vitki Twinks, kru- pni Bears, na sport orijentisani Gay Jocks, Gay-Listers snobovi i drugi. Ono što je karakteristično za ovaj duhoviti tekst je to da na osnovu tipa tela ili osobina klasifikuje celokupnu gej populaciju u nekoliko kategorija. Naravno, preklapanja jesu moguća i naravno da su ovakvi treshy tekstovi nerelevantna literatura, ali su indikativni za preispitivanje sopstvenih stereotipa pri sticanju prvog utiska o nekome i čitajući ih primećujemo neke obrasce našeg razmišljanja koji nam postaju smešni. Koliko poznajete vitkih twink likova opsednutih modom i Lejdi Gagom ili napucanih sport batica koji su ponosni na to što se ”ne izvaljuju” i traže samo one koji ”nisu na sceni”? A koliko tek poznajete snobova koji se friziraju kod celebrity frizera, rade u PR-u, advertajzingu ili medijima i druže samo sa starletama i drugim ”zvezdama”? A sa koliko tek predrasuda pristupamo tim ljudima i onima koje identifikujemo sa njima, unapred pretpostavljajući na osnovu njihovog izgleda sve o njihovom karakteru i osobinama? Koliko i da li uopšte razmišljamo izvan matrice?
Piše: Nemanja Marinović
