Popularni diskurs pogrešnog tumačenja zloupotrebom autoriteta i straha nasuprot kontekstu biblijskog narativa međuljudskih odnosa i odnosa prema siromašnima, potrebitima i potlačenima
Prošle godine imali smo prilike da čujemo pročitamo reči izvesnog crkvenog „velikodostojnika“ izjavljene povodom najavljivane Parade Ponosa. U ovoj izjavi provukli su se svakakvi stavovi koji su servirani zdravo za gotovo. Nije se čula niti jedna reč kritike na račun izraženog „crkvenog“ učenja. Crkva je učinjena nečim od ljudi stranim, nečim nadpostojećim, nečim samodovoljnim. Posle su se izvesni drugi crkveni „velikodostojnici“ ogradili od ove izjave izjavivši da je ova lični stav, a ne stav Sinoda SPC, koji u ustrojstvu SPC jedini ima pravo donošenja odluka, niti Sabora, koji jedini ima pravo donositi zvanična crkvena učenja.
No, bez želje da ulazim u crkvenu politiku, vratiću se na ono što navedoh na samom početku – Sodom i Gomora. Podsetiću na reči ove izjave, koja je duboko potresla osećanja mnogih koji sebe smatraju delom SPC-a, „telom“ te verske zajednice, koji se nikako nisu mogli identifikovati sa izjavljenim.
…tzv. „Povorka ponosa“, ustvari povorka srama, povorka Sodoma i Gomore (…) Sodom i Gomora su u drevna vremena sami sebe uništili, sagorevši u sumporu i ognju, upravo zato što su pretvorili prirodno upotrebljavanje muškog i ženskog u protivprirodno, samouništavajuće.
I tako se vratismo na vekovnu priču o Sodomu i Gomori. Zanimljivo je što je plejada učenjaka ovaj biblijski događaj (mit?) i njegov odnos sa ostatkom Svetog Pisma dekonstruisala nebrojeno mnogo puta. Jedino to saznanje nikako da dođe do ušiju naših „velikodostojnika“. Kod nas se, iz nekog razloga, ne propoveda biblijska dekonstrukcija, analiza, već samo nekakva letargična mitologija kao plod odrastanja na bajkama braće Grim, Hansa Kristijana Andersena i, delom, ruskih narodnih bajki.
Navešću ovde samo ukratko: Sodom i Gomora (1. knjiga Mojsijeva, ili knjiga Postanja, glava 19) nemaju nikakve veze sa upražnjavanjem konsenzualnog seksualnog čina, bilo heteroseksualnog, bilo homoseksualnog. Čitava priča se vrti oko toga da je „greh“ stanovništva Sodoma i Gomore bio (pominju se dva grada, mada se događaji u drugom – Gomora niti jednog trenutka ne pominju!) potpuni nedostatak milosti i pomoći bližnjima. Biblijske reference su brojne o ovome. „Gresi“ Sodoma i Gomore su gordost i neljubaznost/negostoljubivost. Bilo tekstualno/semantičkom analizom, bilo istorijsko-kontekstualnom analizom, bilo uporednom analizom sa ostalim tekstovima – starozavetna teologija nigde ne pominje homoseksualnost kao greh Sodoma i Gomore. A seksualni čin koji se (možda!) pominje kao pokušan u ovoj priči bi u ovom slučaju bio pokušaj grupnog silovanja. Rekoh možda, jer ne postoji opšta saglasnost oko toga šta predstavljaju reci „da ih poznamo“ (pitanje koje se produbljuje semantičkom analizom starohebrejskih reči koje u izvorima stoje na ovom mestu).
Prorok Jezekilj o Sodomu i Gomori piše: „Evo, ovo beše bezakonje sestre tvoje Sodoma: U ponosu, u izobilju hleba i bezbrižnom miru beše ona i kćeri njene, a ne pomagahu siromahu i ubogom“ (Jezekilj, 16:49)
Prorok Isaija: „Da nam Gospod nad vojskama nije ostavio malo ostatka, bili bismo kao Sodom, izjednačili bismo se s Gomorom. Čujte reč Gospodnju, knezovi sodomski, poslušajte zakon Boga našeg, narode gomorski! (…) prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenog, dajite pravicu sirotoj, branite udovicu.“ (Isaija 1:9-17)
Priča je smeštena u vreme Avraama, prvog „patrijarha“ (odnosno pretka, sa kojim počinje Božji savez sa Judejcima, jevrejskom zajednicom). Međutim, ideja vezivanja Sodoma i Gomore za seks i seksualnost je nastala mnogo, mnogo vekova posle ove priče, tj. posle života i samog Hristosa. Ideja je „novovekovna“ i vezana je za životne okolnosti pod kojima su neki razumevali (pogrešno) ovu naraciju. Kao sasvim, čini mi se, dovoljan argument protiv toga jeste sam taj tekst, dva-tri stiha posle uništenja ovih naselja, koji se odnosi na Lotove ćerke. Lot je, podsećam, jedini koji se sa svojom porodicom, po priči, spasao od uništenja i otišao je iz grada. Dakle, Lotove ćerke, pošto su zaključile, budući da su i njihovi obećani muževi zajedno sa ostalim stanovništvom Sodoma izginuli, da nema ko da „dođe k njima“ – napiše svog oca i obe su spavale sa njim, i od toga, po ovoj priči, obe i zatrudnele (stihovi 31-36). Dakle, spasli se incestočinci.
Ima i drugih starozavetnih referenci o Sodomu i Gomori: pominju se kod proroka Amosa, u 5. Knjizi Mojsijevoj (Ponovljeni Zakoni), kod proroka Jeremije i drugde. No, da ne bih bespotrebno širio ovu priču, zadržaću se na gore pomenutim, i tu ću stati.
Kao zaključak parafraziraću jednu staru izreku: (vađenjem iz konteksta i veštom demagogijom, prim. aut.) i đavo bi Bibliju mogao da tumači za svoje potrebe. Ono što je bitno da kao poruka prevladava čitavim verskim iskustvom jeste osnovna poruka Isusova – mir, poštovanje, milost i, nadasvim, ljubav. Ako se bilo koja reč, pokušaj tumačenja, poruka ili beseda iz sveukupnog etosa hrišćanstva pokušavaju izvući kao suprotni ovom – to je a priori netačno, neispravno i ne može biti.
Piše: Pavle J.
