Iako u Srbiji verovatno nema onih koji još veruju u ideale političara, njihovu postojanost i principijelnost, desi se da čak i poslovična politička pragmatičnost – ona zbog koje se čovek odriče sopstvenih principa, vrednosti i suštine – bude prevaziđena. Premijerka Ana Brnabić, čiji je dolazak dočekan s radošću u delu javnosti, u svom je dosadašnjem mandatu imala više takvih trenutaka. Za manje od godinu dana, ona je uspela da izneveri i LGBT zajednicu koja je od nje kao lezbejke mnogo očekivala, i one koji su se radovali ženi na čelu Vlade, pa i one koji su se uzdali u njen navodni menadžerski dar. Ipak, kada su u pitanju bazične vrednosti, premijerka je do sada najveći autogol dala u intervjuu londonskom “Ekonomistu”, objavljenom početkom godine.

Jedno od brojnih pitanja bilo je šta bi rekla ruskom predsedniku Vladimiru Putinu kada bi sa njim pričala o pravima manjina i gej osoba, odnosno šta bi ga pitala povodom njegovih stavova o toj temi. Sad već uobičajeno nespretna u komunikaciji s medijima, srpska premijerka izgovorila je sledeće: „Odlično pitanje. Ne znam, razmislila bih o tome kada bih ga srela. Ne znam ni da li bismo uopšte pričali o tome. Ali, ne zaboravite da ima i EU zemalja koje nemaju baš pozitivan stav prema manjinama i koje ne postupaju dobro sa manjinama“.

Na konstataciju novinarke da „ipak nema mnogo EU zemalja“, ili pre da ne postoji nijedna, čiji lideri o gej osobama govore kao što to čini Putin, premijerka je samo konstatovala da je „to tačno“.

DOMAĆA RECEPTURA

Odgovarajući na pitanje „Ekonomista“, premijerka je zapravo pribegla receptu koji redovno primenjuje na „domaćem terenu“, a koji joj ovde najčešće i uspeva – pre svega zbog neobaveštenih, ili novinara nesposobnih, odnosno nedovoljno smelih da postave potpitanje. Konstatacijom da je to „odlično pitanje“, najpre je pokušala da „opusti“ novinarku i spreči je da nastavi istim putem, što je „trik“ koji (baš poput onih „drago mi je da ste me to pitali“, ili „hvala Vam na tom pitanju“) jednostavno ne prolazi kod ozbiljnih novinara. Ali, to je ovde najmanje važno i pokazuje samo i jedino da premijerka ima prilično staromodne medijske savetnike.

Posle toga, iako joj je pitanje bilo „odlično“, čitav odgovor bio je politička katastrofa. Kao deklarisana i autovana lezbejka, kao osoba čiju je seksualnu orijentaciju na početku njenog mandata u Vladi akcentovao tadašnji premijer lično – Brnabić jednostavno nije smela sebi da dozvoli da kaže kako ne zna da li bi s Putinom razgovarala o LGBT pitanjima.

U praksi, teško je očekivati da bi ta tema zaista došla na red ukoliko bi se Brnabić srela s Putinom: polu-podanički položaj koji naši političari zauzimaju u kontaktu s ruskim funkcionerima, Putinov poslovični autoritet, ali i pozicija Srbije u odnosu na Rusiju, samo su neki u nizu razloga zbog kojih se Brnabić ne bi usudila ili ne bi stigla da pomene problem ljudskih prava. Ipak, da je veštija političarka, ona je svakako mogla da malo „izvrda“, da kaže nešto, a da se ne obaveže. Mogla je da istakne kako je to jako važna tema koju bi pokušala da plasira tokom susreta, da se zalaže za poštovanje ljudskih prava i da će dati sve od sebe kako bi uspela da s Putinom o tome popriča, itd. Ovako, ona se u startu ogradila od teme i problema – što bi, čak i da nije pripadnica LGBT zajednice, bilo poražavajuće.

Veliko finale i najskandalozniji deo premijerkine izjave jeste podsećanje da i u EU ima država koje nemaju pozitivan stav prema manjinama i koje s njima ne postupaju dobro. Kao i u nizu drugih situacija, Ana Brnabić pokazala je da o temi o kojoj govori ili ne zna dovoljno, ili namerno plasira neistine: jer, kako bi drugačije mogla da se objasni takva izjava? Čak i ukoliko bi pokušala da se izvuče i da objasni kako nije mislila na LGBT manjinu, već na manjine kao takve – etničke, religijske i ostale – ono što je izgovorila uopšte ne odgovara realnosti. Jer, i predstavnici onih država koje ne gledaju baš najbolje na npr. izbeglice, o tim manjinama ne govore ni izbliza onako kako Vladimir Putin, kad god ga pitaju, govori o LGBT osobama.

STRAH, UŽAS I PANIKA KOD DECE

Čak i ukoliko ni ne pomišlja da s Putinom ikada porazgovara o LGBT problemima, Brnabić je svakako mogla da iskoristi priliku i istakne da se kao lezbejka, kao žena, pa i kao osoba građanske provinijencije, protivi zakonskim aktima koji promovišu homofobiju i krše ljudska prava LGBT ljudi. Ona to nije učinila, iako joj je sigurno vrlo dobro poznato šta ruski predsednik misli o gej osobama (pa tako i o njoj samoj), ali i kakav je zakonski akt kao predsednik potpisao.

Rusija je i inače država s visokim stepenom homofobije, država u kojoj je ubijeno više prominentnih gej aktivista, u kojoj se pitanje održavanja Prajda više i ne postavlja, gde se homoseksualci redovno prebijaju i targetiraju.

Ono po čemu je vrlo specifična jeste ipak „Zakon o zaštiti dece od informacija koje negiraju tradicionalne porodične vrednosti“, ili popularnije „Zakon o propagandi“. Ovaj zakon, usvojen u junu 2013. godine, zabranjuje bilo kakvo „promovisanje“ LGBT prava, distribuciju materijala „koji bi mogli da izazovu strah, užas i paniku kod dece“ (što između redova podrazumeva i LGBT materijale), dok mediji moraju jasno da naznače sadržaje koji „promovišu homoseksualne sadržaje“. Zabranjeno je, kako se navodi, sve što „izaziva interesovanje“ prema „svim formama ne-tradicionalnih seksualnih predispozicija“ ili „iskrivljenih ideja o jednakosti između tradicionalnih i ne-tradicionalnih seksualnih veza“. Za kršenje ovog zakona predviđene su visoke novčane kazne, a stranci koji ga prekrše mogu da budu čak i deportovani.

U jednoj od sjajnih analiza, koju posvećuje homofobiji u Rusiji, Dojče Vele navodi da „ovaj zakon rusku gej zajednicu dovodi u opasnost od pretnji, zastrašivanja, ponižavanja i nasilja, iako istopolne veze ostaju formalno legalne“. Nemačka agencija dalje ističe da je zakon doprineo širenju homofobije i učinio da „javne izjave protiv gejeva i lezbejki donose političke poene, naročito među konzervativnijim glasačima, koji to ne vide kao homofobiju, već kao promovisanje tradicionalnih vrednosti i zaštitu dece”.

Niko ne može od Ane Brnabić da očekuje da menja Putinove stavove ili na bilo koji način utiče na rusku politiku po bilo kom pitanju. Niti joj je to posao, niti joj je dozvoljeno, niti bi to mogla – čak i da hoće.

Međutim, ono što je jasno jeste da osoba koja je na početku ministarske karijere promovisana kao LGBT osoba, u čijoj je političkoj biografiji taj privatni podatak postao „tačka prepoznavanja“ i deo imidža, ne može tek tako da prelazi preko pitanja o statusu LGBT osoba u ovoj ili onoj državi. Da je javnosti ostalo nepoznato da je lezbejka, da je i pre premijerske fotelje isticala kako je ljudska prava ne zanimaju, a da o LGBT osobama misli sve najgore ili ne misli ništa – odgovor koji je dala „Ekonomistu“ bio bi bar delimično prihvatljiv.

Ovako, on predstavlja jasan pokazatelj da su Ana Brnabić i oni koji su je postavili na premijersku poziciju, zloupotrebili njenu seksualnu orijentaciju, kako bi Vlada delovala modernije i liberalnije, a da iza toga nije bilo ni naznaka namere da se promovišu ne samo LGBT prava, već i ljudska prava uopšte.

Trenutno, a naročito posle izjave „Ekonomistu“, ispada da je najveći doprinos Ane Brnabić LGBT zajednici to što je na Paradi ponosa mahala zastavicom duginih boja i što se sve češće javno pojavljuje s partnerkom. Da li je to dovoljno u državi u kojoj homofobija suvereno vlada već decenijama, u kojoj su LGBT ljudi diskriminisani na mnogo načina, a u kojoj se i na sam pomen istopolnih brakova polovini nacije diže kosa na glavi? Da li je to dovoljno od žene koja bi, kao deklarisana lezbejka, trebalo da drži makar do sebe, ako ne i do drugih? Da li je to borba za ravnopravnost i ideju jednakosti, ili čisti politički oportunizam?

Odlična pitanja. Na koja je odgovor potpuno jasan.

TAKO JE GOVORIO PUTIN

Intervju za Asošijeted Pres, 2013.
O gej populaciji u Rusiji: “Uveravam vas da radim sa ovim ljudima, nekad im dodelim državne nagrade ili odlikovanja za dostignuća u raznim oblastima. Imamo apsolutno normalne odnose i ne vidim ništa neobično tu. Kažu da je Petar Ilič Čajkovski bio homoseksualac. I istini za volju ne volimo ga zbog toga, ali bio je veliki muzičar i svi volimo njegovu muziku, pa šta?”.

Intervju za BBC, 2015.
O homoseksualnosti i muzici: “Ne znam da li se homoseksualci rađaju ili to postaju tokom života. To nije moja sfera interesovanja, niti sam kvalifikovan da na to pitanje odgovorim. U Rusiji biti gej nije zločin. Imamo zakon, pažljivo me slušajte, o zabrani propagiranja pedofilije i homoseksualnosti. O tome se pričalo i u parlamentu, oni mogu da rade šta žele, ali, znate, ruski narod ima svoju kulturu i tradiciju. Zakon koji je usvojen ni na koji način ne remeti prava homoseksualaca. Homoseksualci se ne mogu osećati u podređenom položaju u Rusiji. Evo, na primer, Elton Džon je vrhunski muzičar, sjajna osoba i milioni ljudi u Rusiji vole da slušaju njegove pesme, bez obzira na njegovu seksualnu orijentaciju”.

Intervju sa Oliverom Stounom, 2017.
Odgovor na pitanje šta bi uradio ukoliko bi morao da se u podmornici istušira sa gej muškarcem: “Pa, ne bih baš voleo da se tuširam s njim. Zašto bih ga provocirao? Ali, znate, ja sam i majstor džudoa”.

Intervju sa Oliverom Stounom, 2017.
O gej brakovima: “Moja je dužnost da sprečim sklapanje gej brakova. Kao predsednik, obavezan sam da zaštitim tradicionalne porodične vrednosti…U istopolnim brakovima ne rađaju se deca, a bog je odlučio i mi moramo da vodimo računa o stopi priraštaja u našoj zemlji. Moramo da osnažimo porodicu, ali to ne znači da bi iko trebalo da bude proganjan zato što je gej”.

Intervju sa Oliverom Stounom, 2017.
Tokom neobaveznog ćaskanja o raspoloženju: “Nisam žena, pa nemam ni loše dane…Ne bih da uvredim bilo koga, ali to je jednostavno prirodni poredak. Postoje određeni prirodni ciklusi”.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.