Roman Bojana Krivokapića, koji smo u prošlom broju predstavili u duplom prikazu ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu, ali, na našu žalost nije pobedio. Uprkos tome, knjiga je dobila veliku vidljivosti, što će uticati da do većeg broja čitalaca dođe ova izvanredna priča.
Vaš roman prvenac je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Da li ste očekivali takav uspeh?
Nisam. Iznenadio me je i obradovao taj uži izbor. Pomogao je da više ljudi čuje za knjigu, dao joj je vetar u leđa.
„Proleće se na put sprema“ je posle srpskog doživelo i bosansko izdanje, a veoma su posećene i Vaše promocije u zemljama bivše Jugoslavije. Kako ste doprli do, da tako kažem, „inostrane“ publike?
To biste morali da pitate čitaoce i čitateljke. Oni su domaća publika, po svemu, nema tu inostranog ni u tragovima. Dok sam pisao roman, nisam razmišljao da li će se i kome dopasti. No ipak, želeo sam da knjiga dobije nekakav život, da je bude po knjižarama, da ljudi znaju da postoji. Mislim da je to želja svakog pisca, život knjige, a ne da ostane po kojekakvim kutijama i budžacima. Posle Red boxovog izdanja, nakon nešto više od četiri meseca, roman je doživeo i Buybookovo izdanje, što znači da se danas može kupiti u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Deo želje mi se ostvario.
Vaša zbirka priča „Trči Lilit, zapinju demoni“ pobedila je na javnom konkursu Narodne biblioteke iz Kikinde iako je pisana i na ekavici i na ijekavici. Kasnije je ova knjiga dobila nagradu „Edo
Budiša“ koju dodeljuje Istarska županija. Da li ste imali problema zbog ove jezički neujednačene knjige budući da živimo u zemljama jezički polupismenih čistunaca kojima je važnija forma od suštine?
Knjiga je pisana na standardima i dijalektima lingvistički istog jezika, kojima ne treba prevod da bi se međusobno razumeli. Ne razume samo onaj ko neće da razume. A to onda nije pitanje jezika, već stava. Nekad jednostavno glupog stava, a nekad promišljenog i opasnog. Pomenute nagrade, kao i četvrto izdanje knjige koje je u najavi, svedoče da je tih tzv. čistunaca ipak manje, a da je više čitalaca koji se ne pecaju na frktanje pomenutih. Čitalaca koje zanima književnost. Ja volim jezik i uživam u pisanju, a pisanje je istraživanje, kako samog jezika, tako i konteksta i okolnosti koji utiču na njega. Ne pristajem na politike čišćenja i razdvajanja jezika.
Srpski, bosanski, hrvatski, crnogorski… jesu varijante istog jezika ili su u pitanju sasvim različiti jezici?
Lingvistički gledano – u pitanju je jedan jezik, politički pak posmatrano – to su četiri standardna jezika.
Čitajući roman „Proleće se na put sprema“ nisam mogao da se otmem utisku da se sa setom osvrćete na život u bivšoj Jugoslaviji. Vi se rođeni 1985. godine. Da li mogu da kažem kako ste „tako mladi, a već jugonostaligičar“ ili je samo u pitanju emotivan odnos prema sopstvenom detinstvu kao svojevrsnoj zemlji iz bajke u koju više niko od nas ne može da zakorači osim kroz sećanja?
Nije to samo bajka. Postoje i činjenice. Jugoslovenski socijalizam je neodvojiv od antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu, od opismenjavanja velikog dela stanovništva, unapređenja položaja žena u društvu, uspostavljanja kulture imanja godišnjih odmora, priče o sigurnijem i slobodnijem životu u kojem se manje brinulo da ćeš ostati bez krova nad glavom, da ćeš crći jer ne možeš da platiš lečenje. Mogao bih nabrajati dalje. Ne bih rekao za sebe da sam jugonostalgičar, iako nemam problem da mi se prilepi i ta etiketa. Pre bih rekao da sam neko ko voli ljude i želim da nam svima bude bolje, koliko god to nekima isprazno zvučalo. A nije isprazno želeti da budemo ravnopravniji, da nam se ne uskraćuju prava za koja su se ranije generacije izborile, da živimo dostojanstvenije od ove bede u kojoj smo u poslednjih više od dvadeset godina, i u koju tonemo sve dublje.
Teško je, naročito za ljude koji Vas ne poznaju, odrediti granicu gde prestaje stvarnost, a počinje fikcija. Čini se da na trenutke iskoračite iz uloge pripovedača kako biste direktnije rekli šta mislite o određenim temama. Bavite se i aktivizmom, pa mi se čini kao da u nekim trenucima aktivista nadvlada pisca. Koliko se junak Vašeg romana Gregor razlikuje od Bojana? Kako odrediti granicu između vas dvojice?
Granica je vrlo jasna, Gregor je lik u romanu, ja sam Bojan. Nakon objavljivanja prve knjige shvatio sam da će najčešće sve što napišem neki čitati kao moje lične priče. Dnevničke zabeleške. Ispovesti. Možda jednom stvarno sednem i ispovedim se javnosti. Sručim u tekst sve. Za sad mi tako nešto ne pada na pamet, jer ne vidim zašto bi to ikoga zanimalo. Autobiografsko u književnosti shvatam ne kao nešto nužno lično proživljeno, već nešto što me se na različite načine tiče, što me kopka, tišti. U tom smislu je sve što sam napisao autobiografsko. A kako je jezik u ideologiji, tako je i svaki tekst politički. Nema apolitične književnosti. Postoje samo pisci i spisateljice koji veruju u ispraznu i besmislenu priču da književnost ne treba da ima veze s politikom.
Junak Vašeg romana kroz razgovore sa raznim ljudima pokušava da ih, uprkos očitim ideološkim (i civilizacijskim) razlikama između njih, razume ili, makar, sasluša. Da li bi gomila problema i nesuglasica bila lako ili lakše rešena kada bi ljudi, vreme koje troše na pronalaženje razlika, utrošili na razumevanje i slušanje, da tako kažem, „druge strane“?
Gregor se u ovih sto pedesetak strana knjige naslušao najrazličitijih priča, i onih koje ga se tiču, i onih koje ga, naizgled, ne dotiču. Ali on uporno sluša, pohranjuje te priče u škrinju sećanja, ne da im da iščile. Pokušava da ih razume, tako rasparčane. Svojim činjenjem on pokušava da razume kontinuitet, da nije sve od juče i da se ne završava sutra. Dakle, kultura imanja kontinuiteta, nasuprot blaženoj nesvesti o onome što nam je prethodilo, i što nam sledi. A to sa tzv. drugom stranom – mislim da smo češće sa iste strane, samo što to ne vidimo, i ne čujemo. Od nesnosne buke koju prave oni koji bi da nas drže u strahu i neprijateljskoj atmosferi.
Dosta putujete po regionu. I Vaš roman „Proleće se na put sprema“ je nastao zahvaljujući rezidencijalnim boravcima za pisce u Rijeci, Tirani, Pazinu i Gotlandu. Šta spaja balkanske narode, a šta ih razdvaja?
Što sam stariji, sve manje primećujem narode, a sve više vidim ljude. Srećem sve više dobrih ljudi. Upoznajemo se, povezujemo, sprijateljujemo. Neki će reći: to su „uski krugovi“, to je branša, to nije realnost. A ja mislim da je realnost baš to, malim koracima, jedni s drugima – u sretniji i bolji život. I tu onda nema narcizma, a razlike su, kao i sličnosti, sastavni deo života.
Da li je generacija rođena u SFRJ, odrastala u krvavim devedesetim i kroz turbulentnu tranziciju, neka vrsta izgubljene „međugeneracije“ koja je osuđena da luta i da se nikada zaista ne ukotvi i ne prihvati nova pravila igre i realnost?
Ne volim odrednice tipa „izgubljena“ ili „pregažena“ generacija. Svaka generacija se suočava sa različitim izazovima i preprekama. Generacija kojoj pripadam treba da vidi šta će sa nadirućim neoliberalnim kapitalizmom koji nemilosrdno gazi sve pred sobom, koji ljudsko biće hvata za gušu i ne pušta. Koji diktira imperativ zdravlja, brzine i uspeha. Istrebljuje sve koji nemaju dovoljno snage da isprate zadati tempo. I to vidimo na svakom koraku, na kasi u supermarketu, u domu zdravlja, u privatnom i nevladinom sektoru. To čujemo od vladajućih elita. Ako posustaneš – gotov si. Ljudi žive u strahu da neće moći da ispune normu.
Radnja Vašeg romana se u dobroj meri dešava tokom osamdesetih i devedesetih. Koliko je to generacijski roman i koliko mlade ljude danas zanima šta se dešavalo pre dvadeset i trideset godina kada oni nisu bili ni rođeni?
Iako su politike revizionizma sve jače, jer dolaze od gore, a gore je moć – mislim da paralelno dolaze generacije koje ne pristaju na taj teror: zamenjivanje teza, obrtanje i izvrtanje uloga u bližoj i daljoj istoriji, to da te neko konstantno pravi budalom. A i postoje živi svedoci, postoje dokumenti, dokazi. Mislim da mladima danas mnoge stvari nisu jasne, a to je dobro, jer postojanje pitanja otvara mogućnost za saznavanje i razumevanje. Sve je više mladih, a to daje nadu, koji u pokušaje razumevanja jugoslovenske i postjugoslovenske prošlosti, uvode i klasnu perspektivu. Shvataju da identitarna priča koja im/nam je servirana ne može da objasni mnoge nedoumice i probleme, a da je, tu identitarnu priču, zvanične politike uporno forsiraju. (Mladi) ljudi vide da tu nešto nije kako treba.
Glavni junak romana „Proleće se na put sprema“ želi da plete, pleše i voli. Kako, zaboga, sprovesti ovaj podli gej plan u patrijarhatnom svetu mačo Srbije?
Pletenjem, plesanjem i voljenjem.
Razgovarao: Milan Aranđelović
