Neznano koliko puta naglašavano je kako neophodna pomoć i dopuna potpuno obesmišljenom i jednoličnom redovnom bioskopskom repertoaru poslednjih godina redovno stiže u vidu filmskih revija i festivala. I dobro je što je tako. Barem u ovom našem sokaku. Tako smo ovog proleća u okviru dve sasvim raznorodne filmske prigode imali prilike da pogledamo dva zapažena (vreme će pokazati, ali verovatno i značajna) ostvarenja iz domena queer filma – filmove Tri muškarca i onaj četvrti i Velika sreća.

Tri muškarca i onaj četvrti (4th Man Out) tako je prikazan u okviru prvog izdanja Comedy Festa, festivala posvećenog svetskoj filmskoj komediji, koji se tokom maja odigrao u nekoliko gradova Srbije i Crne Gore, i tom prilkom je Beogradu u goste stigao Parker Young, tumač jedne od dve glavne uloge u pomenutom filmu. Tri muškarca i onaj četvrti u prethodnih godinu dana obišao je sve iole viđenije festivale LGBT filma i gotovo na svakom od njih osvojio par glavnih nagrada, što ni ne čudi imajući u vidu da je reč o ostvarenju koje vidno odudara od dominantne ponude u tom domenu i koje upadljivo odskače od proseka LGBT filmova u onom najbitnijem – kvalitativnom smislu. S tim u vezi, može se reći da je ovaj film časni izdanak one fele queer filmova koji se preporučuju na osnovu filmskih kvaliteta i koje sa lakoćom uspevaju da načine značajan iskorak put recepcije i publike koja stiže i van vazda uskih i ograničavajućih LGBT okvira.

Na planu zapleta Tri muškarca i onaj četvrti utemeljen je na jednostavnoj zamisli – priča prati dinamiku unutar grupe četvorice dugogodišnjih i bliskih prijatelja u ranim dvadesetim u trenutku kada se jedan od njih (muževni automehaničar) autuje. Već tu se jasno nazire posebnost ove priče i ovog dela, jer autori (reditelju Andrewu Nackmanu i scenaristi Aaronu Danciku ovo je prvi dugometražni igrani film) ključni oslonac ovog filma na tematskom-motivskom polju traže u prikazu turbulencija koje jedno takvo iznenadno priznanje izaziva po dinamiku jedne čvrste grupe sa jasno postavljenim odnosima i oveštalim kodovima međusobnih odnosa. Kako zabune ne bi bilo a i da vas ne bismo zastrašili ozbiljnošću upravo izrečene dijagnoze, Tri muškarca i onaj četvrti od početka do kraja ostaje čvrsto postavljen u okvirima komedije naravi. Uz to, simpatične, prijatne i dobronamerne, dovoljno efektne i povremeno prilično zabavne i duhovite komedije naravi.

ČITAJTE:  Gej mačizam: Gej mačo likovi u TV serijama

Osim toga, ovaj film većim delom prati sve normative LGBT komedije sličnog tona i opsega, te pokazuje zadovoljavajući potencijal da funkcioniše i bude vrednovan kao prvenstveno queer film. Sve pomenuto, naravno, ne znači da je u pitanju filmsko delo bez (krupnijih) nedostataka – na prvom, mestu stoji da autor ovog filma odveć oprezno prate mustru sličnih i starijih ostvarenja u okviru filmske komedije, a brzo biva evidentno i da je humor koji prati i predstavlja značajnu podršku i ukras ovoj priči ipak dominantno preovlađujućeg sitkomskog tipa, što povremeno stupa u koliziju sa filmičnošću ovog konkretnog ostvarenja. Osim pominjane derivativnosti na polju postavki i autorskih izbora, ostaje i utisak da Tri muškarca i onaj četvrti negde u završnoj rolni u potpunosti upada u kalup tipskog i očekivanog, ponajpre u aspektu razrešenja i evolucije odnosa između likova. Srećom po film, tu su i prijatan opšti ton, fin ritam i sasvim zadovoljavajuća glumačka saigra koji pri podvlačenju crte dovode do neporecivo pozitivnog utiska o ovom ostvarenju ukupno uzev.

S druge strane, nemačko dokumentarno ostvarenje Velika sreća, prikazano na ovoprolećnom Beldocsu, donosi naglašeno ozbiljan ton, ozbiljne autorske pretenzije i naglašeni arthouse pečat, a sve to u priči koja prati mlađeg muškarca, povremenog glumca, naslednika značajnog porodičnog bogatstva, koji uživa u blagodetima života u ekonomski relaksiranim okolnostima, svako malo platonski zaljubljujući se u muškarce koje sreće i sa kojima mu se ukrštaju staze… a sve to pod teretom života i blizine srednjeg doba sa Daunovim sindromom. Autorsko-rediteljska trojka (Kirsten Burger, Mikko Gaestel, Johannes Müller) koja stoji iza ovog zbilja osobenog i neospornog umetnički uspelog ostvarenja mirnim ritmom i uz podosta lako primetnog autorskog samopouzdanja na upečatljiv način tvori uzbudljivo i uznemirujuće ostvarenje o pošasti života pod bremenom usamljenosti i pod senkom straha od samoće kao krajnjeg sudbinskog ishodišta, pritom mudro pozicionirajući jedinstvenu i osebujnu pojavu Mirca Kuballa u samu žižu ove priče. Velika sreća u krajnjoj instanci, a nasuprot vedrom tonu koji dominira prvom polovinom ovog jednosatnog ostvarenja, u krajnjoj instanci ostavlja prilično mučan utisak ali i istovremeno pobuđuje na saosećanje i pomnije razmišljanje o svoj težini životnih okolnosti, čak i kad naoko na prvi i mahom nedovoljno poman pogled nema lako uočljive egzistencijalne tegobe.

ČITAJTE:  Merlinka festival: Kad se pomeraju sopstveni standardi

Premda pripadaju posve oprečnim domenima svetskog filma, iako je reč o možda i dijametralno suprotnim autorskim pristupima i ostvarenjima koje svoje mesto traže unutar univerzuma repertoarske komedije, odnosno, dokumentarnog arthouse filma zapadno- evropskog soja, ova dva filma ipak na kraju predstavljaju skladan dvojac jer u načelu oba kreću od sličnog korena – priče o pravu na individualnost i lične izbore i o samoći kao možda i bauku svih bauka. Ne samo quuer egzistencija, naravno.

Piše: Zoran Janković