“Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam… ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže…”

Milan Oklopdžić, Californija Blues

Ako bismo savladali ovaj jezik, kojim govori oko 1.500 pripadnika plemena Apache i Navajo, ne samo da bismo se oslobodili tereta prošlosti i budućnosti, već i lažnih obećanja. Obećanja se oslanjaju upravo na veru u budućnost, a svaki građanin je, bilo da je toga svestan ili ne, često spreman da proguta optimistične prognoze – od horoskopa do političkih govorancija na nacionalnim frekvencijama. Političke kampanje se tako temelje na želji za životom, sigurnošću i budućnošću, pa ih dobar broj građana guta, budući da čuje ono što zna, čime se stvara lažni osećaj kontrole, ili ono što ne zna, ali mu prija jer dobro zvuči. U centru takve želje za sigurnošću smešten je i strah od drugog, tačnije mržnja iz neznanja, jer je upravo drugi onaj koji se nalazi s one strane poznatog, a sve što je nepoznato automatski je i pogubno.

Dok su ovakvi strahovi u prošlosti imali funkciju, te služili da se pojedinac sačuva od predatora i drugih agresora, danas su suvišni, što znači da su prema svim očekivanjima morali da zakržljaju i otpadnu kao rep koji se više ne koristi. To se ipak nije dogodilo, pa se sve opasne ideologije i danas zasnivaju na ovakvim strahovima, a zbog toga što se uz pomoć straha najlakše manipuliše širokim narodnim masama. Recite čoveku da je nešto pogubno po njega i njegovu lozu i nema tog razgovora koji bi ga smirio i priveo zdravom razumu.

Strah od vakcina, 5G mreže, spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, nacionalnih i drugih manjina, aktivan je uvek, pa valjda zbog toga uspeva da priguši i strah od tekuće pandemije – neprijatelja koji je trebalo da ujedini sve, bez obzira na razlike. To se nije dogodilo, verovatno zbog toga što se lakše mrzi ono što može da se vidi, samim tim i pretuče. Isti izmišljeni neprijatelji nas proganjaju već decenijama, pa se iz desno orijentisanih grla i dalje čuju pokliči koji prozivaju krivce.

Upravo se to dogodilo i na protestima koji su počeli 7. jula, i nestali u tim dubokim grlima. Počeli su spontano, ali su oni koji su se okupili da izraze nezadovoljstvo zbog toga što se država prema njima ne odnosi kao prema inteligentnim bićima, brzo izgubili među nabreklim mišicama sa kojih su pulsirali krstovi.

ČITAJTE:  Gejstvo i roditeljstvo u Srbiji

Tog 7. jula sam na ulicu izašao zbog dezinformacija, Košutnjaka, Stare planine, otimanja javnih dobara i vulgarnosti koja je još više učvrstila svoju poziciju u komunikaciji između građana, onih koji su na vlasti, ali i onih koji se izdaju za opoziciju. Uprkos tome što sam se iz svih prethodnih protesta povlačio zbog homofobičnih, rasističkih i drugih pogubnih parola, osetio sam potrebu da ponovo iskažem nezadovoljstvo, a najpre zbog toga što su mi prigovori i protesti omogućili da izađem iz ormara i počnem da živim ono što bismo uslovno mogli da nazovemo „dostojanstvenim životom“. Ispostavilo se da su spontani protesti i dalje drugačiji od Parada ponosa, budući da većina radije bira ikone, krstove i govor mržnje od jednakosti i duginih boja.

Sve je počelo nekoliko dana ranije, na studentskim protestima protiv iseljavanja iz domova, kada je aktivistkinja Mina Milošević postala meta ultradesničarskih i nacionalističkih sila, a zbog toga što je tokom okupljanja apelovala na desničare koji su se pojavili sa natpisima “Nema predaje”, te sa slikama Kosova i Metohije, da ostave svoje zastave. Oni čije se glave nađu ispod ovakvih obeležja oni su koji podržavaju antimigrantske i nacionalističke politike, te ne prezaju od agresije, što su i potvrdili u onom trenutku kada su počeli napadi na aktivistkinju.
Što se više udaljavate od svoja četiri zida, računara i lajkova, to je veća verovatnoća da čujete i vidite stvarno stanje u narodu. Posle samo nekoliko minuta na protestu 7. jula zaorilo se „Vučiću, pederu“, a parolu su lako prihvatili mnogi prisutni, verovatno zbog toga što nisu pederi. Zašto ne „pederu“? Zato što peder nije negativna karakterna osobina, kao uostalom ni „pička, pizda, žena i sisica“, već pogrdna reč za pripadnike LGBTIQ populacije. U ovom kontekstu se koristi od kada je jedna navijačka pojava uletela u prenos fudbalske utakmice, zarikala ovu rečenicu, ne kao promišljeni komentar, već kao protest zbog toga što je u to vreme objavljeno da je dozvoljena Parada ponosa.

Odmah posle „Vučiću, pederu“, čulo se i „Vučiću, ustašo“, „Vučiću, Šiptare“, te „stop migrantima“, stihovi „sve su straže đenerala Draže“, ne damo svetinje“, „idite na Kosovo“ i tako u nedogled. Bilo da se radi o građanima koji zaista veruju u ono što viču, ili o plaćenim snagama, kojima je dobra organizacija i šaka dolara omogućila de brzo pojave i kompromituju okupljanje, jedno je sigurno – to su grupe ljudi koje postoje i koje su uspele da nadglasaju one koji svoje nezadovoljstvo izražavaju u tišini. Ti nasilnici su ljudi koji žive u ovoj zemlji, glasaju i prete, oni koji su došli i 2001. da tuku gejeve i lezbejke tokom prvog pokušaja Prajda, 2008. da razbijaju izloge i kradu patike jer ih boli Kosovo na srcu, te 2010. da uništavaju grad tokom Prve „uspešno“ održane Parade ponosa. Na život, kako tvrde na svojim transparentima, nema pravo niko osim njih. Mi koji smo ćutali od njih smo se razlikovali samo po zatvorenim ustima, budući da smo propustili da ponesemo svoja obeležja na kojima se traži jednakost, socijalna pravda, pretanak bespravne gradnje na Košutnjaku, zaustavljanje seče šuma i uništavanja reka. I to je naša greška, jer se borim protiv nečega, sve ređe za nešto.

ČITAJTE:  Homoseksualnost u SFRJ

Dok sam izbrojao parole, ka masi je već leteo suzavac. Budući da nisam bio dovoljno brz, gas je učinio svoje, toliko temeljno da nisam video kuda idem. Našao sam se u grupi koja je uzbuđeno deklamovala različite varijacije na „Ubij, zakolji“, u sendviču između policije i onih koje su mediji u prošlosti nazivali „našom decom“. Pokušavajući da se udaljim i od jednih i od drugih, što je verovatno bila jedina pametna odluka, jer je policija ubrzo počela sa primenjivanjem prekomerne sile koja ne bira, shvatio sam da je sve što mi preostaje povlačenje u nepoznatom pravcu – svi poznati su utihnuli.

Na protest sam ponovo došao 10. jula, ali su me povici „nož, žica, Srebrenica“ brzo uverili da tu ne pripadam. Udaljavajući se stigao sam do donjeg Dorćola, samo što to više nije bio „revolucionarni“ Beograd, već neki drugi svet – puni kafići, muzika i redovi ispred kioska sa brzom hranom ubedili su me da je ipak najviše onih koji žive u džepu u kojem važi pravilo „samo da je meni lepo“. U prostoru između nezadovoljstva i državne represije bujaju oni koji sutra idu na more, čitaju tekstove o dvoglavom teletu iz sela kod Kragujevca i pitaju „Šta ćemo sutra za ručak?“. U njihovom svetu nema gladnih i obespravljenih, drveće na Košutnjaku vene od starosti, a oni koji preturaju po kontejnerima sigurno traže ključeve od trosobnog stana koji im je ostao od babe i dede.

Ipak, nije sve tako sivo. Da neko o jednakosti još uvek brine pokazalo je udruženje „Da se zna“, koje se u otvorenom pismu obratilo premijerki Ani Brnabić, a povodom toga što nije učinila ništa po pitanju prava osoba iz LGBTIQ zajednice, kojoj i sama pripada. Možda bi bilo nerazumno da se od premijerke očekuje da se bavi problemima manjina, da sama ne šalje lažnu sliku o tome da je biti lezbijka u Srbiji normalno. Tako Ana Brnabić uživa sva ona prava koja su pripadnicima kvir manjine uskraćena, kao uostalom i svi oni koji zahvaljujući ovoj ili onoj privilegiji žive u ubeđenju da njihovo ponašanje nije bezobrazluk, već posledica okolnosti koje su svima na izvol’te, pod uslovom da su dovoljno snalažljivi da se ostvare i zarade. Takvo ponašanje je opasno na više nivoa, a najpre zbog toga što na neprirodan način zaustavlja borbu zbog koje su mnogi rizikovali generacijama unazad. Pozitivna slika za svetske medije, te vidljivost koja je važna, ali ne u ovakvim uslovima, medveđa su usluga zajednici, te lažni signal da je sve u redu.

ČITAJTE:  Čekaš li i mene?

Pozitivne primer dali su i drugi, poput Marije Lukić koja je uspela da uprkos pretnjama, zlostavljanju i neefikasnosti sudstva pobedi svog zlostavljača i postavi ga na mesto koje mu pripada, makar i na tri meseca. I možda je to najbolja poruka – krenimo od sebe, jer se boreći za sebe borimo i za druge koji nemaju mogućnost da ih neko čuje. Što je još važnije, kada se borimo za sopstvenu pravdu ne rizikujemo da stanemo rame uz rame sa onima koji su, pored političara, krivi za situaciju u kojoj se nalazimo. To nije uvek lako – priroda je uredila da osećamo žeđ, glad, umor i potrebu za seksom, potrošačko društvo da su nam neophodne nove patike, new age spiritualizam da moramo da budemo srećni, društvo je uredilo da imamo neprijatelja koji je onaj drugi što nam otima ono što je naše. Dok zadovoljimo sve te potrebe, pobedimo sve „neprijatelje“, zasitimo se i naspavamo, malo nam vremena ostaje za sve drugo. Samo da je nama lepo.

Piše: Milan Živanović

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.