Alen Ginzberg je bio američki pesnik i, tokom pedesetih godina prošlog veka, jedna od vodećih figura bit generacije kao i kontrakulture koje su usledile u potonjim decenijama. Kao iskreni borac protiv militarizma, ekonomskog materijalizma i seksualne represije Ginzberg je pravo oličenje različitih aspekata kontrakulture kao što su, na primer, ljubav prema drogama i zavisnost od seksa… sa muškarcima. Otkako je 1943. godine u sebi otkrio „planine homoseksualnosti“ Alen Ginzberg samom svojom otvorenošću prema homoseksualnom ponašanju i izražavanjem homoseksualnih osećaja i žudnji u svojim delima postaje jedna od značajnijih figura borbe za gej prava čak i pre nego što je ta borba zapravo ozbiljno i započela. Slobodnim i otvorenim pisanjem o ovoj temi ohrabrio je i druge pisce da se više ne kriju iza metafora i nagoveštaja. Slikovitim opisima gej seksa i homoseksualnosti u svojim delima bacio je rukavicu u lice zakonima protiv opscenosti, a kasnije uticao i na njihovu promenu. Suđenje izdavaču zbirke pesama u kojoj se našao i čuveni „Urlik“ zbog “distribucije knjiga sa opscenim i vulgarnim sadržajem” smatra se nezvaničnim početkom seksualne i kulturne revolucije.

Interesantno je da je Ginzberg bio član i aktivista čuvene organizacije NAMBLA (North American Man/Boy Love Association) koja se zalagala sa snižavanje dozvoljene starosne granice za upuštanje u seksualne odnose i legalizaciju seksualnih odnosa između odraslih i dece. „Napadi na NAMBLA smrde na političarenje, lov na veštice zbog profita, bes, taštinu i neznanje“, rekao je Ginzberg. „Takođe sam član organizacije NAMBLA jer volim dečake, kao i svi sa imalo čovečnosti.“

I dok Ginzberga možemo posmatrati kao „oca borbe za gej prava“ Džeka Keruaka smemo nazvati „ocem bit pokreta“. Za razliku od Ginzberga koji je rado prihvatao svaku medijsku pažnju i titulu Džek Keruak je izbegavao svetla bliceva. Razlika između njih dvojice uočljiva je i na sasvim prizemnom nivou. Keruak je bio heteroseksualac i alkoholičar, dok je Ginzberg je bio homoseksualac koji je uživao LDS i meskalin. U trenutku kada se oni pojavljuju na književnoj i društvenoj sceni ove razlike su možda bile i ključne jer je Keruak doživljavan kao neko ko „nema hrabrosti“ da bude drugačiji. Biti bitnik ili hipik podrazumevalo je i biti beo, nadrogirani gej muškarac što je savršeno odgovaralo opisu onoga što je Ginzberg bio. I upravo zato je Ginzberg u to vreme bio veoma popularan dok je Keruak u velikoj meri anatemisan od strane vernika pokreta. Otuđen i distanciran od strane pokreta čijem nastanku je znatno doprineo Keruak postaje još jedan revolucionar kojeg je pojela sopstvena revolucija.

Uprkos ovim (i nekim drugim) razlikama Ginzberg i Keruak bili su dobri prijatelji koji su, pre svega, brinuli jedan za drugoga, međusobno se pomagali i podržavali na samim počecima njihovih karijera u vremenu kada su tek morali da se probiju na vrh književne scene.

O njihovom prijateljstvu i međusobnim odnosima svedoče i pisma koja su razmenjivali više od dvadeset godina. Od oko tri stotine pisama koja su ova dvojica bitnika razmenjivali tokom dve decenije i koja su obuhvaćena „Sabranim pismima“ Bil Morgan i Dejvid Stanford izdvojili su manje od dve trećine u okviru knjige „Pisma“ iz 2010. godine. Za srpsko izdanje ove knjige pisma je probrao i preveo Muharem Bazdulj, a objavila ih je izdavačka kuća „Clio“.
Skraćivanjem „Sabranih pisama“ koja su ipak namenjena profesionalnim proučavaocima bitničke kulture nastala su ova „Izabrana pisma“ namenjena široj publici.

Keruak i Ginzberg su počeli da se dopisuju 1944. godine kada je prvi imao dvadeset i dve, a drugi samo osamnaest godina. Dopisivanje je trajalo dvadeset godina i, zbog rane Keruakove smrti, predstavljaju njegovu svojevrsnu autobiografiju jer se u njima oslikava gotovo ceo njegov profesionalni život.

Zahvaljujući hronološkom redosledu po kojem su pisma objavljena čitajući ih možemo da pratimo kako su se bitnici vremenom menjali i kako je tekao njihov put od anonimnosti do slave. Na samom početku dopisivanja vidimo mlade ljude, pune optimizma (ili pomodno odglumljene depresije), zaljubljene u svet književnosti čiji su deo i sami želeli da postanu. (Ne)svršeni studenti, oni menjaju partnere i partnerke, eksperimentišu sa drogama i seksom, sanjaju o putovanima i slavi. Gotovo komično deluje kada nepoznati pisac Keruak svoj neobjavljeni roman „Na putu“ upoređuje sa Džojsovim „Uliksom“, a sebe sa Dostojevskim. Međutim, kada gotovo niko od njegovih prijatelja nema lepe reči za ovaj rukopis u jednom pismu možemo da otkrijemo jednog sasvim drugog Keruaka. Očito pijanog, više od povređene sujete nego alkohola, koji u pismu iz sebe izbacuje sav svoj antisemitizam, homofobiju, netrpeljivost koju oseća prema svojim saborcima i prijateljima „zauvek“ se odričući od njihovog prijateljstva da bi već naredno pismo započeo sa „Dragi Alene…“.

Ono što tokom čitanja ovih pisama ostavlja snažan utisak jeste međusobna solidarnost. I to ne samo između Ginzberga i Keruaka već i svih drugih pripadnika bit generacije poput čuvenog Vilijama Barouza ili osobenog Nila Kasidija. Oni su spremni jedni drugima da pomognu, ne samo savetima, nego i materijalno, pozajmljujući novac, ustupajući krevete za spavanje, upoznajući i preporučujući jedni druge sa novinarima, kritičarima i izdavačima. Primetna je i razlika između dva pristupa pisanju književnosti i njenom plasiranju na tržištu. Sa jedne strane tu je Keruak koji kao „jedini način pisanja“ vidi pisanje u transu. Za njega je sve drugo proračunatost koja, još u početku, guši primarni stvaralački poriv. Sa druge strane Ginzberg svemu, od pisanja do publike, pristupa veoma promišljeno i planski.
Ginzberg koristi talas slave bit generacije da izvuče što može više koristi i popularnosti za sebe i svoje kolege po peru ili pisaćoj mašini, dok se Keruak, sa druge strane, povlači u izolaciju, čak i odbija deo autorstva na stvaranje bitničkog pokreta.

Uprkos njegovom praktičnom umu, tokom čitanja prepiske mi ne možemo da ne zavolimo Alena Ginzberga i njegov emotivni svet. Vidimo ga kao dobrog i vernog prijatelja, požrtvovanog i spremnog da razume „bubice“ svog nervoznog i manje tolerantnog na kritike kolege i da, sa velikim strpljenjem, pronalazi načine da mu pomogne da, uprkos samom sebi, uspe u svom pohodu ka vrhu književne scene. Sa druge strane Keruak ostavlja utisak samozaljubljenog i egocentričnog… hm… pisca kome je sve zapravo poza. Čak i kada konačno postigne uspeh i priznanje za kojim je tako žudeo on u pismima saopštava kako planira da se povuče iz javnosti jer je on „porodični čovek“. Kada čovek koji živi ili sa mamom ili u kolibi sa svojom mačkom sebe nazove „porodičnim čovekom“ to stvarno može da bude samo foliranje.

Budući da je u pitanju privatna prepiska koja nije bila planirana za objavljivanje, iako se Keruak šalio ili „šalio“ da bi ona jednog dana mogla imati književnu vrednost kada kaže kako će „…pet godina književne korespodencije predstavljaće u budućnosti neprocenjivo blago…“, Ginzberg veoma slobodno u njima spominje svoje (homo)seksualne zgode i nezgode. Na ovaj način možemo da pročitamo kako je Ginzberg sezonski odbacivao svoju homoseksualnost, povremeno išao i na psihijatrijsko lečenje od iste otkrivajući kako je njegova „kvir priroda bila čisti kemp“ povlačio se u provinciju, otkrivao čari heteroseksualnog života, ali se uvek vraćao svojim lepim rečima, momcima i drogama iz Njujorka i San Franciska. „Ako želiš da znaš moju pravu prirodu, ja sam trenutno jedan od onih tipova koji ide okolo i pokazuje kitu maloletnim delikventima“, piše u jednom pismu Alen Ginzberg. „Urlik“ je posvećen Karlu Solomonu koga je Ginzberg upoznao na psihijatrijskom institutu i koga su od homoseksualnosti „lečili“ elektroškovima.

U ovim pismima vidimo kako su se polako kalili „Urlik“ i roman „Na putu“ koji su postali simboli jedne generacije i jednog vremena nadahnjujući kasnije pokrete od hipija do pankera. Takođe kroz pisma provejavaju sporedni likovi Lisjena Kara, Pitera Orlovskog, Nila Kasadija i Vilijama Barouza.

„Džek Keruak i Alen Ginzberg – Izabrana pisma“ predstavljaju interesantnu prepisku o mladim književnicima koji se bore za svoje mesto pod suncem književne scene i koji vole (i pate) sve što vole mladi. Kratke i blagovremene uredničke beleške svojim objašnjenima i tumačenjima omogućavaju i olakšavaju da ovu knjigu mogu da čitaju i oni koji nisu ljubitelji bit generacije i koji nisu pročitali ni jedno delo ovih književnika.

Piše: Milan Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.