Danas je veliki dan za nas. Konačno možemo da se osećamo normalnim ljudima. Hvala našim sugrađanima koji su nam pomogli da budemo prihvaćeni u našim porodicama, u lokalnim zajednicama i u čitavoj zemlji. Konačno više ne moram da vodim sopstvene unutrašnje borbe o tome da li sam normalna osoba. Ljudi su mi rekli da jesam i da sam prihvaćen!

Ovo je izjava, tridesetogodišnjeg muškarca dok je ispred zgrade irske izborne komisije čekao rezultate referenduma o legalizaciji istopolnih brakova, koja sublimira sve ono što je gej i lezbijska populacija dobila posle pobede na referendum opcije “Da”.

Narod Irske je, tako, velikom većinom odlučio da formalno pravno izjednači sve brakove bez obzira da li se radilo o heteroseksualnim ili homoseksualnim brakovima. Ipak, treba ukazati na suštinski značaj na promenu koja će uslediti u irskom društvu, pošto će ubuduće istopolni brakovi biti priznati i u Ustavu Republike Irske, a ne samo u zakonskim aktima.

To je, naime, i bio ključni razlog da se krene sa ovom inicijativom; dosad su gej i lezbijski parovi mogli da zvanično nose status partnera, ali ne i bračnih drugova, a za takvu promenu moralo je da se sazove referendum pošto jedino na referendum može da dođe do promene ustava. Irska je, tako, postala prva zemlja u svetu koja je glasovima naroda omogućila homoseksualnoj populaciji da steknu apsolutno jednaka prava kao što ih imaju i “strejt” članovi društva. Ili, da se poslužimo citatom Fintana O’Toola, jednog od najcenjenijih irskih kolumnista poslednje dekade: “Irska je ovakvim glasanjem redefinisala šta znači biti obično ljudsko biće”.

Za Fionulu Hoban i njenju parnerku Luiz ovo je ispunjenje svih snova. Kažu da jedva čekaju da se venčaju – normalno, ceremonijom kakvu imaju svi.

ČITAJTE:  Uznemirujući uspon LGBT desničara

– Bile smo veoma uplašene kako će se čitava ova priča završiti. Ljudi koji su podupirali opciju “Ne” bili su agresivni u nepristojnosti i njihovi panoi su bili strašno uvredljivi da nam se gadilo. Znate, pisati da mi nismo dostojni dece, da deca zaslužuju normalan život izgledalo mi je kao da žele da kažu da smo mi nekakvi monstrumi. A mi smo samo obična ljudska bića sa emocijama, ciljevima i željama – kaže Fionula.

Luiz se na to nadovezuje, govoreći da su oni okruženi decom njihovih sestara i braće, te da nikada nisu imali problem što su lezbijke pred njima.

– Ako bi se, kojim slučajem – ne daj Bože, nešto desilo mojoj sestri i zetu, ja bih bila ta koja bih dobila njihovu decu na usvajanje. Ja, lezbijka! Znači, oni imaju potpuno poverenje u mene kao čoveka. Naše mini zajednice; prijatelji, familija, dalja rodbina, kolege na poslu nemaju nikakvih problema sa nama.

Oglasio se i dablinski nadbiskup Dermot Martin, poglavar Irske katoličke crkve, koji je dao veoma pomirujuću izjavu, naglašavajući da crkva sama mora da izvuče pouke zbog čega je “njeno stado nije poslušalo”.

– Zaista mi se čini da Crkva mora da uradi proveru realnosti, da pogleda istini u oči i da se zapita zašto su naši porodični principi potpuno negirani. Mi smo se potpuno odvojili od mladih ljudi – rekao je nadbiskup Martin.

Suštinski, nadbiskup je potpuno u pravu, ali provera realnosti je, čini se, zakasnela najmanje jednu deceniju. Upitate li ih, kako to da je Irska, kao jedno tvrdo konzervativno društvo, prevalilo veliki put za kratko vreme, većina ljudi na ostrvu će jednoglasno uprti prstom na Crkvu i njene teške zločine koji su ostali nekažnjeni. Tu se pre svega misli na stotine, ako ne i hiljade seksualnog zlostavljanja maloletne dece i tiranskog odnosa prema đacima u crkvenim internatima.

ČITAJTE:  Gejevi, ne drmusajte tektonske ploče

Današnja Irska, okrenula je leđa mračnoj prošlosti od koje Crkva nije htela da se odrekne, i posvetila se vedrijoj i tolerantnijoj budućnosti. U Irskoj danas tako jako i snažno odjekuje ona sintagma iz Povelje UN o ljudskim pravima koja kaže da su svi ljudi rođeni jednaki pred zakonom bez obzira na opredeljenja, koja zahvaljujući narodnoj volji više nije prazno slovo na papiru.

Piše: Aleksandar Stošić