Kad-tad, svako od nas ostane sam. Život je jednostavno takav. Priroda je tako uredila stvari — da se krug zatvori, da se svetla pogase, da se glasovi koji su nas pratili kroz detinjstvo i mladost jednog dana utišaju zauvek. Neki ljudi su rođeni pod srećnom zvezdom, pa ih u starosti okružuju deca, unučići, porodica koju su sami oformili i u kojoj pronalaze utočište i smisao. Ali i ta deca i unuci nastaviće svojim putem. Imaće svoje živote, svoje obaveze, i ubrzane ritmove koji neće ostaviti baš mnogo prostora za nežnost prema onima koji su ih nekada držali za ruku dok su učili da hodaju.
Starost je često usamljena. Mnogi je, nažalost, dožive pre vremena, čekajući kraj i onda kada bi neko rekao da su u najboljim godinama, i da je život tek pred njima. Tišina se uvlači u kosti, u zidove, u šolju kafe koju više ne delimo ni sa kim. Kod LGBT+ osoba, ta tišina zna da bude još glasnija. Jer najčešće nemamo decu koja će nas s vremena na vreme obići, niti unuke koji će nas zagrliti bez pitanja. Ostajemo sami — ne zato što smo to želeli, već zato što svet nije uvek bio spreman da nas prihvati onakve kakvi jesmo.
Istina je da biti sam i biti usamljen nije isto. Razlika između ta dva stanja često postane nevidljiva kada dani prolaze bez ijednog glasa, bez ijednog dodira, bez ijedne poruke koja bi nas podsetila da još uvek neko misli na nas, da smo nekome važni. Biti sam može biti izbor — trenutak mira, prostor za refleksiju, sloboda da budemo ono što jesmo bez kompromisa. Ali biti usamljen je nešto drugo. To nije samo tišina u stanu. To je tišina u duši. Niko nas ne doziva. Naše ime se ne izgovara. Rođendan je sasvim običan dan. Niko nas ne traži i nikome ne trebamo. Polako, ali sigurno postajemo samo senka na zidu koja će nestati čim se svetlo ugasi.
Usamljenost ne dolazi uvek sa godinama, ali starost je često njen verni pratilac. I dok neki u tom periodu života pronalaze spokoj, drugi se bore sa prazninom koja se ne može ispuniti ni knjigama, ni filmovima, ni šetnjama po parku. Čak ni avanturističkim putovanjima. Jer gde god otišao, čovek ne može pobeći od sebe! Možemo biti sami, a da nismo usamljeni — ako imamo unutrašnji mir, ako imamo svrhu, ako znamo da tamo negde postoji bar jedna osoba kojoj je važno što postojimo. Ali kada to nemamo, kada se dani pretvore u niz tišina, a noći se razvuku u beskrajna razmišljanja o prošlosti, tada usamljenost nije samo emocionalna, već postaje i fizička – postaje teret koji se teško nosi. Telo postaje teže, koraci postaju sporiji, a oči sve umornije. Tada razlika između samoće i usamljenosti prestaje da bude filozofska, i postaje bolna, stvarna, opipljiva. Zauvek se menja način na koji dišemo i na koji posmatramo svet.
Gubitak roditelja je, bez sumnje, jedno od najbolnijih iskustava koje čovek može doživeti — čak i kada dolazi kao prirodan tok života. Za mnoge LGBT+ osobe, taj gubitak nosi dodatne slojeve tuge, jer odnos sa roditeljima nije uvek bio jednostavan, niti bezuslovan. Često su upravo roditelji bili prva prepreka ka autentičnosti. Mnogi su odrastali u tišini, u strahu da će biti odbačeni. Neki su imali sreću da budu prihvaćeni, voljeni, podržani — da ih roditelji zagrle i kažu: „Volim te takvog kakav jesi.“ Ali mnogi nisu imali tu sreću, te su morali da biraju između porodične ljubavi i sopstvene slobode. I taj izbor, koliko god hrabar bio, ostavlja trag. Posebno kada roditelji odu, a računi ostanu neraščišćeni. Kada između njih i deteta zauvek ostanu neizgovorene reči koje lebde u vazduhu.
S druge strane, postoje i oni roditelji koji su menjali svoje stavove zarad sreće svog deteta. Koji su učili, slušali, borili se protiv sopstvenih predrasuda. Koji su pružili ono najdragocenije — pravu, roditeljsku, bezuslovnu ljubav. I upravo ta ljubav, kada nestane, ostavlja prazninu koju ništa ne može da popuni. Jer to nije bio samo roditelj — to je bio saveznik, oslonac, svetionik u svetu koji često nije znao kako da nas prihvati.
U oba slučaja, gubitak boli. Boli jer odnosi sa roditeljima, bez obzira na to kakvi su bili, oblikuju našu unutrašnju mapu sveta. Boli jer sa njihovim odlaskom nestaje mogućnost da se nešto ispravi, da se nešto dopuni, da se nešto još jednom kaže. Boli jer ostajemo sa pitanjima na koja više niko ne može da odgovori.
U LGBT+ zajednici, porodica često nije biološka — ona je izabrana. Prijatelji postaju braća, partneri postaju oslonac, zajednica postaje dom. Ali gubitak roditelja, bez obzira na sve, nosi težinu koju nijedna druga veza ne može u potpunosti da zameni. Jer to su ljudi koji su nas doneli na svet. I bez obzira na sve razlike, konflikte, razočaranja — oni su deo našeg korena.
Šta onda kada ostanemo bez naših najvoljenijih zauvek? Bez njihove podrške, pažnje, ljubavi? Ili bez nade da će nas nekad u životu prihvatiti onakvim kakvi jesmo? Nismo uspeli da produžimo porodično stablo jer nismo želeli lažne brakove zarad “normalne” društvene slike. Nemamo kome da ostavimo ni ono malo materijalnih stvari koje smo mukotrpno stekli. Srećni smo ako nismo sahranili braću, sestre, prijatelje. Ali, šta ako jesmo? Šta ako smo ih sahranili sve redom? Ili, šta ako ih nikada nismo ni imali? Pravilo života je takvo da najčešće umiremo sami. Čak i kada smo pedeset godina u vezi sa voljenom osobom – što je retkost, dragocenost, privilegija – opet postoji mogućnost da partner ode pre nas. I ostajemo sami, da čekamo sudnji dan sa bolom i prazninom u grudima, koliko god da je lepih uspomena iza nas.
Koliko duboko se nož usamljenosti može zariti u utrobu osobe koja je ostala potpuno sama, bez igde ikoga na svetu?
Ne znam koliko često LGBT+ osobe razmišljaju o tome kada se uloguju na aplikacije za upoznavanje. Ali već godinu dana sam u kontaktu sa jednim Brkom koji mi je postao neizmerno drag, a koji mi je jedne večeri napisao: „Umrla mi je mama. Ostao sam potpuno sam na svetu.“ Te reči su me slomile. Zaplakao sam. Kao da je moj strah od gubitka bližnjih prerano dobio oblik. Dao sam obećanje potpunom strancu da ću biti tu za njega. Da mi može pisati kad god je usamljen, tužan, uplašen. I ove reči posvećujem upravo njemu — da zna da nije sam. Da i dalje mislim o tome kako se oseća kada se probudi ujutru, ili pre nego što zaspi uveče. Jer znam kako se i sam osećam kada se probudim usred noći i pomislim na dan kada ću ostati potpuno sam. Da neću imati kome da kažem kako sam proveo dan. Da neće biti nikoga da mi kaže: „Moraš da odeš kod lekara.“ Da neće biti nikoga ko će me pitati kako sam — a da to pitanje stvarno znači nešto. Neće uvek biti onog divnog mirisa iz mamine kuhinje, niti očevih psovki dok gleda utakmicu u kojoj Srbija gubi.
Zato je važno da budemo tu jedni za druge. Da razumemo. Da pružimo ruku, makar i virtuelnu. Možda nije uvek u redu da jedni drugima prepričavamo probleme s posla, jer to ume da bude dosadno, ali je uvek u redu da pružimo utehu. Da kažemo: „Tu sam!“ Da budemo svedoci postojanja onih koji se osećaju usamljeno i nevidljivo. Jer ljudi smo! I imamo jedni druge. I to je ponekad sve što imamo — ali može biti dovoljno. Saosećanje je znak ljudskosti, empatije, i u tome ne postoji ništa loše.
Možda smo se tokom života i navikli da budemo vukovi u divljini. Da se borimo sami, da izgradimo svetove bez temelja, da volimo u tišini, da tugujemo bez svedoka. Ali i vukovi ponekad zastanu, pogledaju u nebo i požele da ih neko razume. Da ih neko pomiluje. Da ih neko vidi.
Žao mi je svakog ko je ostao potpuno sam na ovom čudesnom svetu. Svakog ko mora svakog dana da traži snagu da nastavi da živi dalje. Moje saučešće. Moja ruka. Moj glas. Moje srce — za sve vas koji ste u tišini, ali niste zaboravljeni.
P.S. Nisi sam na svetu. Tu sam za tebe, Brko!
Piše: Bojan Stefanović
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
