Da li nas je daljina udaljila? Pa, čini to. Svakako nas iskušava. Najviše zbog običnih potreba. Zbog običnog seksa. Ali dobrog. A seks na udaljenosti od 325 km svakako nije dobar.

Blizina razdvaja, a daljina spaja ljude, smislio je neko mudar, verovatno u bezimenoj masi. Ali nisam baš siguran u suštinu onoga šta je autor hteo da kaže. Jer tumačenje zavisi od ličnog stanovišta. Isto kao u slučaju čaše sa 0,5 odsto njene zapremine – polupuna ili poluprazna. Ako ta blizina podrazumeva onu vrstu bliskosti koja oduzima lični prostor tišine i mira, posvećenju sopstvenih misli, sitnicama života pre veze, i dovodi do suprotstavljanja bliskoj osobi, onda iza daljine stoje iščekivanje, mnogo iščekivanja, nada, misli o toj daljini, ali pre svega ljubav. A šta ako daljina počne da udaljava već razdvojene ljude? Kakva je onda bila ta blizina?
Sve vreme mi je u glavi pesma Sophie Ellis Bextor „The distance between us“. I to reči „close is never close enough“ (važi kad voliš nekog). Well, how close is 325 km? That’s the distance between us. Doduše, sad još više jer je na skijanju u Francuskoj. Zove i sa skijališta. I kad se probudi, i tokom dana ili uveče. Ako ne zove, šalje SMS-ove…I tako kad se vrati u novi, 325 km udaljeni dom od Beograda. A do kad? Zahvaljujući svim tim pozivima, porukama, mejlovima čujemo se već osam meseci svakodnevno. U međuvremenu, naravno, viđamo se kad to vreme i posao dozvoljavaju (ovom prilikom zahvaljujemo se Železnicama Srbije, Gea toursu, rent-a-car službama, ponekad JATu, kao i sopstvenom (mislim, mom) prevozu).
Živeli smo zajedno, pa svako u svom stanu (distance between us: cirka 3 km, vazdušnom linijom i kraće). I tad smo se čuli telefonom, slali SMS-ove, i viđali smo se svakodnevno, što sami, što s prijateljima. Od tolike blizine bilo je lakše posvađati se, razgovarati, izmiriti razmirice, ne izostavljajući ništa od onoga što čini normalan odnos između dvoje ljudi koji dele nešto. S tolikom bliskošću bilo je lepše. Zaista je bilo lakše doživeti ljubav. Nostalgično. A onda posle tri i po godine promena. Ova se računa prvo u kilometrima, iznenadnom višku slobodnog, nespunjenog vremena, ali, boga mi, i novcem… bar za telefonske račune. Nema više onih besmislenih poziva u kojima prijavljuješ „novosti“ koje ti se dogode od kad ustaneš do posla, samo da pitaš „šta radiš?“, da prokomentarišeš novu političku spekulaciju, onih razgovora koji se završavaju „ajde, zovem te kasnije.“ Sad su razgovori obimom sažeti i završavaju se sa „čujemo se sutra!“ Ima nečeg romantičnog u tome. Jer, učili nas knjige i stari filmovi da je razdvojenost sa svim tim svojim iščekivanjima, nadanjima, razmišljanjima o osobi od koje ste udaljeni romantična. I jeste. Ali ja više volim onu romantiku blizine. A ona sada počinje kad s druge strane žice čujem: „Dolazim 25.“
Da li nas je daljina udaljila? Pa, čini to. Svakako nas iskušava. Najviše zbog običnih potreba. Zbog običnog seksa. Ali dobrog. A seks na udaljenosti od 325 km svakako nije dobar. Nije dobar ni jednom mesečno (ako imamo sreće da se zbog obaveza uskladimo). A još nisam u godinama kada je seks jednom mesečno nagrada prirode. I dalje sam član društva koji aktivno proizvodi i troši. I tu nastaje problem. Odjednom mi se čini da upoznajem više ljudi, pogotovo onih koji bi nešto hteli. Ili je to samo varka? Stvar je u tome što je to i nekada postojalo, ali nisam primećivao. Ili jesam, ali nisam svemu pridavao toliki značaj? Zašto onda sad to dobija na važnosti i težini? Zbog tog iskušenja. Ako pokleknem, čemu onda ta veza? Ako ne pokušam, da li ću propustiti bolje? S novim iskustvom podižemo uloge, idemo napred, više. Bez novina nastavljamo da se vrtimo… like a record, baby, right round right round. Rizik i stvar izbora!
Niko nije rekao da je veza na daljinu laka, niti je neko potvrdio koliko ju je teško održavati. Ako osećanja nisu dovoljno jaka, dovoljno uzajamna, ako ne postoji poverenje, ako nema odanosti onda ni ljubav nema šta da poveže. Veza na daljinu, isto kao i ništa u ljubavi, nema pravila. Daleko od očiju može biti daleko od srca. Fizički. Ali ne i emotivno. Ipak, ni za šta nema garancije. Generacije „I want it all, and I want it now“ možda ne umeju da iščekuju i da se nadaju, zato zavese više ne podižu po okončanju prvog čina. Možda je
tako i bolje… Šifra: Penelopa

ČITAJTE:  Lezbejski seks i...

Ivan Kleut