U Srbiji se ime Bernara Kušnera vezuje isključivo za njegovu ulogu šefa civilne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji. Bilo je to doba kada je Miloševićeva propagandna mašinerija bila na vrhuncu, u smislu da je noć najtamnija pred zoru, i Kušnerovo ime ostalo je upamćeno kao sinonim za zlo. S druge strane granice, duvali su neki sasvim drugačiji medijski vetrovi, te ime ovog francuskog lekara, političara i diplomate mahom budi pozitivne asocijacije. Pripadnik generacije šezdesetosmaša započeo je svoj uspon kao volonter Crvenog krsta, da bi zatim bio jedan od osnivača Lekara bez granica sa kojima je učestvovao u velikom broju misija širom sveta. Kasnije je osnovao i Lekare sveta. Bavio se pisanjem knjiga i scenarija za filmove i serije. Takođe je, u dva mandata, bio francuski ministar zdravlja i jednom ministar inostranih poslova.
Pitanje da li je kao šef UNMIKA znao za organizovan kriminal na Kosovu i trgovinu organima nije mnogo potreslo francusku javnost jer nisu njihovi organi bili u pitanju. Međutim, njegovo ime našlo se u središtu skandala kada su nacionalni organi (mahom, guze i vagine) našli ugroženi.
Sve je počelo kada je njegova ćerka iz prvog braka Kamij Kušner objavila knjigu „Familia grande“ (kod nas ju je, u prevodu Svetlane Stojanović, objavila Akademska knjiga) u kojoj je iznela optužbe protiv njenog očuha, Olivija Duamela, čuvenog levičara, advokata, pravnika, profesora na elitnom fakultetu i redovnog komentatora društvenih prilika na najvećim nacionalnim televizijama. On je, naime, u periodu od dve godine seksualno zlostavljao i silovao njenog brata blizanca u periodu kada je ovaj imao dvanaest i četrnaest godina. Bila je to tajna za koju je cela velika porodica znala.
Ovo je deo nečega što bismo slobodno mogli nazvati specifičnim francuskim zločinom.
U pitanju je produkt karakterističan za francusku levičarsku intelektualnu elitu koja u jednom trenutku gubi fokus između, sa jedne strane, individualnih i seksualnih sloboda i, sa druge strane, nasilja i silovanja. Porodica Kušner-Duamel je, kao deo privilegovane elite, sebi dala za pravo da svoj slobodan način života prenese i na svoju decu bez ikakve zadrške i granica. Na svojim letovanjima u Sanariju na Azurnoj obali porodica i kružok prijatelja okupljen oko nje živeo je sasvim slobodno i nesputan stegama lažnog buržuarskog morala. Decu su učili marksizmu, masturbaciji, gubljenju nevinosti, plesu, smejanju, političkim debatama, alkoholu, zajedničkom kupanju u bazenu bez odeće, razmeni seksualnih partnera i gubljenju nevinosti mlađih dečaka uz intervenciju starijih prijateljica njihovih roditelja. Roditelji su svoju decu ljubili u usta. Bilo je potpuno normalno i dozvoljeno štipnuti zgodnu služavku za zadnjicu, potpuno kao i tuđu suprugu (ili supruga). To je, navodno, bila sloboda kojoj su težili, a zapravo znak moralne i kulturološke superiornosti ove elite koja će, baš negde u tom periodu, postati nešto što se pežorativno naziva „kavijar-levica“.
Ta generacija levičarskih intelektualaca zauzela je stav da seksualne oslobode obuhvataju i seks sa mladima. Kao produkt ovakvog razmišljanja bila je i peticija koju 1977. godine potpisuje šezdeset i devet intelektualaca. „Deca takođe imaju pravo na uživanje“ je bio apel da se na slobodu puste tri pedofila koja su osuđena zbog seksualnog nasilja nad braćom i sestrama koji su imali dvanaest i trinaest godina. Ovaj apel potpisali su Luj Aragon, Simon de Bovar, Žan-Pol Sartr i, naravno, Bernar Kušner.
Kada je nakon mnogo godina Kamij Kušner svojoj majci, čuvenoj levičarkoj feminističkoj aktivistkinji koja je u mladosti bila ljubavnica Fidela Kastra, otkrila kako je očuh silovao njenog brata ova je samo odmahnula glavom. Znala je za to. Čak je išla dotle da optuži sina kako joj je zaveo supruga.
Nakon što je u prvom delu knjige opisala okolnosti u kojima je živela i koje su bile milje za ono što se desilo njenom bratu, u drugom delu knjige Kamij opisuje mehanizme kroz koje prolaze deca koja su doživela da ih zlostavlja član porodice. Od konfuzije, preko osećaja krivice, potiskivanja, sramote, nemuštih poziva za pomoć, nada da će biti spaseni, strah od odbacivanja, konfuzno sećanje, tišina koja prožima svaku poru porodičnih odnosa i, na koncu, bes, nedefinisan, ali ogroman bes. Potresno je što se ova osećanja ne odnose samo na žrtvu, već i na Kamij kojoj se brat prvoj poverio i koja je od početka znala šta se dešava. A, opet, nije znala.
Ni Kamij, ni njen brati nisu bili sigurni da je u pitanju silovanje sve dok, kao odrasli ljudi, nisu konsultovali advokatsku kancelariju koja je specijalizovana za ovu vrstu zločina.
Prema istraživanju Ipsos-a iz 2019. godine, svaka deseta osoba u Francuskoj bila žrtva seksualnog nasilja u okviru porodice (od kojih su 78% bile žene, a 22% muškarci). Prevedno u brojke znači da je svake godine oko 130.000 devojčica i 35.000 dečaka žrtva silovanja, pokušaja silovanja ili seksualnog zlostavljanja. I to samo u Francuskoj. Skoro polovina nasilnika su bliski članovi porodice ili osobe od autoriteta. Iako je ovaj vid nasilja najrasprostranjeniji, o njemu se najviše ćuti. Istraživanje pokazuje da svega 5% žrtava takvog nasilja podnesu tužbu protiv zlostavljača.
Do sada je problem bio i što francuski zakon nije poznavao donju granicu za stupanje u seksualne odnose. Takođe se podrazumevala saglasnost, a žrtva je morala da dokaže da nije bila saglasna.
Knjiga „Familia grande“ je uticala da stvari polako počnu da se menjaju. Ogromna pažnja koju je ova knjiga dobila pokrenula je niz stvari. Preko osamdeset hiljada žrtvi silovanja ili porodičnog seksualnog zlostavljanja je na Tviteru pod haštegom #MeTooInocente progovorilo o svojim iskustvima. Bio je to odron koji nije mogao da se zaustavi ili predvidi. Francuski senat je reagovao zakonskim predlozima gde se godine pristanka određuju na trinaest, zatim i petnaest, da se produži rok do kojeg žrtva može da pokrene postupak, pokrenuta je istraga u slučaju Duamel-Kušner, preovladava mišljenje da koncept pristanka ne bi smeo da ima ikakvu ulogu u porodici jer deca nikada ne mogu da daju pristanak. Reagovao je i predsednik Republike Emanuel Makron koji je na Tviteru pozdravio „hrabrost sestre koja više nije mogla da ćuti“ i osudio je „tišinu koju su izgradili kriminalci i niz kukavičkog ćutanja“.
Duamel se povukao sa svih funkcija i više ne istupa u javnosti, dok je i nekoliko njegovih prijatelja, među kojima je i bivša ministarka pravde, napustilo funkcije koje su obavljali.
Slučaj koji je opisala Kamij Kušner u svojoj knjizi jeste specifičan jer je produkt jedne konkretne porodice, plod određenog vremena i društvenog okruženja, ali dok ovog dana na ulicama srećemo Miku Aleksića kako sa suprugom pod rukom i nanogicom pod nogavicom uživa u šetnji, zapitajte se da li je naš glavni problem Bernar Kušner.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply