Za početak se mora jasno i glasno naznačiti – „Odlazak iz Egipta“ ipak nije u rangu Darelovog remek-dela Aleksandrijski kvartet. Spaja ih (manje-više) ista era i isti geografski, društveni i kulturološki kontekst, ali za razliku od narečenog Darelovog bravuroznog štiva, „Odlazak iz Egipta“ je „samo“ vrlo dobra i nedvosmisleno uspela knjiga.
Asimanov „Odlazak iz Egipta“ (Out of Egypt) od pre nekoliko dana dostupan je u prevodu i na srpski jezik (prevela Jelena Filipović, objavila, kao i ranija ovdašnja Asimanova izdanja, beogradska kuća Štrik). Izvorno objavljena još 1994. godine, i to kao prva Asimanova prozna knjiga, u ovoj, srpskoj joj inkarnaciji i uz pomenutu temporalnu distancu predstavlja smislenu, zgodnu i efektnu dopunu onome što znamo i živo pamtimo iz njegovih romana „Zovi me imenom svojim“ i „Nađi me“. Mereno i sagledavano na uzorku uzetom iz ta dva romana, sa lakoćom, sigurnošću, bez puno premišljanja se da uvrsti da je Asiman vrstan i možda i rođeni pripovedač, a to brzo postaje aksiomski evidentno i pri čitanju onoga što je ovaj autor i predavač ponudio na oko 320 stranica „Odlaska iz Egipta“. Reč je o suptilnoj, stilski izbrušenoj i definitivno brižljivo osmišljenoj i postavljenoj memoarskoj prozi u kojoj Asiman isporučuje istinski valjan ogledan primer nostalgičarskog osvrta na vlastitu i prošlost svoje živopisne porodice tokom života u Aleksandriji, pri čemu Asiman pokazuje i uvek pipav osećaj za detalj i akumulaciju motiva u povesti koja je utemeljena u stvarnim događajima i osobama, što je onda čini i omeđenom u tom faktografskom smislu, toj čestoj nagaznoj mini na putu ka kreativnosti i što kreativnijem promišljanju i struktuiranju dela unutar sfere lepe književnosti.
Između ostalog, Asiman to čini i kroz temeljan prikaz naravi i rituala svoje porodice krcate ekscentricima ili barem nepobitno osobenim pojavama u tim prevratničkim godina života u Egiptu uoči i nakon Naserovog dolaska na vlast koji je obeležila i pojava antisemitizma (Asimanova porodica je jevrejskog/sefardskog porekla, sa prethodnim adresama u Italiji i Turskoj, a, uz to, i veoma franko- i anglofilna). Tu se, na svu sreću, nađe mesta i za diskretan humor, kao, recimo, upravo u ovih nekoliko rečenica: „Ni njemu ni njegovoj majci nikada nije palo na pamet da svi domovi nose pečate svojih etničkih mirisa, i da svako rođen u Aleksandriji vrlo lako može da nanjuši sefardski dom poput našeg, s onim svesprisutnim mirisom parmezana, kuvanih artičoka i borekasa, baš kao što su i oni prepoznavali jermensku kuhinju po neizbežnom mirisu fermentisane kobasice, grčku po mirisu tamjana, italijansku po prženom crnom luku i kamilici. Italijani, pripadnici radničke klase, mirisali su na pržene paprike, a Grci na beli luk i briljantin, a kad bi se znojili, ispod pazuha im se osećao miris jogurta.“
Uz već pomenuti humor i odlično baratanje ritmom toliko nostalgijom i finesama osnažene i oblikovane proze, važan sastojak u ovom delu svakako biva i intelektualno poštenje, naravno, diskretno ustrojeno i upregnuto u širi okvir i istinski duh i naum ove evokativne priče o prohujalom vremenu života u tada kosmopolitskoj Aleksandriji, u kojoj je, međutim, svakako bila prisutna i kastinski surova neravnopravnosti između snađeno-imućnih i onih obespravljenih i sudbinski usmerenih na težak rad i egzistencijalni čemer. Pri takvoj postavci stvari nađe se mesta i za duhovitu priču o samoobmanama voljenih i bližnjih i opažanja poput ovog: „U drugim aspektima, međutim, britansko nasleđe svedeno je na mali broj besmislenih odlika: užasna hrana; odbijanje da se prihvati bilo šta previše moderno; zabrana žvakanja žvakaće gume i pisanja hemijskom olovkom; siva uniforma s mornarsko plavim obodom na blejzeru; tvrdoglavo opiranje svakoj vrsti amerikanizma, posebno gaziranim pićima; obavezna gimnastika; telesno kažnjavanje; i iznad svega, poštovanje svake vrste autoriteta, tako da je i domar imao više prava od nas. Moj otac, koji nikada nogom nije kročio u britansku školu, a koji bi, u tipično sefardskom maniru, potajno sve što ima dao za mogućnost da ponovo bude mlad i da mladost provede u engleskoj privatnoj školi, divio se ovoj karikaturi viktorijanskog asketizma koja je svoje učenike vežbala uzdržavanju od iskazivanja slabosti prema bilo kakvoj udobnosti.“
Ukupno uzev i posmatrano u celini, Asimanov „Odlazak iz Egipta“ je dobar i veoma zanimljiv i pitak starostavne izdanak memoarske proze koja se ka čitaocu kreće na talasu nežnosti, nenametljive duhovitosti, povremene sete, snažnih upliva lirizma i veštog žongliranja osnovnim postavkama memoarske proze koja u sebi, kao važan, ako ne i najvitalniji sastojak, nosi upečatljiv i poletan prikaz davnog prohujalog vremena i sa njim zaturenog spokoja.
Da zabune ne bude, ovo nije delo iz domena kvir književnosti, ali jeste značajna i validna dopuna poželjno što temeljnijem upoznavanju sa šire shvaćenim opusom važnog autora upravo iz korpusa kvir književnosti, te se, kao takva, ona mirne duše može preporučiti svima, a ne samo ili, daleko bilo, isključivo odanim pristalicama Asimanovog stila i izraza i/ili bespogovornim i neselektivnim kompletistima.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply