Ovogodišnji 57. po redu izbor za Pesmu Evrovizije možda bi bilo prikladnije nazvati “Pesmom Evroazije” – taj uglavnom gej-amblematični muzički karavan slatkog kiča i šunda krenuo je u neizvesni pohod ka vratima mističnog istoka, napuštajući pitomu zavetrinu zapadne Evrope. Šta nas na tom putu očekuje?
Nekako s proleća, sa kulminacijom u maju, gej zajednicu (osim lezbejki, možda – ukoliko nisu okupljene u zajedničkoj molitvi) trese evrovizijska groznica. Nekih godina, simptomi su relativno blagi i prolaze brzo, što bi bilo onda kada strejtaši ukradu manifestaciju i pokušaju da igraju na terenu koji ne poznaju (seća li se iko 2009. godine i Marka Kona? Ne? Da, tako sam i mislio). Drugih godina, pak, osećanja prema ovom muzičkom cirkusu su pomešana i konfuzna, baš kao i seksualnost Milana Stankovića. Ali nekada – a to se ne dešava često – pompezni uvodni tonovi Ode radosti nagoveštavaju da svakodnevni život može da zastane i ustupi mesto nečem božanskom i onostranom – to je onaj egzaltirani, neponovljivi vrhunac i egzistencionalno razrešenje koje daje smisao celom prethodnom životu i posle kojeg ništa više neće biti isto, visoka drama i triler u formatu većem i od same stvarnosti. Veče izbora za Pesmu Evrovizije je gej verzija Dana državnosti i ustavnosti, Vidovdana, Božića, u stvari veći praznik od svih zajedno.
Istini za volju, mnogi ljudi vole Evroviziju. Ona je sentimentalna razglednica i suvenir iz nekih lepših i vedrijih vremena, šarmantni kič-relikt bezbrižne i naivne prošlosti, a možda ponajviše trag sećanja na neostvarenu budućnost, idiličnu viziju evropskog zajedništva, gde su svi bezbrižno nasmejani dok se voze nemačkim autobanovima, jedu holandski puter i nose italijanske mokasine. Evrovizija je zapravo nad-politična, pa stoga neporecivo snažna i ubedljiva vizija trijumfa evropske socijaldemokratije i države blagostanja, raspevano slavlje jednog naprednog, tolerantnog i bogatog društva koje je nadmetanje među nacijama upakovalo u prihvatljivi, bezazleni format šlagerskog festivala. Biljana Srbljanović je jednom napisala da je navijanje na Evroviziji zapravo jedini i najprihvatljiviji oblik nacionalizma – dobroćudni i civilizovan odgovor na brutalnost i agresiju fudbalskih okršaja, recimo.
Dakle, mnogi ljudi vole izbor za Pesmu Evrovizije, ali gej ljudi su ti koji su stručnjaci, zaluđenici i zavisnici od ovog panevropskog muzičkog cirkusa. Objektivni posmatrači sa strane neće pogrešiti mnogo ako zaključe da je evrovizijski spektakl jedna ekskluzivno gej tvorevina sa gej ljudima za gej ljude. Granice tolerancije i društvene vidljivosti upravo su ne jednom pomerane upravo na ovakvim manifestacijama – dovoljno je da se prisetimo pobede izraelske transeksualke Dane, nastupa slovenačkih Sestara, Ukrajinke Verke ili već legendarne Marijine Molitve, koja je toliko uzburkala osećanja diljem kontinenta da je podjednako legendarna feministička ikona Džermejn Grir osetila za shodno da o tome napiše dirljiv tekst u britanskom Gardijanu. Mislim da nećemo mnogo pogrešiti ako pretpostavimo da je aktivistički zamah u Srbiji nakon 2008. godine jednim delom posledica najezde über-gej fanova Eurosonga na Beograd te godine. Parade tada, dakako, nije bilo, ali je svakako bilo paradiranja, gejiranja i svega što ovakve manifestacije, ta istinska gej hodočašća, prati.
Što nas dovodi do sledeće ozbiljne dileme – ove godine domaćin Evrovizije je Azerbejdžan, a čak i gej frizerke – poslovično slabo obaveštene o geo-političkim i društvenim kretanjima – dobro znaju da Baku nije što i Berlin. Ovog puta, gej armada napušta koliko-toliko poznate, EU-direktivama i protestantskom tolerancijom obezbeđene terene i odlazi u veliko nepoznato centralnoazijskih ravnica. Istini za volju, Azerbejdžan važi za jednu od najsekularnijih država sa muslimanskim življem i očito nema beskompromisno netolerantan stav prema svim šarenim, muzičkim svetkovinama kao prekogranični sused Iran, ali teško da bi sam mogao biti smatran Mekom gej-života kavkaskog regiona, ako je ovakav oksimoron izvodljiv, gramatički, a još više politički. Britanski gej aktivista radikalnih pogleda, Piter Tačel, prošle je godine izneo ozbiljnu nevericu da bi Baku mogao biti gostoprimljiv prema rastetkanom kontingentu Eurosong fanova, dok je 2009. godine prvi otvoreno gej roman na azerbejdžanskom, Artush i Zaur lokalnog novinara Alakbara Alijeva, naišao je na žestoka osporavanja i zabrane u tolikoj meri da je morao biti štampan u Ulan Batoru.
Navodno, slogan ovogodišnjeg takmičenja je Light your fire! Nadam se da se pri tom nije mislilo na potpaljivanje lomača za bezbožnike i grešnike, što zakleti fanovi Evrovizije u očima pravovernih čuvara nacionalne časti i vere diljem našeg kontinenta verovatno jesu.
Azerbejdžanski zvaničnici, po svoj prilici namerni da post-sovjetsku republiku prikažu kao isturenu ispostavu Festung-Europe prema vetrovima centralne Azije, neće oklevati da istaknu da su svi posetioci ovogodišnje manifestacije – bez obzira na seksualno opredeljenje – više nego dobrodošli. Verujem da prema takvim uveravanjima treba biti dobronameran – na kraju, svaka negativna slika osnažena eventualnim ispadima i nemilim scenama ponajmanje je u interesu elite ove, ipak relativno mlade nacije. Štaviše, upravo događaji poput ovih mogu da deluju kao katalizator za šire društvene promene – već pomenuti primer Beograda je vrlo indikativan. Ipak, jedan caveat, iliti dobronamerna mera upozorenja, nazovimo ga “nordijskim testom tolerancije” – ukoliko shvatite da grad nema H&M radnju, verovatno ni gej slobode nisu kao u Skandinaviji.
Na kraju, nećemo pričati o favoritima. O muzičkom i seksualnom ukusu, ipak, uzaludno je raspravljati. Nadati se možemo da nas ove godine očekuje sudar evrovizijskih titana – Šveđani su poslovično naoštreni da pobede (to tvrde svake godine), Rusija se prepustila nonšalatnom kempastom parodiranju ovog takmičenja, balkanske zemlje su već odveć predvidljive, ali Francuzi su ti koji su najozbiljnije zaigrali na kartu tetkeraja. Naturalizovana Indonežanka Angun, uz punu bojnu podršku Žan-Pol Gotjea, praćena čitavom četom obnaženih mladih i zgodnih momaka koji u prigodnom spotu evociraju erotiku i nostalgiju služenja obaveznog vojnog roka u nekadašnjem soc-realističkom bloku, trudiće da se kapitalizuje pobedu upravo na glasovima mejn-strim evrovizijske publike. Ne treba mnogo pronicljivosti da bi se shvatilo odakle ti glasovi dolaze.
Vlada T
