Gej klubovi su svuda u svetu odavno postali sinonim dobre, mada ne bismo puno slagali ni ako bismo rekli najbolje, zabave. Pritom ovo mišljenje dele i osobe koje ne pripadaju LGBT populaciji već na ova mesta odlaze samo zato što im je tokom večernjeg izlaska važno da su opušteni i da se dobro provedu. Ukoliko su liberalni i nehomofobični pa su makar jednom posetili gej klub oni uglavnom konstatuju kako je na ovim mestima odličan provod, svi su veseli, najčešće veoma zgodni i u trendu (da ne kažemo u treningu što je svakako najnoviji sveopšti vizuelni trend), muzika je dobra, a atmosfera preopuštena… U klub u kome se prevashodno zabavljaju gejevi uglavnom se dolazi sa predumišljajem da se nalazite na mestu na kome je sve dozvoljeno, a to prija čak i onima koji tu nisu došli sa namerom da taj benefit iskoriste kako bi u nekom trenutku orgijali sa osobom istog pola u samom klubu ili kod kuće posle đuskanja na plesnom podijumu. Oni ga koriste samo i isključivo za dobar provod na mestu gde im sigurno niko neće zameriti kako su se u svom ponašanju previše opustili i uradili nešto neprimereno jer na ovom mestu takvih stvari nema.
Gejevi pak sa svoje strane maksimalno koriste benefite činjenice da su usled nametnute izopštenosti uspeli sebi da organizuju marginalizovanu noćnu zabavu u okviru koje su potpuno zaštićeni i opušteni da urade šta god požele. Stoga ne čudi što među njima postoje oni koji konstantno putuju svetom, samo kako bi posećivali razne gej klubove i žurke. Postoje čak i oni kojima je to posao. Jednog takvog sam nedavno imao priliku da upoznam i to upravo posle njegove posete Beogradu. U pitanju je bloger koji obilazi evropske gej klubove, beležeći i pišući o tome kakav je provod u kom od njih. Mesta koja je na ovaj način posetio broje se stotinama. U tom smislu mi se učinio kao vrlo kompetentan da iskomentariše i beogradske gej klubove, što je naravno i uradio govoreći kako ona ne zaostaju puno za svojom braćom u Evropi, osim što puštaju čudnu muziku. Ovaj komentar čini mi se predstavlja u celofan uvijenu impresiju o muzičkoj ponudi lokalnih klubova koju sam već imao prilike da čujem od mnogih stranaca koji su ih posetili, ali i od domaće gej elite, u mnogo direktnijim i oštrijim komentarima onoga što se tamo sluša. Lično sam nakon trećeg ulaska u jedan od domaćih gej klubova bio podjednako strog i konstatovao da koliko god treš muzika (najčešće podvedena pod epohalni naziv turbo folk) svima nama makar u nekom trenutku, na nekom veselju ili u nekom noćnom provodu bila dovoljno zanimljiva da nam dupe samo od sebe zaigra pa baš tada shvatimo kako nekim čudom ipak znamo reči mnogih od tih pesama koje inače ne slušamo, u našim gej klubovima je turbo folka ipak ima malo previše… Toliko da gej klubovi u Beogradu više liče na gastarbajtersku folkoteku, na primer u Beču, nego diskoteku u gradu koji pretenduje da bude evropska metropola zabave i dobrog provoda… Kao kiseo kupus u flaši coca-cole.
Turbo-folk, mada je diskutabilno koliko on danas egzistira u svom izvornom obliku, i dalje predstavlja mešavinu svega i svačega. Iz tog razloga i čudi što je ova muzika u tolikoj meri zanimljiva domaćoj LGBT populaciji od koje se očekuje da ima visoke kriterijume kada su u pitanju ukusi i estetika, in general. Međutim, estetika koju izvođači ove muzike preferiraju i prezentuju verovatno i predstavlja silu koja najviše privlači lokalne gejeve. Zanimljivo je i to da oni preko vizuelne fascinacije turbo folkom prihvataju ne samo njihove melodije koje su, istini za volju, češće zarazne nego iritantne, već i tekstove koji povremeno umeju da budu i vrlo homofobični. Gejevi, kojima je zabava na prvom mestu, naravno ne obraćaju pažnju na ideološki podtekst ove verbalne prezentacije lokalnih muzičkih zvezda uglavnom ruralnog miljea. Oni se hvataju za ono što je na površini, pre svega ono vizuelno što nas dovodi do druge strane i do novog pitanja: otkuda to da su stvaraoci i prezenteri takvih anti gej tekstova iste vizuelno upakovali u estetiku koja je više nego očigledno, potpuno gej, ali to bi već predstavljalo jednu potpuno novu temu mada je odgovor jasan. Takvu estetiku sa jedne strane nameću sami gejevi koji je, paradoksalno ili ne, uglavnom diktiraju jer stoje iza većine domaćih izvođača kao stilisti, PR-ovi, reditelji, kompozitori, pa čak i menadžeri ili sa druge strane oni koji pevaju namenski da privuku gej populaciju, preko fenomena „isključi aparate, izlazim iz tajnosti“-tipa, a koji su očigledno ogromni influenseri. Goli, nauljeni muškarci tela zategnutih do perfekcije, grudi većih od silikonske pevačice pored, maksimalno svučeni sa izraženim akcentima alfa muževnosti iako se uvijaju kao curice, samo su jedan od aduta. Sličnih ataka na gej libido ima još puno i svi oni čine da u eri u kojoj muzičko ne ide bez vizuelnog, gejevi bivaju navučeni i na treš muziku koja im se ovim putem i na ovaj način plasira. To, međutim, nije jedini catch.
Pored zarazne melodije, koja vas posebno pod dejstvom alkohola ili narkotika, lako obuzima, treći magnet za gejeve u ovoj muzici jesu tekstovi koji su najčešće u modernom feminističkom „e sad će da Mu pokaže ’čka kosmička“-fazonu ili su ljubavne balade… Ove pesme nude ljubav, neuzvraćenu ljubav, seks, ljubomoru, hladnu osvetu, instant zadovoljstva, stvari sa kojima se svako može identifikovati, pa i sami gejevi… Oni se logično najviše primaju na tekstove koji apostrofiraju osećaj odbačenosti s obzirom na njihovu dugogodišnju marginalizaciju i potrebu da se uklope u društvo koje ih ne želi. Otuda i ta skrivena podsvesna potreba da se provode na isti način kao ljudi iz njihovog okruženja, te da ih možda i dovedu na svoju teritoriju što, kao što smo videli na početku teksta i nije mnogo teško. Stoga, sami gejevi slušaju upravo ono što se sluša i u drugim klubovima, da ne kažemo splavovima, po gradu, a to je uglavnom turbo folk – zabava miliona… Ta zabava, uz sve to obojena i vrlo čudnim materijalističkim impulsima, raspiruje maštu većeg dela lokalnih gejeva… Pored pomenutih, napucanih seksi mužjaka, tu su i dive, sređene do patološke perfekcije, feminizam u punom sjaju, opet dopadljiv onim LGBT osobama muškog pola koje žarko žele da budu ženskog… Šljokice, glamur, silikoni, avioni, kamioni… Ako svemu tome dodamo još i žalosnu činjenicu, da je većina ovdašnjih gejeva koja obitava po lokalnim gej klubovima, kao uostalom i većina stanovništva napaćene nam zemlje, gotovo na rubu egzistencije, onda ne bi trebalo ni malo da nas čudi što makar đuskajući u nekom od lokalnih gej klubova koji su uz to i uređeni po principu jeftinog, fake i traš glamura, oni pokušavaju da prizovu estetiku koju svakodnevno upijaju. Vlasnici istih i tamošnji DJ-evi im dodatnu upotpunjuju ugođaj odabirom muzike, posebno u onim satima kada je zabava na vrhuncu i kada su u transu miljama daleko od grozne, mračne svakodnevice.
Piše: Bogdan Petrović
