Da u zemlji Srbiji postoje nekakva pravila ponašanja, nekakvi zakoni i nekakva pristojnost, živelo bi ovde mnogo ljudi sa doživotnom zabranom na uzimanje olovke u ruke. Isto tako, bilo bi bar desetak medija koji kioske ne bi videli. Pošto to nije slučaj, medijskim nebom gospodare oni koji brukaju novinarstvo, odgovornost za javno izgovorenu reč ne postoji, o javnom interesu više se i ne razmišlja, a različita štampana izdanja takmiče se u količini prostakluka i politički dirigovanih laži koje će objaviti.
Jedan od najboljih dokaza ove teze pojavio se u prodaji 24. decembra 2014. u magazinu “Afera”. Iako je već na naslovnoj strani moglo da se nasluti o čemu se radi, celokupan dojam iznenadio je čak i one koji su oguglali na beščašće ovdašnje štampe. Meta priče bio je predsednik Demokratske stranke i voj- vođanske vlade Bojan Pajtić, kolateralna šteta njegov navodni ljubavnik, a žrtvovani su na kraju svi koji su priču pročitali i medijska etika an general.
VREME JE ZA SKIDANJE
Sam po sebi, povod je banalan i u pristojnom mediju ne bi zavređivao posebnu pažnju. Izvesni Dejan Nestorović, koji je predstavljen kao “eks plesač – umetnik” i direktor NVO “Sigurna pozicija”, napisao je knjigu “Vreme je za skidanje” u kojoj razotkriva pozadinu javnog života u Srbiji. U tom kontekstu, jedan je od brojnih: knjiga u kojih se otkrivaju ove ili one tajne, ovih ili onih političkih struktura, oduvek je bilo za izvoz. No, pošto Nestorović napominje kako će u njegovom književnom delu jedno od centralnih mesta zauzimati “Bojan Pajtić i Đorđe Višekruna, najmisteriozniji i najpragmatičniji par u Vojvodini”, to mu je unapred obezbedilo istaknuto mesto u tabloidnom svetu – koji, u skladu sa trenutnom političko-medijskom podelom snaga, vrlo prilježno blati sve što je poteklo iz Demokratske stranke.
Ali, u čitavoj stvari, čak ni to nije ono najgore. Politička zloupotreba medija i razapinjanje političkih oponenata kroz različite medije odavno je postalo srpski mainstream.
Ono što jeste najgore ipak je način na koji je ta i takva priča predstavljena, i na čemu je zasnovana.
OPIS NEOPISIVOG
Najočiglednija problematična stavka su opisi, koji bi se možda mogli nazvati erotskim ili pornografskim štivom, ali nikako adekvatnim medijskim sadržajem. Na naslovnoj strani, na primer, objavljene su navodne reči Đorđa Višerkune: “Ja sam bio Pajtićev srndać, koga je želeo da ukroti u vili na Andrevlju”, a potom i prikaz scene u kojoj on sedi na Pajtićevim butinama, a ovaj mu šapuće kako je “sladak, a krut”. Ako se pomerimo s naslovne, stvari postaju još slikovitije – tu, recimo, može da se pročita kako je “Pajtić tucao bez kondoma”.
Sve i da je ono što je ovde napisano istina (a nikakvih dokaza za takav zaključak nemamo), način na koji je ispričano daleko je od odredbi Kodeksa novinara Srbije, kao i od elementarne pristojnosti u javnom prostoru.
Mnogo veći problem predstavlja ono na čemu se zasnivaju i opisi, ali i ostale tvrdnje iznete u tekstu: da je Pajtić Višekruni kupio skupoceni automobil, da je ovaj zahvaljujući Pajtiću napredovao u karijeri, da je Pajtićev brak samo formalnost, itd. Sve to poteklo je samo i isključivo iz usta Dejana Nestorovića, bez ijednog drugog sagovornika, uključujući tu i glavne aktere. U poštenom novinarstvu, to je nedopustivo – naročito kada se ono što je izgovoreno direktno tiče nečije privatnosti, nečije budućnosti i nečijeg života. Nedopustivo je to čak i pod pretpostavkom da je Nestorović akademik, dobitnik Pulicerove nagrade i zvanično najveštiji novinar-istraživač ili najveći živi književnik. Ovako, imajući u vidu da Nestoro- vićeva biografija ipak nije tako blistava, a konteksti u kojima se do sada pojavljivao u javnom životu takođe ne ulivaju poverenje (o čemu može da se informiše svako ko ima pristup internetu), oslanjanje isključivo na njegovo svedočenje, više je nego sramotan novinarski čin.
Kao da ni to nije bilo dosta, ono što Nestorović tvrdi predstavljeno je kao Višekrunino svedočenje koje izgovara lično on, a ne pisac knjige koja se, kao, predstavlja. Kada se piše o srndaću, o seksu bez kondoma, o gubljenju nevinosti,… sve je to navedeno kao “iskaz iz prve ruke”. Čak i na naslovnoj strani, sve je najavljeno pod odrednicom “ispovest”, dok se u naslovu direktno implicira da je reč o rečima Đorđa Višekrune.
SVE, OSIM METKA
Najkonkretniji dokaz za stepen ludila i neukusa iskazanog u ovom tekstu ipak je stigao iz neočekivanog pravca. Uvek voljan da ruke zavuče i u najdublje medijsko blato, “Informer” nije želeo da potone toliko duboko – ovaj tabloid ne samo da nije preneo ni reč iz Nestorovićeve “književnosti”, već je zavidan prostor rezervisao za izjave glavnih aktera njegove priče i njihove demantije.
Tu Pajtić ukratko kaže da je “jedini instrument kod takvih bljuvotina tužba” i da je “besmisleno komentarisati nešto bolesno”, dok Višekruna navodi da je s Pajtićem sarađivao, imao “blizak poslovni i prijateljski odnos, ali nikad nismo imali seks”. Oglasila se i Pajtićeva stranka. Osim što je navela da je reč o već viđenom modelu obračuna s političkim neistomišljenicima, portparolka DS Aleksandra Jerkov iznela je i scenario po kojem ovakvi obračuni teku: “Očigledno je da ukoliko za predsednika najveće opozicione stranke ne može da se dokaže da je kriminalac, proglase ga separatistom. Ukoliko ne može da se dokaže da je separatista, proglase ga ustašom. Ukoliko ne može da se dokaže ni to, proglase ga neradnikom koji u jednom danu pojede 50 kila čvaraka. Ukoliko se pokaže da ni to nije istina, proglase ga homoseksualcem. Očigledno je da je probano sve, osim metka”.
Ako je ovaj prikaz tačan – a čini se da jeste, čitava stvar zanimljiva je i u kontekstu LGBT problematike. Jer, onaj ko je osmislio strategiju razapinjanja političkih oponenata, očigledno je smatrao da je optužba za gej aferu nešto najgore što čoveku u Srbiji može da se “prikači”: gore od lopovluka, ratnih zločina, pedofilije, verskog fanatizma i ko zna čega sve još ne.
Da li je za građane i građanke Srbije nečija gej orijentacija zaista najgora moguća stvar? Možda jeste, a možda i nije. Ispitivanja javnog mnjenja na tu temu ne postoje. Ali, kad baš seksualnu orijentaciju postavimo u središte kreiranog skandala, začinimo je prostaklucima i tračevima i posvetimo joj naslovnu stranu, ona to lako može da postane. Homofobična i šovinistička ekipa koja kreira javno mnjenje tako je jednim udarcem ubila dve “muve”: i Pajtića, i svakog geja u Srbiji. Jer, tako gejevi nisu više samo bolesni, krivi za poplave i klizišta, već zloupotrebljavaju službeni položaj, protežiraju svoje “pederske ljubavnike” i arče pare iz budžeta.
HOLIVUD
No, priča o srndaću nije samo prostački, neetički i pristojnom čoveku teško čitljiva. Osim što je njegova dramaturgija paradigma prljavštine u kojoj se Srbija trenutno valjuška, ni produkcija mu nije baš za zanemarivanje.
Pre svega, tu je magazin “Afera”. Ovo glasilo pokrenuto je baš pred izbore 2014, od kada su u njemu kritikovani (čitaj: blaćeni) svi izuzev istaknutih naprednjaka. “Afera” košta simboličnih pedeset dinara, što verovatno nije dovoljno ni za štampanje jednog primerka, a pritom dovodi u sumnju prave interese vlasnika. Osim toga, šuška se da vlasnici plaćaju poziciju magazina na kiosku: on se uvek nalazi neposredno iznad “otvora” kioska, što znači da naslovnu stranu vidi svako, a ne samo onaj ko “Aferu” kupi. Svakojaku “sumnjivost” ove edicije dodatno potkrepljuje i ime glavnog i odgovornog urednika. U pitanju je Gradiša Katić – čovek poznat kao prijatelj vođa zemunskog klana, urednik nedeljnika Identitet (zabranjenog 2003. zbog toga što su ga finansirali i uređivali upravo čuveni “Zemunci”) i osoba koja je zbog učešća u medijskoj hajci na Zorana Đinđića i svojih sumnjivih veza bila čak i u zatvoru tokom akcije “Sablja” u proleće 2003.
U svakom slučaju, tokom skoro godinu dana svog postojanja, “Afera” se etablirala kao izdanje koje objavljuje prljavštine ispod granice ukusa čak i za urednike “Kurira” i “Informera”, a koje pritom radi u interesu istih političkih krugova kao i ova dva tabloida.
Osim “Afere”, čudan je – već rekosmo -i izbor glavnog izvora priče o Pajtiću i njegovim seksualnim izletima. U tom smislu, dovoljno je zaista samo “proguglati” ime Dejana Nestorovića i samostalno proceniti koliko se i da li se uopšte toj osobi može verovati.
Konačno, tu je i jedan od glavnih aktera. Đorđe Višekruna zauzimao je više važnih pokrajinskih funkcija, ali je istovremeno osoba zanimljive političke biografije u kojoj se pominju različite političke stranke. Ovde je, međutim, prilično sumnjiv detalj koji se “na prvo čitanje” uopšte ne primećuje.
Reagujući na tekst u “Aferi”, Višekruna je na svom FB nalogu najpre naveo da nije “malouman da daje izjave kojima pljuje samog sebe”, da bi tri dana nakon toga i pošto je u “Informeru” objavljen njegov i Pajtićev demanti napisao sledeće: “Vučić se upecao kao som (somina lažovčina) i napravio mi marketing za knjigu “Vučić i ja – privatno” koju pišem uz pomoć kolege Milana Malenovića. Vučićeva novina Informer je čitanija bar 5000 puta više od Afere”.
PRLJAV POSAO
Dodatna pretraga medijske arhive ovaj status čini još misterioznijim. Naime, “kolega Milan Malenović” novinar je magazina Tabloid – izdanja koje je stariji brat blizanac pomenute “Afere” i na koje se “Afera” ugledala u mnogim “disciplinama”, pa i u izveštavanju o političko-homoseksualnim vezama Đorđa Višekrune. Pre nekoliko godina, tu je recimo objavljena priča donekle slična “Srndaću”, pod nazivom “Opsedao me noćima”, i to kao nastavak priče “Zadnjicama do Brisela”. Autor teksta “Opsedao me noćima” bio je – verovali ili ne – upravo Milan Malenović. Dakle, ista osoba s kojom danas Višekruna piše knjigu.
No, dok je tekst “Zadnjicama do Brisela” prilično negativno usmeren ka Višekruni, ovaj drugi, Malenovićev, predstavlja zapravo priču mladog čoveka kojeg je “zli” Bojan Pajtić zaveo na stranputicu, iskoristio i zatim se okrenuo protiv njega svim sredstvima koja su mu dostupna – toliko da je Višekruna morao da pobegne iz zemlje iz bezbednosnih razloga. Čisto radi ilustracije opšteg tona, navedimo samo naslove: “Bivši Pajtićev prijatelj bekstvom od Sodome i Gomore našao spas u Srpskoj naprednoj stranci”; “Kako je ovaj mladi čovek sa manje od 27 godina postao visoki državni činovnik, koji raspolaže državnim milijardama, od čega i koga je pobegao i druge zanimljivosti odlučio je da poveri Tabloidu, nadahnut spasonosnom idejom pokajanja”. Na pitanje zašto je “oprostio” magazinu koji je negativno pisao o njemu, Višekruna za “Optimist” kaže da se “tom listu dešava da pogreši, ali im je istina prioritet za razliku od većine srpskih listova”. On istovremeno navodi da sa gorepomenutim tekstom u “Aferi” nema nikakve veze, da se sa Dejanom Nestorovićem poznaje jer mu je davao savete za potrebe njegove nevladine organizacije, i da ih neće tužiti: “Nema potrebe za tužbom. “Afera” i Dejan Nestorović su samo izvršioci i da oni nisu odradili prljav posao za Vučića kao nalogodavca, to bi svakako neko drugi uradio”.

Što se tiče trenutnih odnosa sa Bojanom Pajtićem, Višekruna napominje da se oni ne dotiču navoda u medijima: “Gotovo svakodnevno se srećemo u zgradi Banovine u Novom Sadu jer radimo zajedno na brojnim projektima koji su u interesu građana pokrajine. Previše obaveza imamo i on i ja kako bismo se osvrtali na bljuvotine o privatnom životu koje beogradska štampa već godinama piše”.
Mnogo je ovde detalja o kojima možemo samo da spekulišemo, ali – kako god da ih tumačimo – oni svakako upućuju na zaključak da “Srndać” nije tek jedan od brojnih amoralnih proklizavanja domaćih tabloida, već dobro smišljena kampanja u kojoj svaki akter ima vrlo jasno definisanu ulogu.
Zbog toga, bilo bi zaista izuzetno zanimljivo ukoliko bi Bojan Pajtić tužio “Aferu” kao što je i najavio: to bi nam, ako ništa drugo omogućilo da zvanično rekonstruišemo mehanizme stvaranja ne samo ove, već i svih drugih sličnih priča.
Kojih će, kako se čini, biti sve više.
Piše: Tamara Skrozza

Related Posts