„The Stonewall Inn“ je američki bar u Njujorku koji je postao svetski poznat o Stonewallskoj pobuni iz 1969. godine, jednog od najvažnijih događaja u gej-lezbejskoj istoriji za borbu za ravnopravnost.
Originalno, bar se nalazi u Christopher Streetu na brojevima 51 i 53 u Greenwich Villageu. Bar je zatvoren nakon pobune, da bi ponovo bio otvoren 1990. godine pod nazivom „Stonewall“, ali samo na broju 53. Bar je renoviran i vraćeno mu je prvobitno ime 2007. godine. Zgrada je stavljena na listu Nacionalnih istorijskih znamenitosti.
„The Stonewall Inn“ je otvoren u martu 1967. godine i bio je u to vreme najveći gej bar u Americi. Odlično je poslovao, uprkos čestim policijskim racijama koje su u to vreme bile normalna pojava po gej klubovima. Bar je zatvoren nekoliko meseci nakon pobune koja se desila 28. juna 1969. godine.
U narednih 20 godina u tom lokalu su otvoreni prodavnica sendviča, kineski restoran i prodavnica obuće. Mnogi posetioci i komšije nisu znali za istoriju ovog mesta. Ranih devedesetih otvoren je novi gej bar pod nazivom „Stonewall“, ali samo u jednom delu lokala. Svake godine tokom gej parade ispred lokala bi se okupljali ljudi da proslave njegovu bogatu istoriju.
Film „Stonewall“ je snimljen 1995. godine i snimljen je po istoimenom romanu Martina Dubermana koji prati dešavanja u gej baru pre i nakon pobune. Filmski scenario je kasnije prerađen za pozorište i komad je imao svoju svetsku premijeru u Londonu 2007. godine.
U junu 1999. godine zgrada u kojoj se nalazio „The Stonewall Inn“ je upisana u Nacionalni registar istorijskih mesta zbog važnosti koju ima za gej-lezbejsku istoriju. U februaru 2000. godine cela okolina je proglašena za Nacionalnu istorijsku znamenitost.
Zgrada je renovirana krajem devedesetih i postao je popularan noćni klub na sva sprata. Tokom godina klub je postajao sve popularniji, naročito kod mlađe gej publike, ali je zatvoren 2006. godine zbog pritužbi na buku.
U martu 2007. godine „The Stonewall Inn“ je ponovo otvoren. Vrlo brzo je ponovo postao popularan zbog svoje istorijske važnosti i mnogi lokalni muzičari su svirali u njemu, organizuju se drag nastupi, kabarei, karaoke i privatne žurke. Od kada je država Njujork legalizovala gej brakove u lokalu se organizuju i svadbe.
STONEWALLSKA REVOLUCIJA
Da bi se imao pravi doživljaj šta se dogodilo u Stonewallu, moraju se čuti svedočenja ljudi koji su bili tamo. Ostalo je nekoliko veterana iz ranijih dana LGBT borbe, koji su dočarali događaje te junske noći.
Howard Cruse:
„Ja sam bio prisutan samo u petak uveče 27. juna 1969. godine, i okarakterisao bih masu kao osrednju po veličini ali kao veoma uznemirenu. Znao sam da će se desiti nešto veoma bitno zato što se po celom Villageu pojavili flajeri Gay Pride i Gay Power.
Danny Garvin:
„Druge noći (subota, 28. jun) dosta ljudi nije znalo za raciju prošle noći, tako da se okupilo mnogo ljudi. Odlučili smo da oslobodimo bar i da ga opet otvorimo. Mislim da niko od nas nije ni sanjao da je to bio početak pokreta za gej prava. Razvalili smo vrata od bara i ušli. Pristiglo je još policije. Pobuna je opet počela i zapalili smo kante za đubre. Bačen je molotovljev koktel, ličilo je na pravu ratnu zonu. Mi kao gej ljudi smo shvatili da možemo da se ujedinimo i pobunimo i zajedno borimo za naša prava.
Jedan mit je rođen u tim protestima, a to je da ga je započeo drag kraljica. To nije tačno. U to vreme nisu postojale drag kraljice, već flame kraljice. Flame kraljice su nosile steznike, Tom Jones majice i možda šminku oko očiju. Vezivale su svoju kosu i bile fem. Garderoba mnogih muškaraca u to vreme postala je aseksualana. Tada niste mogli da budete muškarac obučen u skroz žensku garderobu. Morali ste da nosite makar tri odevna muška predmet ili biste bili uhapšeni za imitiranje žena.“
Stephen van Cline:
„Pobuna je trajala od 27. juna do 29. juna svake noći, do ranog jutra. Prva noć je bila dramatična i najznačajnija za mene, jer sam u toj noći direktno učestvovao. Moj ljubavnik i ja smo začuđeno i sa puno uzbuđenja stojali, vikali na policajce i bacali penije na njih. Kada su policajci počeli da prebijaju neke ljude i da nas nazivaju raznim imenima, počeli smo da bacamo cigle na bar, što je odjednom postao simbol našeg otpora. Subota veče je bila mnogo nasilnija i sa više ljudi. Nedelja je bila sa mnogo manje nasilja. U ponedeljak i utorak je padala snažna kiša što je zaustavilo da se ljudi vrate i nastave protest. Samo nekoliko ljudi se vratilo 2. jula i dobili su strašne batine tako da su krvavi ležali u Sedmoj aveniji.
Ova pobuna je naterala ljude da razmisle o svom životu, tražili su dostojanstvo u sebi i tražili su svoja prava. Moj ljubavnik i ja smo otvorili Portfolio galeriju u 10. ulici, u bloku do Stonewalla, dva meseca pre pobune. Galerija je postala gej centar gde su se razmenjivale vesti i tračevi. U toj galeriji sam dizajnirao i publikovao prvi Gay Rainbow poster i slatke čestitke gde je pisalo „Gay is Good“. Mesec dana posle pobune marširali smo kroz Washington skver do Sheridan skvera i držali govore. Tehnički, to je bila prva gej parada. Tada smo bili veoma ljuti zbog konstantnog straha i ponižavanja.
Posle Stonewall-ske revolucije, gej populacija se promenila, više se nismo sramilo zbog svoje homoseksualnosti. Došlo je vreme da ustanemo i budemo ponosni, da se borimo protiv predrasuda i nasilja.“
Edward White:
„Ti istorijski datumi za gej populaciju su promenili intimne živote ovih ljudi. Pre Stonewalla, odlazio sam kod heteroseksualnog psihijatra da postanem i ja heteroseksualac, posle Stonewalla otišao sam kod gej psihijatra da naučim da budem „dobar gej“. Postoji mnogo ljudi koji bi mogli da se prisete tih dana i da kažu kako im se život promenio na bolje. Stonewall je jedno pozitivno iskustvo.“
Dan ponosa se proslavlja u čast ovog važnog događaja za LGBT populaciju i u čast ovih hrabrih pionira LGBT borbe.

Related Posts