Student Fakulteta političkih nauka Stefan Šparavalo, dobio je nagradu Zaštitnika građana za najbolji esej na konkursu o stanju ljudskih prava nacionalnih manjina, osoba sa invaliditetom, LGBT osoba i rodne ravnopravnosti koji je raspisan u martu ove godine.

Nekad mi se čini da su se ljudska prava otuđila kao koncept. Otuđila od ljudi. Za to nije kriv ovaj narod kome je, kako mnogi tvrde, “u krvi da diskriminiše”, već prevashodno mi koji težimo da ih branimo, a koji smo negde u tom putu zagubili energiju i srčanost.

Već neko vreme se bavim ljudskim pravima LGBT osoba. O zaštiti seksualnih manjina napisano je mnogo članaka. Ja ne želim da u ovom radu pobrojim sve dokumente koji potvrđuju neophodnost zaštite seksualnih manjina, počev od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, preko Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, pa da stignem do Evropske konvencije i Džogdžakarta principa. Ne želim ni da pomenem Rezoluciju Evropskog parlamenta o homofobiji iz 2006. godine niti Rezoluciju o borbi protiv svake diskriminacije i nasilja protiv LGBT osoba koju je Srbija na sastanku Saveta za ljudska prava i potpisala početkom 2011. godine. I da maestralno zaključim da se ljudska prava u Srbiji ne poštuju, a trebalo bi da se poštuju. Voleo bih da ne pominjem mnogo ljudska prava, već prava ljudi. Želeo bih da nakon čitanja ovog rada makar jedan zatvoreni um kroz svoje membrane propusti ovu sitnu rečenicu. Ugrožena su prava ljudi. Prava ljudi sa kojima sedimo u slušaonici na ispitu čekajući profesora koji kasni pola sata. Ljudi koje srećemo pripiti u noćnom prevozu. Pravo komšije kome svaki put mahnemo jer se nije bunio kada smo kao klinci brali jabuke iz njegovog dvorišta. Pravo Miloša, Anđelke, Aleksandra, Melise i Danijela. Ljudi.

Predstavio bih se kao osoba XY. Ne bih ostavljao lične podatke, neko može da pronađe moj nalog na društvenim mrežama i krene da mi preti ili pošalje uvredljivu poruku. Ne bi to bio prvi put. Ne bih ni da ostavim svoju sliku, prepoznaće me neko na ulici i uznemiravati. Neko kome je jedina svrha u životu da se bavi prepoznavanjem ljudi poput mene. Ne bi to bio prvi put.

Pri samom izlasku iz stana, sklapam kompromise sa samim sobom. Pazim da se ne oblačim baš kako želim, “da ne bih provocirao”. Pazim kako hodam, “da ne bih provocirao”. Držim se na bezbednoj distanci kada hodam sa dečkom, da se ne pomisli svašta. Pa da ne isprovociram. Takav je moj život, svako jutro na levoj nozi obuvena sreća, na desnoj bezbednost. Još kao mali sam viđao u ulici Milovana koji je po povratku iz rata nosio uvek dve različite patike i pričao sa samim sobom. Tada mi je to bilo smešno. Ne znajući pri tom da ću nakon petnaestak godina i ja biti isti taj povratnik koji neprestano vodi žučne rasprave u sebi sa samim sobom. I nosi različite cipele. E, pa bih voleo bih da jedno jutro ustanem i nosim iste. Samo tražim da radim ono što radite i vi, ne tražim mnogo. Zar ne?

Ugrožena su prava ljudi. Moje pravo da volim. Uvek sedimo u ćošku u kafićima, iz mrtvog ugla se ne vidi kada se ispod stola držimo za ruke. Stiže leto, i više neće biti sa nama jakne koje će da sakrivaju naš topli stisak od prekornih i zgađenih pogleda. Dok ova breza zaklanja banderu sa upaljenim svetlom, iskoristim sekund nepažnje ostatka sveta pri prolasku kroz park i dodirnem svojim usnama njegove. Ne znam kako živi taj beli medved sa kojim me upoređuju govoreći da sam zaštićen kao on, ali teško tom medvedu ako ga štite samo breza i zgužvana jakna.

Ugrožena su prava ljudi. Moje pravo da živim kao i svi vi. Treći put ove godine u sandučetu nalazim pozivnicu za venčanje. Radujem se zbog mojih dragih prijatelja, ali sam istovremeno i besan. Osećam se kao dijabetičar koji dolazi u fabriku slatkiša da gleda kako ljudi uživaju dok jedu. Znate li koliko je to teško? Kada gledam na svadbi kako ste srećni dok radite nešto što meni nije dozvoljeno? Mislite da ne stisnem zube svaki put kada pomislim da bih prekršio Ustav kada bih se venčao sa osobom koju volim? Želim i ja da se upišem u tu knjigu. Želim i ja da odigram prvi ples. Želim i ja da mama zaplače na mojoj svadbi. Želim i ja da biram pozivnice za venčanje. Želim i ja da sa njim otvaram svadbene poklone nakon najnapornijeg i najsrećnijeg dana. I zajedno se nasmejemo jer nismo stigli ni do pola, a već imamo četiri miksera.

Ugrožena su prava ljudi. Moje pravo da zasnujem porodicu. Znaš me još kao klinca. Ti, baš ti koji mesarskim čekićem želiš da ubiješ moje prijatelje. Seti se da smo kao mali razmenjivali sličice. Da sam ti dao svoju majicu na fudbalu u školskom dvorištu kada se tvoja isprljala. U mojoj torbi si od svojih roditelja sakrio prvu paklicu cigareta. Ja sam ti narezao onu muziku za rođendan. I kupio lepi kožni novčanik za punoletstvo koji i danas koristiš. Pogledaj me, zar ti delujem kao neko ko će da muči svoje dete? Zar mi zabranjuješ da budem roditelj samo na osnovu toga što me je priroda svrstala među 10% ljudi koje vole isti pol? Zar misliš da je za napušteno dete zdravije okruženje sirotište ili ulica nego moja i njegova ljubav koju smo spremni da pružimo? Druže moj, znaš li ti da su ubice, zločinci, manijaci, ratni profiteri, pljačkaši i silovatelji koje si prethodnih godina gledao na televiziji ili u novinama došli iz porodica koje ti smatraš jedinim “normalnim”? Spusti taj čekić na sekund i samo razmisli, zar misliš da ću od svog deteta napraviti monstruma samo zato što volim njega? Kako sam onda ja ispao ono što ti smatraš monstrumom kada je moj tata voleo i zasnovao “normalnu” porodicu sa njom? Spusti taj čekić, udahni duboko i izbroj do deset. E, ja sam taj deseti. Skoro svaki deseti je na ovoj planeti rođen tako da ga privlači isti pol. Ti si u tom prirodnom prebrojavanju možda bio deveti. Ili jedanaesti. Možda je malo falilo da budeš na mom mestu. Odloži čekić i razmisli.

Umara i frustrira ovaj hod u različitim cipelama. I samom sebi ponekad delujem ludo. Ali, dok nisam krenuo naglas sa samim sobom da polemišem kao Milovan sa početka priče, želeo bih da završim ovo u nekoliko rečenica. Ne želim razvrat na ulicama, ne želim nemoral. Ne želim da šetam go, ne želim da se drogiram pred vašom decom. Želim da volim, želim da živim kao vi i da zasnujem porodicu. Ne tražim ništa drugo do onoga što imate svi vi. Od vas ne tražim ni da me razumete, iako bih to mnogo voleo. Od vas samo tražim da me ne dirate jer sam ovakav rođen. Pustite na tren konvencije, deklaracije i zakone. Imate čoveka pred sobom. Čoveka koji ne može da živi kao vi samo zbog određenih svojstava sa kojima je rođen. Kažu, ima nas 10% na svetu. Mi smo ljudi, kao i vi. Sa svim manama i slabostima. Ljudi koji se ponekad napiju, izuste po koju psovku, povrede čoveka, zadrže suze pred grobom pokojnog oca, sedeći u autobusu skrenu pogled kroz prozor kada umorna gospođa u poznim godinama uđe sa pijace noseći pune cegere. Ali ljudi koji umeju da vole, pomognu, zagrle i pruže pomoć. Jedino po čemu smo različiti je to što je priroda tokom prebrojavanja na naše glave spustila svoju ruku kada je izgovorila “deset”.

Voleo bih da vam se pri sledećem pisanju obratim punim imenom i prezimenom, do tada – sve vam najbolje želi XY.

0 Shares