Deseti, poslednji veliki Queer Zagreb festival odvijao se u atmosferi provokativnog slogana – Kraj početka. Ipak, slogan nema negativnu konotaciju, naprotiv. Nakon deset godina festivala, ova manifestacija dobija novu formu – dešavaće se tokom cele godine, na raznim mestima i u različitim formama.

Celodnevni program, ugledni gosti iz čitavog sveta, renomirani umetnici i najnovija produkcija, doprineli su da Queer Zagreb festival postane jedno od najvažnijih kulturnih dešavanja u Hrvatskoj. Njegov značaj su prepoznale brojne ustanove kulture koje već godinama unazad otvaraju svoja vrata za aktivnosti Queer Zagreba. Zato i ne čudi da se zatvaranje festivala odvijalo u Hrvatskom narodnom kazalištu u kome je lezbejski hor najpre izveo nacionalnu himnu, a potom i pesmu o pički.
No, krenimo redom.Poznati koreograf Raimund Hoghe je u okviru Queer Zagreba predstavio svoj veliki projekat koji je ime dobio po pesmi Federica Garcije Lorce. Balet “Si je meurs laissez le balcon overt” posvećen njegovom prijatelju koji je preminuo 1992. od AIDS-a, a bavi se temama smrti, boli i života. Zanimljiva činjenica vezana za ovog autora je da je radio sam velikim koreografskim imenima, između ostalih i sa Pinom Bausch tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.
I dok je ova predstava zatvorila festival, njegovo otvaranje bilo je u znaku prve afričke umetnice na Queer Zagrebu. Nelisiwe Xaba je sa svojom partnerkom Kettly Noël izvela komad „Correspondances“. Ova predstava opisuje susret dve žene nakon dugog perioda dopisivanja, a koje se nalaze da bi razgovarale o raznim temama koje su tokom tih dopisivanja otvorile.
Jedan od najzanimljivijih gostiju, svakako je bio Tadasu Takamine japanski performer izuzetnih artističkih praksi, a čiji će rad tokom naredne godine biti predstavljen u poznatoj galeriji MoMa. Performansi Tadasu Takaminea obuhvataju po nekoliko grana umetnosti, pa ih je skoro nemoguće definisati, ali se u svojoj suptilnosti bave problemima koji se uvek mogu sagledavati i sa lokalnog i sa univerzalnog aspekta. Performans „How not to think?“ bavi se s japanskim i univerzalnim tabuom osobama s invaliditetom. Koliko je subjektivnosti dozvoljeno onima koji se ne mogu brinuti sami za sebe i da li, uopšte, treba da intervenišemo kada su ovi ljudi u pitanju.
Između nekoliko veoma zanimljivih performansa našao se i rad beogradskog reditelja Bojana Đorđeva koji predstavlja pozorišnu adaptaciju dela „Psi“, nastao na tekst Hervéa Guiberta. Hrvatski glumac Stipe Kostanić donosi na scenu preispitivanje i sukob sa samim sobom i drugima. Ovaj performans je nastao je u saradnji s Queer Zagrebom kako bi se osnažila regionalna produkcija.
Karakteristika ovogodišnjeg festivala bilo je predstavljanje brazilskih umetnika. Među različitim delima koja nose prefiks queer, posebno se izdvaja solo nastup Angela Madureire, koji u svojoj predstavi raspravlja o osećanju usamljenosti u situacijama u kojima postaje stranac, kada se nađe u nekoj stranoj zemlji, na marginama njenog društva. Drugi performans koji je skrenuo pažnju publike kreirala je umetnica Marta Soares. Kroz doslovnu prezentaciju sambaquisa, praistorijskih groblja nekadašnjih stanovnika Brazila, simbolizira prolaznost vremena. Performans tokom kojeg umetnica leži prekrivena sa 400 kilograma peska za činčile dok joj ventilator skida sloj po sloj peska, sasvim sigurno je među najzapaženijima.
Jedan od bitnih trenutaka festivala je i izložba Tužni tropi. Radi se kolekciji šest radova brazilskih umetnica koje izazivaju uvrežene načine prikaza umetnosti i života. Izložba predstavlja mlade i perspektivne brazilske umetnice poput Gabriele Mureb koja otvara izložbu performansom koji će nas naterati da preispitamo vlastito poimanje queera.
Dvodnevna konferencija tematizovala je različite oblike i mehanizme emancipacija seksualnih i rodnih manjina na Balkanu, zemljama Kavkaza i u arapskom svetu. Konferencija je bila i dobra prilika za refleksiju aktivističkog rada u kontekstu izraženih nacionalističkih tenzija, post-ratnih sukoba i radikalnih verskih doktrina. Okosnica konferencije su LGBTIQ organizacije s Balkana, Kavkaza i arapskih zemalja okupljene oko neformalne mreže za borbu protiv homofobije.
Filmski program festivala prikazao je neka od najboljih queer igranih i dokumentarnih ostvarenja koji su obeležili scenu savremenim pristupom temi identiteta. U tom kontekstu francuski film „Elles“, u kojem igra Juliette Binoche, predstavlja žensku perspektivu današnje seksualnosti i ono što je na prodaju – ili ne, u seksu i trgovini njime. Sram (Shame), igrani film koji je vinuo Michaela Fassbendera, tematizovao je seksualne prakse van okvira i njihove poveznice sa gej seksualnošću.
Zatvaranje festivala u velikom stilu bio je moguć zahvaljujući queer performerskom clubbing kolektiva Pussyfaggot iz New Yorka. U kombinaciji clubbinga i performansa, party je okupio queer performere poput Lady Miss Kier, plus italijanske i britanske performere koji su nam uz pomenute Njujorčane pokazali da je queer divlja sexy zabava. Tokom svake večeri festivala za posetioce je bio otvoren i Hotpot na kome se svake večeri dešavao party.
Pri kraju teksta, u skladu sa idejom Queer Zagreb 2012, umesto velikog zaključka, zgodno je citirati reči direktora ovog festivala Zvonimira Dobrovića: “Jedan važan emancipatorski manjinski projekat doživeo je kraj – početka. U predanoj borbi za emancipaciju LGBTIQ prava u stalnoj smo zamci o nikada do kraja ostvarenoj pobedi. Uvek postoji još jedan korak koji se mora učiniti. Početak nema kraja. Kao što i nikada ostvarena ideja kraja nema svoj početak. Borba kao da se uvek nastavlja, prelazi u nove forme. U tom procesu nailazimo na brojne završetke bilo u obliku pobeda ili u obliku poraza. No, ponekad sami odlučujemo da završavamo. Zatvaramo”.
Piše: Boban Stojanović

0 Shares