Najveći uspeh Maje Bekčić-Petrović, autorke Helenine biografije, je što nam u potpunosti približava Helenin lik i njen životni okršaj sa samom sobom. Knjiga je prepuna divnih scena, i veselih i tužnih, koje udahnjuju život ne samo glavnom liku, već čitavoj jednoj zajednici. Nekoliko scena (poseta Helene majci u staračkom domu, smrt njenog oca, autovanje i razvod sa ženom) kod mnogih će izazvati knedle u grlu, a ako ste emotivnije dušice slobodno pripremite i maramice, napisao je Boris Milićević u predgovoru za knjigu „Major i Helena“ Maje Bekčić-Petrović. Povodom izlaska knjige „Major i Helena“ koja se nalazi u prodaji na kioscima širom Srbije od početka ove godine, razgovarali smo sa autorkom.

Knjiga „Major i Helena“ je ugledala svetlost dana. Koji su prvi utisci nakon promocije u Beogradu?

Promocija je bila sasvim (ne)obična žurka na kojoj su se jednako dobro proveli i „strejtaši“ i „gejevi“ i VIP gosti, zato što su svi bili i lepi i lepo raspoloženi i baš niko nije mario za nekakve izmišljene podele između naših svetova. Neki su počeli da čitaju moju priču o Heleni još na žurci, a baš svi koji su je pročitali, kažu da su je „progutali“ u jednom dahu. I baš svi su plakali posle priče o Heleninoj majci – naravno, moji „mačo“ drugari to su opisali kao „stala im knedla u grlu“, a kad ti dečak to kaže, znači da je plakao. Raduje me to što svi kažu i da su se mnogo smejali… A poklon-primerci knjige su na promociji bukvalno razgrabljeni, poslednjih pet dobili su policajci koji su obezbeđivali party: uredno su čekali u redu da dobiju potpisane primerke.

Kako je uopšte došlo do realizacije knjige?

Čitala sam prvi Helenin intervju, kad je sve obelodanila, i ta priča bila mi je skroz zanimljiva – imala sam milion pitanja i nedoumica vezanih za njen slučaj. Pa sam pozvala mog dugogodišnjeg prijatelja, gej aktivistu, da ispitam šta on o tome zna. Znaš kako je kod nas novinara: nije važno da znaš, važno je da znaš ko zna. Već dva dana kasnije, išla sam da upoznam Helenu, koja je sa Vesnom Zorić smislila da podeli svoju životnu priču u knjizi. Helena je insistirala da piše neko ko će se držati dokumentarne priče, a ja sam insistirala da je prvo upoznam – da lično proverim je li ona neki folirant ili je stvarno transica, a i da vidim kako nam ide međusobna komunikacija… odmah smo se skapirale i nikad nisam imala dilemu u kojem rodu da joj se obraćam.

Koliko je bilo teško pisati Heleninu životnu priču?

Ja zapravo nikad nisam upoznala Majora. Jednom mi je „iskočio“ na listi ljudi koje možda poznajem na Fejsu i bilo mi je pomalo krivo što ga nikad neću upoznati. Bila sam ubeđena da se on tu negde krije u Heleni i isprva me nerviralo što nikako ne uspevam da ga „izvučem“ iz nje. To je bio najteži deo za mene – dok nisam shvatila da je Major zapravo izmišljeni lik, koji je postojao da bi ispunio neke društvene norme. I dok nisam shvatila da tu stvar nikad neću u potpunosti shvatiti, jer to može samo onaj ko je kroz to prošao.

Koliko ste vremena provodili sa Helenom?

Dane, i nedelje, i mesece… Rekla sam joj na početku da mora da razgovara sa mnom kao s najboljom drugaricom i da mi govori baš sve, uključujući i ono što eventualno ne želi da ispriča javno. Nemam pojma koliko smo vremena provele zajedno, nismo sve uvek snimale, ali samo kad je reč o snimljenim razgovorima, reč je o više od 40 sati!

Da li postoji nešto o Heleni što niste želeli da nam kažete u knjizi?

Da… Namerno sam izbegla detaljnu priču o deci, u dogovoru sa Helenom. Nisam uskratila čitaoce za osnovne stvari vezane za njihove reakcije i odnos sa ocem, ali svako upuštanje u tu analizu moglo bi da ih povredi… Helenin srednji sin, jedini od dece s kojim sam otvoreno pričala i koga sam citirala u knjizi, čitao je tekst još dok je bio u radnoj verziji i rekao mi: „Oduševio bih se… da nije reč o nama.“

Koliko će oni koji ne vole da čitaju morati da čekaju da vide filmsku verziju knjige?

Već su se javljali zainteresovani za ekranizaciju – još i pre nego što je knjiga objavljena… ne znam, valjda kad se usaglasimo ko bi mogao da glumi mene.

Knjiga je štampana u tiražu od 20 hiljada primeraka i prodaje se na trafikama širom Srbije. Koliki je njen aktivistički kapacitet da menja stav društva prema trans osobama?

Ja sam odlučila da pišem ovu priču pošto je ispunjavala moja dva novinarska zahteva – važna je i zanimljiva. Nadam se da će je ljudi čitati jer je zanimljiva, pa onda shvatiti i koliko je važna. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, jedna od VIP gošći na promociji, rekla je tad da misli da će knjiga učiniti za LGBT zajednicu više nego stotine pritužbi. Nadam se da će tako i biti.

U isto vreme se pojavila i knjiga „Žena“ Simonide Milojković koja takođe obrađuje trans temu.

Simonida je moja draga prijateljica sa fakulteta i uvek se bavi zanimljivim temama, pa nije čudo što je za svoju treću knjigu izabrala trans-priču. Milo mi je što smo se baš nas dve bavile ovom temom, svaka na svoj način. Čule smo se, naravno, u međuvremenu, i poželele uspeh jedna drugoj.

Učestvujete i u kampanji #bićebolje. Šta nam o tome možete reći?

Ponosna sam što učestvujem u toj kampanji i što i tako mogu da podržim hrabre mlade ljude koji su spremni da otvoreno govore o problemima koje su imali – da bi pomogli onima kojima se čini da su njihovi problemi nepremostivi. Moja PR firma radi video za kampanju, a i ja nastupam u grupi „strejt saveznika“, zato što iskreno verujem da je prvi korak da rešimo problem – da o tome govorimo. I zato što sam nepopravljiv optimist(a) i ne prihvatam druge opcije, samo #bićebolje.

Kakvi su vaši utisci o LGBT sceni u Srbiji i položaju LGBT populacije?

Pre desetak godina, dešavalo se da šetam sa mojim gej drugom i da neko s prozora viče i psuje „pedera“, preti da će ga prebiti. Danas, taj „peder“ je prvi otvoreno gej političar u Srbiji, a Srbija prva zemlja u regionu koja ima otvoreno gej ministarku. Prozivke i napadi su, u odnosu na stanje pre desetak godina, danas sve izolovaniji incidenti. Evo, imamo i LGBT magazin u kojem možemo da naglabamo o svim tim temama. Kad gledaš stvari iz minuta u minut, čini ti se da se ne menjaju, ali kad napraviš presek od godinu, dve, deset – shvatiš koliko je društvo napredovalo. I tada sigurno znaš: biće još bolje.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.