Krajem januara u KPGT-u je premijerno izvedena predstava “Ljubavna priča” u režiji Ljubiše Ristića po istoimenom romanu Puriše Đorđevića. Mladog glumca Đorđa Galića možemo gledati u ovoj predstavi u ulozi gej činovnika u doba komunizma koji nakon autovanja umesto u Vašington po kazni odlazi u selo kao učitelj.

Kako je došlo do toga da dva glumca igraju glavnu ulogu u predstavi?

To je suštinski odvajkada princip našeg reditelja, Ljubiše Ristića. Ne samo za ovu predstavu, već za sve što je ikada radio. Za svaku ulogu Ljuša pravi i alternaciju. A da ne zalazim sad u još jedan od principa, a to je da svako zna svačiji tekst u predstavi. Jer Ljubiša nas dugo ,,drži za stolom“, dok maksimalno ne ovladamo celokupnim tekstom, tako da bismo posle mogli da se igramo sa njim kako god želimo. Ne znam da iko tako radi na našim prostorima. I jako sam srećan što mi je pružena ta prilika. Takođe sam srećan što tu ulogu ,,delim“ sa svojim prijateljem Urošem Novovićem.

Da li si se ranije sreo sa romanom Puriše Đorđevića „Ljubavna priča“?

Nisam. Prvi put tek kada sam postao član ansambla KPGTa. U jednom intervjuu je i sam Puriša rekao da je zaboravio na ovaj svoj roman i da se iznenadio kada ga je Ljubiša podsetio. Što je meni iskreno zastrašujuće. Jer ovaj roman je toliko dobar, toliko specifičan sa svim svojim ravnima na kojima se odvija, tako jedan duh vremena Beograda osamdesetih godina, da mi nije jasno kako nešto ovakvo nije više i šire poznato. Malo je luckasto, jer ja nisam ni bio rođen osamdesetih, ali zbog ovog romana, čini mi se da jesam živeo u Beogradu tada. E sad, Ljubišina inscenacija je samo prešaltovana u šezdesete. Ali duh je i dalje sveprisutan.

Priča se da je roman trebalo da dobije svoju filmsku verziju sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi. Da li znaš nešto o tome? Da li ste razgovarali sa Purišom o tekstu?

Iskreno, nisam to znao. I sad mi je uloga još draža zbog ovog saznanja. Sa Purišom nismo iskoristili priliku da više govorimo, iako je on kod nas često u pozorištu. Nije se mešao previše, kormilo je prepustio Ljubiši, a po njegovim reakcijama nakon predstave, mislim da je prezadovoljan bio, jer toliko sreće i euforije kod njega se moglo videti, da su mi skoro suze krenule na oči zbog toga kako je on zračio.

Veći deo predstave provedeš go na sceni. Kako si se ti pripremao za tu ulogu?

Hm. Eto, vreme je za treću specifičnost rada sa Ljubišom. Šest dana pred premijeru, nismo znali da će se to desiti. Ljubiša je genije koji svoje glumce baca u vatru time što nas u prostor pusti par dana pred premijeru. Zvuči zastrašujuće malo, posebno meni koji sam inače u životu tip štrebera i zanatlije, pa mi to predstavlja veliki stres. Međutim, ja tom čoveku toliko verujem i osećam se sigurnim u šta god da kaže. Tako da, golotinja nije problem kada ima scenski smisao. Nije mi prvi put da sam go na sceni. Ali mi je prvi put ovako dugo, skoro 25 minuta. Na kraju krajeva, nisam ni imao previše vremena i prostora da se time bavim i premišljam o tome.

Sve je više gej uloga u pozorištu, domaćim serijama i filmovima. Da li se smanjila stigma kada su u pitanju gej uloge?

Mislim da nisam dovoljno kompetentan da govorim o smanjenju stigme, jer imam tek dvadeset i četiri godine, pa nisam živeo u vremenu pre. Treba da prođe vreme da bih mogao da iz svog životnog iskustva osetim reference i određene momente da bih mogao da ih uporedim i govorim o krivulji i tim koordinatnim sistemima statistike. Međutim, jedina referenca su mi istraživanja koja mi se odvijaju u okviru novog i mog prvog filma koji spremam sa Nikolom Ljucom i Draganom Jovićevićem. U njemu kroz intervjue sa scenaristima, rediteljima i glumcima koji su kroz decenije bavljenja filmom pravili i queer likove, izučavamo razvoj, poziciju i povest tih likova u domaćoj kinematografiji. Tako da, verujem da ću više znati kada film bude gotov.

Radio si sa prokazanim Ljubišom Ristićem. Da li te je to brinulo jer je on persona non grata u pozorišnim krugovima?

Nije me uopšte brinulo, jer sam znao, a i doživeo ono što su ljudi i pre mene pričali, a i što se sad dešava. A to je da svi glumci, glumice, muzičari, balerine, tehničari, svi elementi koji čine taj magični organizam zvan pozorište, nikad nisu imali veze niti učestvovali u bavljenju politikom. Ljubišin angažman i stavovi su njegova stvar. Naš rad u pozorištu je van te priče, zaštićen i predivan. Uostalom, ne bih ga ni nazvao persona non grata. 2020. je godina. Ljubisa ima 73 godine. I dan danas, ljudi kopiraju njegove pozorišne principe, prave predstave u kojima se obračunavaju sa njim ili ga uzdižu, glumci igraju Ljubišu Ristića u predstavama, kao lik. Što se mene lično tiče, meni je to znak da je i te kako važan, poželjan i da je legenda po mnogim stvarima. Na kraju krajeva, doneo je u pozorište nešto što svi koriste kao početnu tačku svog rada, tako da sam ja presrećan. A sad razmišljam nešto, Peter Handke je prijatelj našeg pozorišta. Igramo njegov komad ,,Psovanje publike“ a uskoro izlaze premijere ,,Velikog pada“ i ,,Don Huana“. Treba li onda da se brinem o mišljenju polovine sveta koji osuđuju Handkea?

Ti si mlad glumac koji se kroz predstavu vratio u davne šezdesete… Da li tvoja generacija uopšte može da se poveže i pronađe u prošlim vremenima?

Ja najviše slušam muziku osamdesetih, tako da mi je bilo lakse da jos malo poguram unazad do šezdesetih, pa da i to bolje osećam. Kao što sam i rekao, uz tekst kao što je Purišin, mislim da je nemoguće ne uspeti. Pisan je na više ravni, realno psihološke motivacije, kao i van nje, bavi se emocijama koje su nam svima bliske, imamo Beograd kroz koji koračamo svakog dana i nakon pročitanog romana, Beograd posmatram i osećam na potpuno drugačiji način. Istorijsko-politički konteksti i dešavanja su dovoljno razumljivi, posebno kada se time bavimo malo duže i dublje, tako da, sve je to bio predivan jedan vremeplov i putovanje. Koliko smo uspeli to da prenesemo publici, ne umem ja da kažem, to ostavljam publici i pomno ću saslušati sve komentare.

U kojim još predstavama možemo da te gledamo i koje projekte spremaš?

-Ovde u KPGTu igram u dve predstave, ,,Psovanje publike“ i ,,Ričard III“, a spremamo još gomilu predstava za naredni period, ,,Veliki pad“, ,,Don Huan“, imaćemo Kreca, Milera, Brehta, a na jesen i domaće ženske dramaturge. Pored KPGTa, u UK Vuk igram predstavu o Fridi Kalo pod nazivom ,,Ja sam ptica, ja sam sve“, koja je doktorski projekat moje prijateljice Katarine Orlandić. U Domu kulture Studentski grad igram u koreodrami ,,Novi stanar“ moje profesorke Vere Obradović, a uskoro krećem sa radom na novom projektu koji, na moje ogromno oduševljenje, radim sa Bojanom Đorđevim.

Razgovarao: Predrag Azdejković
Foto: Teodor Lazarev

Više tekstova iz broja 52 – februar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

31 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.