Kucnuo je čas za još jednu misiju brzopotezne pop-kulturne arheologije sa jasnom svrhom; podsetimo se trans momenata u srpskom igranom filmu i dajmo sve od sebe da nas u očaj ne baci porazna činjenica da i ovde govorimo o bledim tragovima na treću decimalu. Što, ako ćemo iskreno, ne bi ni trebalo ikog da začudi, budući da je reč o dodatno skrajnutoj manjini unutar šire a istrajno i temeljno marginalizovane manjinske grupe kod nas.

Dakle, prateći trag treperavih zvezda i manje-više bojažljivih nagoveštaja stižemo za ovog bilansa – prvi iole značajniji trans-trenutak u srpskom filmu zgodio se u znamenitom filmu “Bubašinter” (1971) Milana Jelića, filmu koji dobrim delom polemiše sa fenomenom homoseksualne panike, a u kome se jedan minorniji krak priče tiče zabludelog bivšeg teče koji je, kako vele, krenuo put muželožništva i kome razjarena bivša supruga, u pratnji svog sestrića, glavnog junaka ovog ostvarenja, u znak srditog protesta na pragu uz podosta buke ostavlja ženski veš!
Milan Jelić je važan i za naredni, vidno krupniji upliv trans tematike u srpski film – u poblesavoj, ne preterano inventivnoj ali nadasve simpatičnoj komediji zabune “Špijun na štiklama”, tom Jelićevom preratku čuvenog Wilderovog klasika “Neki to vole vruće”, ključna začkoljica biva činjenica da je glavni junak, inače, sitni šraf u diskografskoj kući, u neku ruku primoran da se u svrhu industrijske špijunaže konkurencije prerušava u ženu, pri čemu će, gle čuda, privući pažnju prekaljenih švalera koji ni ne slute da Narcisa Zec (u tumačenju Milana Gutovića) i nije sramežljiva i nenamerno koketna početnica. Naravno, trans momenti u “Špijunu na štiklama” nisu odraz promišljanja društva zaglibljenog u poricanju, samodopadljivosti, moralnoj panici, nepravdi i sveoopštem licemerju, a što je, kanda i iluzorno očekivati od pučke komedije jakog treš štiha iz srpskih osamdesetih godina prošlog veka, ali do dana današnjeg Špijun ostaje jedan od dva filma u kome su najkonsekventnije upotrebljeni trans motivi/momenti.

Transvestitske sprdnje na tu poslovičnu prvu loptu ima i u “Hajde da se volimo 3” Stanka Crnobrnje, gde je paparaco (igrao ga je Jova Radovanović) prinuđen da se oblači u ženu ne bi li pribavio što bolje i provokativnije fotografije Lepe Brene, te u ostvarenju “Mala noćna muzika” Dejana Zečevića, verovatno i najefektnijoj srpskoj aproprijaciji američke gross-out filmske estetike, u kojem dve glavne zamlate (Gordan Kičić i Vuk Kostić) greškom dospevaju u stan postarije gospođe Paune (u tumačenju Feđe Stojanovića), a koji očekuje dolazak dvojice, nazovimo ih kako doliči – umilno, seksualnih radnika. Pomalo iznenađujuće trans detalje zatičemo i u seriji “Porodično blago” Siniše Pavić, gde transseksualna radnica tokom noći u pritvoru pred očima zgranutog Špica zadobiva svoje muško obličje (Dejan Lutkić). A ne sme biti zaboravljena ni izvanredna komičarska kreacija Branislava Zeremskog, koji u “Davitelju protiv davitelja” Nebojše Pajkića i Slobodana Šijana kao mladi prpošni policajac u zadatak dobiva da prerušen u ne baš stidljivu koketu možda zavede i tog zloglasnog beogradskog davitelja. A novi vek nam je doneo i prvi film u kome jedan od značajnijih motiva biva promena pola – Čitulja za Eskobara (2008) Milorada Milinkovića Debelog, ta nespretna kombinacija kriminalističkog filma i komedije zabune, za zamajac radnje imala je priču o iznenadnoj romansi nepopravljivog kriminalca i osvedočene protuve i zagonetne lepotice, koja je, kako će se otkriti nekada bila muško. Glumački deo (saigra Vojina Ćetkovića i Tamare Garbajs, gošće iz Hrvatske) predstavlja možda i najuspeliji deo filma, koji, eto, u neku ruku i jeste (naravno, samo unutar ovog tužnog srpskog filmskog konteksta) nekakav ledolomac.

Što se, pak, ozbiljnijeg tretmana trans momenata (i pojava) tiče, i dalje neprevaziđen biva klasik Želimira Žilnika, nezaobilazni “Marble Ass”, u kome pratimo ulične i druge zgode Merlinke i Sanele u navodno mirnodopskom Beogradu (premda je film većim delom sniman u Novom Sadu). Svojevrsnu najavu i ove priče i saradnje Merlinke i Žilnika imamo gotovo deceniju ranije u Žilnikovoj distopijskoj ekstravaganci “Lijepe žene prolaze kroz grad”, dok su Merlinka i Sanela (ova druga nakratko prisutna i u Dragojevićevim Lepim selima) su dočekale i prilično neukusan i posve izlišan pomen i u “Sivom kamionu crvene boje” Srđana Koljevića. Ovde svakako treba istaći i značajan i u širu priču znalački inkorporiran lik Cece (u izvođenju Ivana Đorđevića), tog zlosrećnog seoskog momčeta sa jakim transvestitskim damarima, u sjajnom ostvarenju “Život i smrt porno bande” autora Mladena Đorđevića. Pomen zavređuje i pojava Borisa Milivojevića u ulozi dobrohotne zavodnice Dženi u “Nataši”, drugom rediteljskom pokušaju Ljubiše Samardžića.

Dodamo li ovom pregledu i “Virdžinu” Srđana Karanovića, film u kome je ovaj autor (u ruhu očekivano mrtvoozbiljnog evropskog arthouse/festivalskog filma, a kroz priču o devojčici (tumačila ju Marta Keler) u krajinskoj zabiti koja mora da živi život dečaka i sina) preispitivao teskobu nepopravljivo i ekstremno patrijarhalnog društva ogrezlog u nezonskom pridržavanju i bizarnih običaja i navika, stižemo do trenutka kada se ovoj priči, ovom osvrtu na trans momente u srpskom filmu može staviti tačka u smislu završetka; naravno, oni optimističniji ništa protiv ne bi imali ni protiv one vedrije tri tačke u smislu skorog nastavka jedne priče koju zapravo u najvećoj meri definiše upravo mnogoznakoviti diskontinuitet.

Piše: Zoran Janković

Related Posts