Povratnički projekat „Ispovest“ kojim se naša evrovizijska pobednica vratila na javnu scenu do sada nam je predstavljen putem filma/televizijske serije/knjige, a od pre nekoliko dana i prvim singlom sa comeback albuma – „Volim svoj greh“. Ono što se već uočava kao obrazac koji je u fokusu medijske promocije, jeste implicitno koketiranje sa seksualnošću i korišćenje kvir tematike zarad popularizacije samog projekta. Sve je počelo sa filmom koji je najveću pažnju privukao pričom o Marijinom navodnom „konačnom autovanju“. Iako se Marija prilično „ogolila“ u filmu i iznela neke od najintimnijih porodičnih priča, te i ona i Verica bez ustručavanja govore o porocima Marijinog oca, nasilju i haosu kroz koji su zbog njega prolazile, kao i mnogim drugim privatnim stvarima koje bi svakako senzacionalistički orijentisanim medijima bile itekako zanimljive, ponovo je sve palo u drugi plan čim se pomenula seksualnost. Kome su uostalom bitni alkoholizam i porodično nasilje, kad možemo da raspravljamo o tome da li je Marija lezbejka ili ne? Zna se šta garantuje naslovne strane.

Bilo ciljano ili nenameravano, ta priča je stavljena u prvi plan i oko nje se konstruisala čitava medijska kampanja, da bi na kraju ispalo otprilike ovako: „Nekoliko puta sam bila sa ženama i mogu vam priznati da je divno što vas ne grebe nečija brada“. „Biti sa ženama“ i „biti lezbejka“ nije isto. Ono što je Marija ovom rečenicom priznala jeste da je imala određene odnose sa ženama, koji mogu ali i ne moraju spadati u neki od oblika seksualne prakse. Ono što se iz ove rečenice nikako ne može izvući, a što su novinari odmah učitali, jeste prihvatanje lezbejskog identiteta kao i identifikacija sa LGBT zajednicom. U tom kontekstu, Marija svesno koketira sa izjavama ostavljajući prostora za „može, ali ne mora da znači“ i pritom ostaje izvan svakog identiteta. Ipak, u daljim izjavama, Marija navodi da želi decu, ali da će kad to bude odlučila otići u banku sperme. Na ovaj način, ona odbacuje mogućnost zasnivanja porodice sa muškarcem, čime eksplicitno iskače iz heteronormativne matrice, a da li pod time misli da dete odgaja sama, ili sa drugom ženom, ostaje nejasno. I irelevantno. U svakom slučaju, neželeći da se jasno odredi o svom identitetu, a pritom jasno odbacujući heteronormativnost, Marijin javni istup se može tumačiti kao jedan od najjasnijih antiidentitetskih, tj. kvir istupa na domaćoj javnoj sceni. Da li je zapravo, kao što to često ume da bude, kvir samo apolitična maska koja osigurava win-win situaciju: podršku LGBT zajednice sa jedne strane, te lakše uklapanje u homofobno društvo sa druge – na vama je da procenite sami, a i vreme će uostalom pokazati.

Drugi momenat nam možda daje neke odgovore na to pitanje. Naime, prvi singl sa novog albuma naslovljen je „Volim svoj greh“ i već u samom naslovu vidi se da je podložan kvir čitanju. Stihovi „kad vidim te otkažu sve moje kočnice, zbog tebe prešla bih svoje i tuđe granice“ oslikavaju odnos koji nije po društvenim normama, koji istupa iz internalizovanih „svojih“ i spoljašnjih represivnih „tuđih“ granica. O kakvom se odnosu tu radi, Marija sugeriše u stihovima „Mi isti smo pol i neka sam trn u oku za sve“. „Isti pol“, svakako, ne upućuje nužno na biološke polove, ali u kontekstu cele pesme i čitave „Ispovesti“, vrlo je podložan takvom čitanju. Na sledećem mestu u tekstu kaže „Ja volim svoj greh, on čist od Boga je“, što pak upućuje na represivni stav religijskih institucija koje žigošu svaki istopolni odnos kao „protivprirodni greh“, ona u ovim stihovima svoj greh smatra prirodnim, „od Boga datim“ i neupitnim, što potvrđuju i stihovi „I molim se ja i moliću se, za sebe ne“, gde se odbijanje molitve „za sebe“ ili hrišćanskim diskursom rečeno „za svoju dušu“ može dvostruko čitati – sa jedne strane kao prihvatanje da joj po važećim crkvenim zakonima nikada neće biti dat oprost, ili pak kao odbacivanje svog „greha“ kao „protivbožjeg“ te samim tim nema potrebe ni da se moli za sebe, kada nije zgrešila.

Ovi stihovi međutim ne istupaju mnogo od onoga što u svojim pesmama već neko vreme imaju pojedine domaće izvođačice koje su, mogu to slobodno reći, svoj doprinos LGBT emancipaciji pružile na mnogo jasniji, direktniji i političniji način. Tu je svakako najeksplicitnija Jelena Karleuša koja u pesmi „Sodoma i Gomora“ problematizuje veliki broj važećih hrišćanskih dogmi, zatim Severina koja u novoj pesmi kaže „Reći ću ti nešto ako dozvoliš, nije bitno koga već koliko nekog voliš“, ili Nataša Bekvalac „Sa mnom je sve u redu imam druge sklonosti“. Mogućnost ovakvog čitanja daje nam kontekst njihovog političkog angažmana: Severina je bila glasnogovornica kampanje PROTIV na referendumu u Hrvatskoj i sigurno jedna od najznačajnijih zagovornica gej prava, Nataša Bekvalac je više puta davala podršku LGBT zajednici i nastupala u gej klubovima, dok je angažman Jelene Karleuše, kao svakako najistaknutije aktivistkinje na mejnstrim muzičkoj sceni, izlišno dodatno pojašnjavati. Sve one ovakva čitanja argumentuju svojim političkim angažmanom, javnim performansima, izjavama, kolumnama, spotovima. To je ono što je kod Marije izostalo i zbog čega je, po mom mišljenju, ovim Marija napravila veliki fail.

Marija u artworku prikazuje različite ljude kroz različita emotivna stanja, a simbol koji je fokusu je jabuka i zmija, što simboliše (praroditeljski) greh. Neki od likova u artworku (ali ne svi, čak su i u manjini) odstupaju od društveno prihvaćenih vizuelnih identiteta (ukoliko pretpostavimo da su tetovaže i upadljivi pirsinzi još uvek tabu, a sudeći po komentarima da je spot „freak show“ čini se da ipak jesu). Ipak, ono što je najzastupljenije u spotu jeste heteroseksualan poljubac. On dominira središnjim kadrom u udarnim delovima pesme i procentualno su to scene koje najduže traju u čitavom artworku. U tom kontekstu, kvir čitanje pesme koju prati spot koji ni minimalno ne odstupa od heteronormativne matrice krajnje je cinično. Šta je bio cilj tog artworka, nije najjasnije. Da li je Marija, posle kvir autovanja u filmu i snimanja pesme podložne kvir čitanju smatrala da bi i makar jedan istopolni poljubac bio „too much“ i možda, uprkos stihovima pesme, preveliki „trn u oku za sve“? Možda prosto nije imala hrabrosti za taj korak? Ili je želela da ostane i dalje neodređena, te joj „odbrana“ može biti nedefinisana kategorija kvira? Ne znam. Nisam siguran ni da je za ovo bila potrebna neka prevelika hrabrost. Scenu gej poljupca je još pre 6 godina, u vreme kada se nije ni pričalo o Prajdu, Indira Radić imala u spotu „Pije mi se pije“ i to nije ostao usamljen slučaj. Pre bi se reklo da nije u pitanju nedostatak hrabrosti, već nedostatak stava, tj. izbegavanje da se zauzme jasan stav. Izbegavanje pozicioniranja vidljivo je u filmu, potvrđeno u spotu, a prepoznatljivo i u ranijim javnim istupima ove pevačice. Podsećanja radi, Marija je nakon Evrovizije podigla tri prsta, a potom pevala na predizbornom skupu radikala „Molitvu za radikale“, da bi nakon toga istupila sa izjavama da ih je „podržala jer su ispunili sva obećanja koja su joj dali“, te da nije član te stranke i da je apolitična. Da li je moguće govoriti o apolitičnosti i nastupiti na nečijem predizbornom mitingu (iz ma kojih razloga), kao i da li je moguće biti kvir u jednom momentu, a zatim reprodukovati heteronormativ u drugom i koji su razlozi toga – neka bude pitanje za razmišljanje. Ono što jeste sigurno, to je da je Marija, kada su politike LGBT emancipacije u pitanju, definitivno ostala apolitična.

Piše: Nemanja M.

Related Posts