Ako se već prvi put nisi smatrao dovoljno vrednim da paziš, zašto bi sada brinuo kada si već „zakačio“ HIV? Depresivno su predvidljive vesti o tome kako je među homoseksualcima broj obolelih od HIV virusa u stalnom porastu. Uprkos mantri da je super biti gej u Britaniji ljudi neprekidno umiru. I to ne samo zbog side. Prisutna homofobija podstiče epidemiju hronične zloupotrebe alkohola i droga. Zabrinjavajuće je da kao odgovor na gej kulturu koja slavi destruktivno ponašanje i seks na brzaka dobijamo zloslutnu tišinu od strane najveće organizacije koja se bavi zaštitom od HIV-a koja se, očito, boji da kaže istinu.

Ako ste slučajno i pomislili kako je homofobija nestala uvođenjem građanskih unija ili sličnih stvari, onda, samo za trenutak, zamislite da ste 11-godišnji klinac koji je upravo skapirao da je gej. Kao što je bilo očekivano i kao što ste i sami očekivali trebalo je da budete strejt, da se venčate, imate decu i sve ono što obični ljudi uglavnom imaju. Učili ste kako je biti gej nešto pogrešno. Možda ste to načuli od roditelja, u školi, od političara, od sveštenika koji vas, i bukvalno, osuđuju na Pakao.

Preopterećen sramotom počinjete da skrivate svoju prirodu. Međutim, ubrzo ostala deca primećuju i reaguju na vašu različitost. Ako uspete da pregurate maltretiranje i spasete živu glavu iz tinejdžerskog doba, ne venčate se i ne posvetite svoj život Bogu verovatno ćete se pojaviti na gej sceni.

Multimedijalni umetnik David Hoyle opisao je gej scenu kao „najveći samoubilački kult u istoriji“. Ovo je rekao nekoliko godina pre nedavne bujice smrti po gej saunama izazvane predoziranjem tako da je najverovatnije mislio na kulturu samopovređivanja u svim oblicima.

A upravo su to gej kafići i klubovi. Oni se jednostavno povijaju pod pritiskom očekivanja da za gej zajednicu budu ono što društvo odbija da bude. Disfunkcionalne veze nastaju pod uticajem komercijalnih sila gej scene koje nas ubeđuju kako će konstantni priliv duboko posramljenih ljudi koji svoju žudnju za ljubavlju i potvrđivanjem traže u kafićima, seks klubovima i saunama. Da li se iko zapita zašto malo od nas može da prođe kroz sve to trezan?
S obzirom na sve ovo HIV sektor kao da strahuje da izgovori kakvo je pravo stanje stvari. Loši uticaji u ponašanju su neizbežni i niko ne može da preuzme odgovornost za pojedinca koji ne želi da stavi kodom, ali nešto ovde ne štima. Terrence Higgins Trust (vodeća britanska humanitarna organizacija koja se bavi pružanjem usluga vezanim za HIV i seksualno zdravlje) je važna organizacija koja spasava živote, ali statistika ne pokazuje ništa drugo osim neuspeha za sve nas. Možda zato što ne želi da uđe u sukob sa vladom koja joj obezbeđuje lavovski deo finansija ova organizacija ne govori mnogo o destruktivnom načinu života koji mnogi od nas vode. Trebalo bi da ukažu nedostatak podrške od strane države. Umesto toga ova organizacija uzima novac od drugih koje se upravo i bave uzrocima samodestruktivnog ponašanja među gej populacijom poput organizacija Pace i Antidote. O ovome bi trebalo da se govori.

Ne moram mnogo daleko da gledam i tražim ako želim da među mojim prijateljima pronađem osobe koje su doživele nervne slomove, čiji su partneri izvršili samoubistvo ili one čiji su živote uništili depresija, alkohol ili droge. A da ne spominjem one koji su HIV pozitivni.

Sve ovo, naravno, ne važi za sve. Veliki broj gej osoba živi srećne, ostvarene živote i većina nas praktikuje siguran seks. Međutim ovde postoji problem i to ne samo za one koji redovno problematično ponašaju tako da ne znamo da li imaju ili nemaju siguran seks, već i za državu i organizacije koje ne mogu da reše problem osnovnih uzroka samodestruktivnog ponašanja. Moramo da izvršimo pritisak na vladu da nam pomogne u raščišćavanju ovog haosa, a ako se bilo ko, neprijatelj ili prijatelj, suprotstavi njega bi trebalo skloniti sa puta.

Piše: Matthew Todd

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.