SSvaki put kada na seminarima govorim o LGBT identitetu nalazim se pred izazovom da učesnicima približim kompleksnu realnost specifičnosti koje daleko nadilaze oblast seksualnog ponašanja. Iako pojmovi – identitetske oznake, sugerišu oblast seksualnog, zapravo se radi o čitavom spektru različitih aspekata identiteta. Jedan od njih je i socijalizacija.
Od samog trenutka rođenja, dete je izloženo složenom i sistematskom procesu pripreme za život u određenoj kulturi koji sprovode porodica, škola i šira društvena zajednica. Veliki broj ovih poruka je vezan za aspekte pola (roda) i partnersko funkcionisanje. Devojčice i dečaci nose različite boje, kupuju im se drugačije igračke i šalju drugačije poruke. Deca praktično od rođenja počinju da uče šta društvo očekuje od njih i koji im se okviri nude. Ne prihvataju se oni uvek zdravo za gotovo, ali je poznato šta se nudi i od čega se može odstupiti. Nešto kao template na koji se mogu praviti varijacije, pa će kreativnost pojedinca i/ili njegov/njen revolucionarni duh, rasploživ nivo energije ili možda snaga određenih uverenja odrediti kada i gde će odstupati.
Za LGBT osobe ovo, međutim, nije stvar izbora. Usled nedostatka “rutinske socijalizacije” ove smernice ne postoje, pa su primorane da same kreiraju i nalaze pogodne načine za uspešan život u heteronormativnom okruženju. LGBT osobe tokom odrastanja najčešće nemaju modele za identifikaciju ili bar ne one pozitivne. Ako su i imale priliku da čuju/vide da postoje i drugi (LGBT vršnjaci, pojedinci, parovi) vrlo je verovatno da je to bilo u nekom podsmešljivom, pogrdnom kontekstu. Mediji i društvo se ovom temom bave na senzacionalistički ili humorističan način, a društvo im u najboljem slučaju “daje slobodu” da rade šta hoće u četiri zida (i time ostanu nevidljivi za druge). Mnogi misle da su jedini na svetu, a i ako čuju za druge, neretko ne žele da budu identifikovani sa njima. Ili prosto poveruju da su osuđeni na život u samoći, skrivanju i vođenju dvostrukog života. Jer, zaista, kako živeti kao gej u većinski heteroseksualnom patrijarhalnom društvu? I onda se dolazi do toga da LGBT osobe tokom odrastanja ostaju bez ikakvih „smernica“, naznaka o tome kako je moguće organizovati život.
Ok, može se tvrditi da nedostatak normativa daje i veću slobodu. Ali takođe nameće potrebu da se ulaže energija u osmišljavanje svakog aspekta života iznova i iznova. A u sredinama kao što je naša i dvostruka priča – ona „za nas i za ljude koji znaju“ i ona za „ostatak sveta“. U nekim drugim sredinama možda nema različitih priča, ali i dalje će organizacija života u velikoj meri zavisiti od sredine do sredine (da li mogu da stupe u brak, da li mogu da usvoje dete, da li mogu da imaju zdravstveno […] preko partnera itd.) Za ovu našu priču nije bitno da li neko želi ili ne želi ova prava, već činjenica da od toga šta je dostupno zavisi šta se uopšte može razmatrati. LGBT osobe stoga ne mogu koristiti sve one široko rasprostranjene norme koje bez obzira da li se prihvataju ili ne, služe kao okvirni vodiči (biću [ili neću biti!] dobro dete ˗ završiću školu ˗ ići ću u vojsku ˗ oženiću se ˗ imaću X dece ˗ izdržavaću porodicu ˗ gajiću unučiće itd.). One moraju iznova, u svakoj sredini, ili čak svakom pojedinačnom slučaju ulagati energiju u osmišljavanje sitnih organizacionih delova života. Heteronormativni standardi su tu pa ih je ponekad lakše prosto prihvatiti uz manja prilagođavanja, a ponekad nisu dovoljni. Ovo vremenom stvara specifičan pritisak i dodatni teret za pojedinca/ vezu/ zajednicu sa kojim moraju da se nose uz sve one očigledne (homofobiju, pretnje nasiljem i sl.)
LGBT pokret je, u zahtevima za ostvarenjem većih prava, često birao okvir politizacije LGBT identiteta po analogiji sa maksimom ženskog pokreta ˗ lično je političko. Iako se na mnogo načina slažem sa ovim okvirom, problem je u tome što puno LGBT osoba ovo vidi kao neželjenu monopolizaciju bavljenja njihovim životima. Drugim rečima, kao da im se kroz politiku eksplicitnih i implicitnih pokreta unutar gej zajednice, nameću neke drugačije norme jednako neadekvatne kao i one heteronormativne.
U nekom zamišljenom svetu u kome je dostignuta ravnopravnost bi se tokom vremena kreirale i rekreirale različite norme i načini života koje bi nove generacije kroz prihvatanje, odbacivanje ili prilagođavanje prenosile dalje, slobodne da svoje živote organizuju u skladu sa sopstvenim i vrednostima zajednice kojoj pripadaju. Danas, posebno u sredinama kao što je naša, ljudi su pred izborom ̶ ili da budu veoma kreativni ili da se prepuste nekom od malobrojnih ponuđenih (čak stereotipnih) modela.
Mogu li da budem gej ako ne volim operu? Tokom preispitivanja sopstvene orijentacije, neretko se razmišljanja baziraju na široko prihvaćenim stereotipnim slikama o tome šta znači biti gej. S druge strane, LGBT zajednica, u nastojanjima da ohrabri slobodu različitosti, često implicitno nameće neke druge norme. I onda, žena koja obožava da se šminka, nosi usku odeću, kratke suknje i najveća joj je želja da dobije decu i uda se (samo, ne za muškarca), doživi odbacivanje unutar lezbejske zajednice „zato što prihvata patrijarhalne obrasce“ oblačenja, ponašanja, življenja. Ili gej muškarac koji traga za celoživotnom monogamnom vezom i mirnim, porodičnim životom posvećenom odgajanju dece, ne nalazi podršku u gej zajednici jer „internalizuje heteronormativne standarde“, „odriče se teško stečene mogućnosti slobodnog seksualnog funkcionisanja“ itd. Ono što je zajedničko pomenutim primerima, tiče se odstupanja od nekih eksplicitnih ili implicitnih normi formiranih u okviru LGBT zajednice.
Identitet van obrazaca Priroda normi nije samo deskriptivna već i preskriptivna. Nedostatak „vodiča“ tokom odrastanja znači da je neophodno ulaganje dodatne energije u osmišljavanje različitih aspekata identiteta i organizacije života unutar dominirajućih patrijarhalnih i heteroseksualnih obrazaca kulture. S druge strane, rešenje nije ni u njihovom celokupnom odbacivanju. Pitanje opresije neće biti rešeno novom opresijom unutar zajednice. Iako je razumljivo zašto je nekima lagodno da nakon iskustva odbacivanja zbog različitosti konačno budu ušuškani osećanjem da konačno negde pripadaju te stavom da treba da postoji drugačiji, siguran prostor gde će biti uklopljeni, to ne bi trebalo da bude opravdanje za nova odbacivanja ili nove pritiske. Umesto optuživanja i novih rigidnih obrazaca, bilo bi lepo nuđenje različitih modela za život, deskripcija šarolikih i mnogoznačnih narativa LGBT pojedinca, partnerskih/ porodičnih/ drugih zajednica i obrazaca življenja. Pokreti za ljudska prava su se uvek borili za slobodu, a to nisu novi pritisci. Stoga ̶ šminka, saune, kratke suknje, darkroomovi, želja za brakom i usvajanjem dece, fudbalske utakmice ili opere, martini ili pivo (…) ne treba da budu shvaćeni kao inheretni (ili suprotni) LGBT identitetu, već samo kao odraz mnoštva načina koje slobodni pojedinci mogu da izaberu u svojim nastojanjima da sopstvene živote organizuju na najpogodniji način u društvenom okruženju kakvo danas poznajemo.
Piše: Jelena Zulević
psihoterapeutkinja
