ŠTA SMO ZAISTA GLEDALI U MUZIČKOM TAKMIČENJU TALENATA „PRVI GLAS SRBIJE“ KOJI JE MESECIMA BIO MEDIJSKA TEMA BEZ KONKURENCIJE?
Najgledanija televizijska emisija, vruća tema na društvenim mrežama, prilika za potvrđivanje najgorih strana našeg mentaliteta, šansa za fanove i mamac za hejtere – da, sve je to bio „Prvi glas Srbije“. Uz ovaj šou uspeli smo mnogo toga. Da se zabavimo, opredelimo i podelimo, budemo duhoviti, ironični ili maliciozni, rasteretimo na kraju radne nedelje, iživimo barem deo nataloženog nezadovoljstva, otkrijemo nove neprijatelje, pevušimo i propisno se ispsujemo, osvetimo za Kosovo i, naravno, da zaratimo na kraju. Da je, ne znajući o čemu se suštinski radi, naivni posmatrač pratio ovaj šou, recimo samo na Twitteru, mogao je da stekne utisak da je Srbija jedna srećna zemlja. Toliko uložene energije u komentarisanje televizijskog programa za otkrivanje pevačkih talenata, na skali od lake ironije do otvorenih obračuna i prozivanja, zaista je moglo da navede na pogrešne zaključke. Ali, slika je prava, istinita s tim što Srbija nije zemlja srećnih ljudi koji nemaju ozbiljnih problema. Naprotiv. Umeće da se i od najbezazlenijeg napravi sporno nacionalni je sport. To smo mi, dosledni i lako zapaljivi navijači, podozrivi, uvek spremni da svaku odluku dovedemo u sumnju licitirajući o tajnim ciljevima i skrivenim namerama. Sve je i onako jedna velika zavera. Zašto bi „Prvi glas Srbije“ bio nešto drugo?
Već od druge, treće takmičarske nedelje govorilo se o tome da je pobednik već određen. Čini se da nije nimalo slučajno što je za metu ove zavere postavljena Sara Jovanović, takmičarka koja se najviše razlikovala od ostatka ekipe. Njeno lako, ubedljivo, suvereno vladanje scenom koje je, u smislu samog nastupa, prevazilazilo sve što Srbi već dvadeset godina gutaju po nacionalnim frekvencijama, bilo je dovoljno iritantno. U nekoj drugoj sredini originalnost i smelost se nagrađuju aplauzom, ovde negodovanjem i omalovažavanjem. Ljudi se boje onoga što im je strano, a posebno su osetljivi na samopouzdanje i spontanost. Još ukoliko im se dira u paučinom prekrivene kalupe i natrulele kriterijume za lepo, dobro i vredno, stvar je gotova. Kada se iz žirija prvi put čulo da nastupi ove devojke, koja je odrasla u Rimu pa je može biti i izbegla stasavanje na turbo folku i estetici primerenoj muzičkom užasu savremene Srbije, podsećaju na „čist MTV“, veliki deo auditorijuma se prisetio svojih svetonazora. Odjednom su se u Srbiji isključivo cenili „vrhunski glasovi“, najčistija pesma sirena koja pomera i zemlju i nebo, a narod, koji je otvaračice usta devedestih nagrađivao zlatnim tiražima, pretvorio u naciju rigoroznih apsolutnih sluhista. Niko se nije dosetio da pita kako se u takvim okolnostima moglo dogoditi da horde osrednjih ili nikakvih glasova sa još gorom muzikom i banalnijim tekstovima postanu nova „elita“ i trendseteri ali tu smo već na terenu starog dobrog licemerja.
Žiri „Prvog glasa Srbije“ takođe je imao priliku da se priseti maksime koja kaže da je put do pakla popločan najboljim namerama. Kako su se Aleksandra Radović, Vlado Georgiev i Saša Milošević Mare usudili da budu strogi, dosledni, uporni u insistiranju na muzičkom kvalitetu, nepotkupljivi? Bilo je veoma interesantno pratiti do koje mere se u ove vrednosti ne veruje. Naročito u poslednju. Koja je to komisija na svetu imuna na debele koverte, rođačke i prijateljske veze? Postoji li tako nešto? Pop muzika nije mejnstrim u Srbiji. Ona gotovo da i ne postoji. Ali korupcija jeste. Korupcija je svet oko nas pa samim tim ne može se smatrati incidentom kada se ustanovi da je ima. Skandal nastaje onda kada je nema. Tu prazninu popunjavaju teorije zavere. Članovi žirija dodatno su iziritirali publiku time što su se usudili da podignu prst u pravcu muzičkog neukusa. A istim se, po nepisanom pravilu, odlikuju nacionalni idoli jer u drugom slučaju teško da bi postali to što jesu. „Ne moramo se pokvariti pre nego što smo išta i započeli“, prokomentarisao je Vlado Georgijev prilikom izvođenja jedne od nezvaničnih himni ratnih godina, Cecinog „Beograda“. Falange su bez zvaničnog poziva na napad odgovorile svom snagom. Usledilo je prebiranje po biografijama, traganje za ranim radovima i gresima iz mladosti, ispitivanje podobnosti u svakom smislu. Ko je kome pevao prateće vokale dok je još bio anonimus, ko se sa kim družio i šta je čija slabost. Sve bi se moglo svesti na jedno pitanje. Ko se to usudio da menja Srbiju pa bilo to samo i u, možda sasvim sporednom, muzičkom smislu?
Šou je iza sebe ostavio još jednog junaka. Boris Petrović, za pevanje talentovani radnik na pumpi, u jednom trenutku postao je predmet nadigravanja publike i žirija. Blentav i prostodušan, Boris, iz momenta prekršten u Pumpadžiju, oličenje je čoveka bez šanse, gubitnika pred kojim se, pukim slučajem, stvorila prilika, mogućnost da se dočepaju i prožive famoznih pet minuta slave. Nagrada za sve sticajem okolnosti proćerdane dane. Kao takav, Boris nije mogao biti bolje ogledalo za kolone onih koje nema ko da sasluša, dune im u leđa i odškrine vrata. Njegov uspeh je u deliću sekunde postao nacionalni, a sudbina pitanje principa i inata. Jer Pumpadžija je naš do koske i svi smo mi pomalo Pumpadžija. Što je žiri više naglašavao da veći talenti i bolji pevači propadaju zbog ove nesrećne projekcije to je „glasačko telo“ zdušnije podržavalo Borisa. Na kraju je i Dženifer Hadson morala da reaguje pohvalom na račun najvećeg „greha“ druge sezone ovog takmičenja, Saške Janković.
I dok se za neverovatno talentovanom Saškom žalilo, budući da ju je ona ista publika apsolutnih sluhista izbacila iz takmičenja pre vremena, mlada Nevena Božović postajala je sve izrazitiji favorit. Posebno od trenutka kada je iz sveg glasa zapevala „Vidovdan“ i progovorila o svom odrastanju u Kosovskoj Mitrovici. Na večeri posvećenoj rodnim gradovima, koja je, sasvim slučajno, pala u trenutku oslobađajuće haške presude Ramušu Haradinaju, produkcija je napravila propust. Neveni se ne može zameriti što je rođena tu gde jeste, ali s obzirom na krhka i zapaljiva nacionalna osećanja, „Vidovdan“ je „legao“ u pravom trenutku. Te noći niko drugi nije ni morao da peva. Nevena je, očekivano, postala predmet obožavanja i sprdnje. Jedni su je nazivali božurom, drugi su smišljali viceve o tkanju ćilima sa Biljom Bistrik u bekstejdžu i patronatu Ivane Žigon.
Činjenica je da je baš tu ekipu, a ona je sve samo ne mala, pobeda Mirne Radulović, stabilne, tačne i ne preterano harizmatične pevačice, izvela iz takta i poslužila kao novi scenario za priču o neobjektivnom, potkupljivom žiriju.
Licemerje publike, povodom ovog tehnički i produkcijski najozbiljnijeg televizijskog projekta u Srba, opisalo je pun krug. Dok je Nevena bila samo sramežljiva pevačica vanserijskog glasa, favorit je bio čovek iz naroda, novi izdanak u lozi televizijskih junaka koju je započeo Miki iz Kupinova, Boris Petrović. Glasači nisu žalili da vrhunske glasove poput Saškinog šalju na rupu a onda bilo gde. Kada je Nevena „pokrenula zglobove“ i opevala sve srpske „kćeri i sinove“ opasnost je postala Sara, MTV podmladak previše kosmopolitski i previše moderan za ukus većine. Pobednica je izronila između dve vatre, sasvim zasluženo, ali poražavajući i jednu i drugu stranu. Žensko superfinale ličilo je na dvoboj tradicionalne i moderne Srbije, a kao i na drugim poljima rešenje je došlo negde između. Jer, Mirna je odlična i kada izvodi Silvanu Armenulić i kada peva Ališu Kiz. Ostaje samo jedno pitanje. Da li je ovoliko uloženog truda, emocija i strasti srazmerno verovatnoći da će bilo ko od ove dece napraviti pristojnu karijeru u Srbiji? Svi prethodni pobednici sličnih takmičenja, pa i ovog, postali su gubitnici već posle 48 sati. Njihove karijere i dalje su na startnoj poziciji, a imena gotovo zaboravljena. Ni u folk taboru više ne cvetaju ruže budući da ni Saša Popović ne zna šta će sa svojih xxx generacija „Zvezda Granda“. Čopor dece i tri zvezde. A scena samo jedna.
Ipak, sa aspekta televizijskog rejtinga, koji je možda jedini cilj ovakvih šou programa, „Prvi glas Srbije“ porazio je grandiozni suparnički vašar. Em nije sramota priznati da gledaš, em je dinamika bila na zavidnom nivou. Od strogog žirija, preko ozbiljnih produkcionih pomeranja u odnosu na folk i hit parade, do patriotskih i drugih osećanja. Drama. Stare i nove rane. Srbija nije mogla da odoli.
Piše: Milan Nikolić
