Srbija je 23. juna ove godine dobila svoju prvu, i verovatno još par decenija, jedinu LGBT premijerku, a doskorašnju ministarku državne uprave i lokalne samouprave, Anu Brnabić. Iako se ovo čini bajatom temom, smatram da je relativna vremenska distanca dobra za sagledavanje političkog narativna koji je proizveden imenovanjem lezbejke za premijersko mesto, te kako taj narativ korespondira sa položajem LGBT+ zajednice u Srbiji.

Svetski mediji su preneli ovu vest u isključivo pozitivnom kontekstu i to ne zato što su neupućeni, nesposobni i neprofesionalni, već zato što će, iako budemo isključivo tumačili ovo imenovanje u svetlu simbolizma i takozvanog fenomena Mirka Cvetkovića, njegov simbolički efekat na kulturni model našeg društva biti nesagledivo veći nego svi projekti nevladinih organizacija ikada realizovani u ovoj oblasti. (Za vas koji ne pratite politiku, Mirko Cvetković je bivši premijer postavljen od strane Demokratske stranke da figurira na ovoj funkciji dok je stvarno upravljanje tadašnjom vladom ostalo u rukama Borisa Tadića.)

Samo ritualno prisustvo lezbejke premijerke će konstanto demonstrirati prisutno LGBT osoba što će bespredmetno pomoći normalizaciju odnosa društva prema LGBT gađanima. Nevidljivost LGBT zajednice, odnosno uglavnom vidljivost njenih karikatura koje su prezrene od strane, pa realno svih, je dovela do perpetuiranja predrasuda i stereotipa koji dehumanizuju LGBT osobe pa je samim tim i svako značajnije stvaranje konsenzusa među građanima unapred blokirano vizijom građana o LGBT osobama zasnovanom isključivo na mitovima i stereotipima. Ne zaboravimo da će javni, medijski i svakodnevni govor konstanto koristiti reč lezbejka, gej i slično, što će rezultirati nikada većem broju rasprava o stavovima građana u odnosu na LGBT osobe i to tamo gde je najvažnije, u domovima, kafanama, slavama itd.

Stoga ostaje zbunjujuće i intrigantno zašto su relevantni akteri, a tu pre svega mislim na organizacije civilnog društva, skoro pa negativno nastupile prema ministarki, sada premijerki. Šta više, samo je jedna organizacija u otvorenom pismu uputila jedan zahtev, dok se celokupan dalji narativ vrteo oko toga kolika je ona marioneta. Apsolutno se niko nije potrudio da formira navrativ, političke zahteve ili pak prezentuje očekivanja koja ima od premijerke po pitanju poboljšanja položaja LGBT građana. Činilo se da su organizacije civilnog društva urušavale sebi bilo kakvu pregovaračku poziciju sa premijerkom za delovanje umereno ka osiguravanju toga da lezbejka premijerka pomogne položaj LGBT građana. Takođe se ponovo činilo da čujemo kakav opozicioni politički govor. Niko, na primer, nije postavio jasan zahtev pred premijerku da reši bar neke od gorućih pitanja sa kojima je suočena LGBT zajednica i pritom objasni građanima Srbije da ukoliko LGBT premijerka ne bude želela da pomogne položaj LGBT građana teško da će pomoći bilo kome drugom, jer ima direktno iskustvo kao i iskustvo bliskih joj LGBT ljudi koje govori o teškom položaju LGBT zajednice u Srbiji. Šta više i ukoliko se dobro formatira, odnos vlade na čulo sa lezbejkom prema LGBT pitanjima može biti odličan indikator odnosa vlade prema potrebama svih građana, a ponajviše prema marginalizovanim grupama.

Situacija je vrlo jasna i brutalno realna, kako možemo očekivati od premijerke da zadovolji potrebe zemljoradnika sa kojima, pretpostavimo, ima malo šta zajedničko, ako ne može onih čije iskustvo je možda i sama deli. Ovakvo stanje stvari se može okarakterisati kao čisto lobističko blago, ali ostaje ponovo intrigantno i zabrinjavajuće kako različite inicijative za ljudska prava nikako da smognu snage za jedan kvalitetan proces koje će zaista koristiti LGBT zajednici umesto njihovim sporečkanjima koji odsustvuju bilo kakvom etikom i moralom.

Takođe se nameće pitanje da li pojedinac u ovoj zemlji zaista može da bira svoju sudbinu?! Da li ja ili vi, možemo jednog dana da dođemo na mesto premijera, a da nismo morali da napravimo „dogovor“ sa različitim akterima? Trenutni odgovor je ne, ali se čini da isti taj dogovor mora da se napravi i sa civilnim društvom, što je apsurdno, pošto civilno društvo predstavlja glavnog zagovarača ljudskih prava u Srbiji, a doktrina ljudskih prava kaže da svako može da bira svoj put gde je samim tim obaveza organizacija da podrže izbore pojedinaca sve dok su demokratski.

Piše: Mladen Antonijević Priljeva

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.