Jubilarno 10. izdanje Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koje će biti održano od 8. do 15. maja 2017. godine, obeležiće brojni noviteti i projekcije više od osamdeset vrhunskih filmskih ostvarenja savremene dokumentaristike.
Deseti Beldocs festival svečano će biti otvoren 8. maja u 20 časova u Velikoj dvorani Sava centra, filmom Endrua Dominika, o velikoj muzičkoj zvezdi Niku Kejvu – „ One more time with feeling“. Festival će prikazati film Ingrid Bergman o jednoj od najslavnijih evropskih glumica svih vremena, hit film Mr. Gaga koji je osvojio nagrade u Sofiji, Idfi i Hotdocs-u, kao i mnoge druge svetski nagrađivane filmove.
Helmut Berger, glumac
Film Andreasa Horvata, „Helmut Berger, glumac“ biće prikazan u okviru selekcije borografskih dokumentaraca. Reč je o neumoljivom a istovremeno i intimnom prikazu života jednog od legendarnih glumaca i bivših muza Lukina Viskontija, Helmuta Bergera.
Sa punih 18 godina, Helmut Berger je pobegao iz klaustrofobične atmosfere 1960-ih koja je obavijala njegov rodni grad, Salcburg. Nakon niza srećnih okolnosti ali i talenta i napornog rada, „uleteo” je pravo u otvorene ruke Lukina Viskontija.
Kada je bio na vrhuncu slave i lepote, Berger je bio sinonim bogatog džet -set stila života sedamdesetih. Kada je Lućino Viskonti preminuo 1976, Berger nije samo izgubio najposvećenijeg i najbrižljivijeg reditelja, već i učitelja, ljubavnika i očinsku figuru. Pad je bio neminovan. U poslednje vreme se zadovoljio skromnijim stilom života daleko od očiju javnosti. Čovek, čiji nas prikaz kralja Ludviga II u istoimenom Viskontijevom filmu još uvek proganja, sada „predsedava“ oronulim dvosobnim stanom u predgrađu rodnog grada Salcburga u Austriji. U ovom malom, skrivenom kraljevstvu vreme je naizgled stalo. Česte promene raspoloženja Helmuta Bergera, kao i njegove iznanadne provale agresije, podsećaju na tirade glumca Klausa Kinskija. Film „Helmut Berger, glumac“ je intiman prikaz ostarelog Bergera, koji razotkriva šta gruba crta njegove ličnosti zapravo predstavlja: želju za – pažnjom, bliskošću i intimnošću.
Helmut Berger (nem. Helmut Berger; Bad Išl, 29. maj 1944) je austrijski glumac. Kao bivši maneken androginog izgleda napravio je niz zapaženih uloga u evropskoj i američkoj kinematografiji šezdesetih i sedamdesetih, često glumeći dekadetne pojedince rubne i neodređene seksualnosti. Glumio je u filmovima Lukina Viskontija, Vitorija de Sike, Kloda Šabrola, Fransisa Forda Kopole, ali i u jugoslovenskom filmu „Veliki transport“ Veljka Bulajića.
Povodom snimanja filma „Helmut Berger, glumac“ reditelj Andreas Horvat je izjavio: „Poslovati sa Helmutom Bergerom znači biti uhvaćen između ekstrema: arogancije i skromnosti, uzvišenosti i poruge, blizine i distance i, da, nasilja i strasti. Nije da nisam bio upozoren. A ipak, želeo sam da pristupim svetu Helmuta Bergera. Da budem jeben u mozak od strane ove šarmantne varalice, ovog namigujućeg, ali duboko iskrenog glumca koji ne glumi”.
Kiki
U Njujorku, LGBTQ mlade osobe različitih rasa okupljaju se kod pristaništa pored ulice Kristofer, gde vežbaju ballroom, tip performansa koji se proslavio u ranim devedesetim zahvaljujući Madoninom muzičkom spotu „Vogue” i dokumentarnom filmu „Paris Is Burning.” Dvadeset pet godina kasnije, nova i drugačija generacija LGBTQ mladih osniva aktivističku, umetničku subkulturu, pod imenom Kiki Scena.
Film „KIKI” prati sedam likova iz Kiki društva tokom perioda od 4 godine, prikazujući njihove pripreme i spektakularne performanse na događajima poznatim kao Kiki balovima, u isto vreme zadirući u njihovu intimnu borbu protiv beskućnosti, bolesti, predrasuda.
Na spektakularnim Kiki balovima, neizostavnim događajima na kojima se okupljaju pripadnici Kiki subkulture, umetnicima se omogućava siguran i prijatan prostor za raznovrsne načine umetničkog izražavanja, koje bi moguće, u regularnim umetničkim krugovima, izazvali podsmeh ili nasilje.
Među članovima Kiki scene se nalaze ljudi različitih dobi. Mnoge od njih su porodice izbacile iz svojih kuća ili su iz različitih razloga završili na ulicama. Kao LGBTQ ljudi manjinskih rasa, oni čine manjinu u manjini. Alarmantno je da je 50% ovih mladih ljudi HIV pozitivno.
Kiki scena živi i razvija se kao grupa koja nudi alternativni porodični sistem („kuće”), edukaciju o važnosti testiranja na HIV, kao i performanse koji služe osnaživanju njenih članova. Scena je evoluirala u važnu organizaciju sa uređenim pravilima, vođama i timovima, i sada broji na stotine članova u Njujorku.
Kroz saradnju Twiggz Pucci Garçon, osnivača kuće, čiju priču pratimo u filmu, i režiserke Sare Jordeno, gledaocima je omogućen uvid u svet „visokog rizika”, gde žestoka takmičenja bivaju ulaznica za upoznavanje crnačkih i trans pokreta u Americi.
